Hronika najavljene izdaje

Piše Nikola Vrzić

Nezavisno Kosovo, uz blagoslov Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije, postaje država u punom smislu te reči, a Srbija DS-a i SPS-a odlučuje da ukine naše državne institucije na Kosovu i Metohiji. Možemo li, makar, da kaznimo ovu veleizdaju u najavi, ako već ne možemo da je sprečimo?

 

Znali smo to još u decembru; kandidatura Srbije za Evropsku uniju biće merena srpskom izdajom Kosmeta. Vremena za merenje sve je manje – ističe sledeće nedelje, a naši evropski prijatelji su neumoljivi – i zato izdaja Kosmeta mora da postane konkretnija nego što je ikad bila. Borko Stefanović, koji u Briselu Rezolucijom 1244 šminka fusnotu sporazuma s Editom Tahiri, pokušavajući da ulepša činjenicu da u međunarodne organizacije uvodi nezavisno Kosovo, i Slavica Đukić-Dejanović, koja najavljuje da neće održati izbore za lokalne organe (srpske) vlasti na Kosovu i Metohiji, iako je Ustav Srbije na to obavezuje, tu su samo izvođači radova. Što ih, naravno, nimalo ne oslobađa odgovornosti, a eventualne olakšavajuće okolnosti mogle bi da se steknu tek ako postanu svedoci saradnici protiv svojih nalogodavaca u zajedničkom zločinačkom poduhvatu protiv Srbije, njenog naroda, istorije i Ustava…
No dotad, dok Srbija ponovo ne stekne vlast nad samom sobom, Borko Stefanović, generalni sekretar DS-a, Slavica Đukić-Dejanović, potpredsednica SPS-a, i njihovi nalogodavci i inspiratori iz Krunske ulice, sa Studentskog trga i Andrićevog venca, možda će od svojih zapadnih prijatelja dobiti ordenčić za svoje zasluge. Kandidaturu za članstvo u EU, koja te prijatelje košta taman onoliko koliko nama donosi. Dakle, ništa. (Objasnili su nam to njihovi prijatelji sami. Mihael Erke, direktor „Fridrih Ebert“ fondacije u Beogradu: „Status kandidata neće doneti poboljšanje životnog standarda za većinu stanovništva. Njime se ne kupuje ni hleb, ni gorivo. On ne donosi ni više sredstava iz fondova Evropske unije“. A i Štefan File, za koga osnovano sumnjamo da zna o čemu priča pošto je EU komesar za proširenje, rekao je još prošle godine da će status kandidata „teško imati neki neposredan upliv za građane. Mislim da je pošteno da se to kaže“).

USLOVI I REFERENDUM

[restrictedarea]

Ali veliko je to evropsko možda, nadvijeno nad njihovu skupocenu, beskorisnu EU kandidaturu. Veliko barem kao Nemačka, i to im je prošle nedelje u Skoplju ponovila kancelarka Angela Merkel. Bila je neobično iskrena i uobičajeno brutalna. Iskreno, poručila nam je da joj je dosta svih nas, ali da mora da nas trpi („Zapad je obećao regionu evropsku perspektivu i to obećanje ne može da povuče“), a nas od njene iskrenosti mnogo više dotiče njena još iskrenija brutalnost: „Nemačka strana potvrđuje da neće biti kompromisa ukoliko se ne ispune određeni uslovi. To važi za ulazak u evrozonu, u Evropsku uniju ili u same pristupne pregovore“.
„Određene uslove“ za Srbiju, podsećamo, formulisao je Evropski savet 9. decembra prošle godine, pooštrivši (upravo po zahtevu Nemačke) prethodno određene uslove koje je 12. oktobra stavilo na papir 27 briselskih birokrata, Štefan File i njegove kolege komesari delegirani u Evropsku komisiju. Elem, pod simboličnom tačkom 13 Srbiji je u decembru obećano da će kandidat za člana EU postati ako implementira „dosad postignute sporazume“, uključujući i IBM sporazum o uspostavljanju granice između Srbije i Kosova, ako postigne sporazum o regionalnom predstavljanju Kosova, i ako „aktivno sarađuje kako bi omogućila EULEKS-u i KFOR-u da izvrše svoj mandat“.
E, sad. Što se prvog uslova tiče, taj uslov nije ispunjen. Doris Pak, uticajna nemačka evroposlanica, demohrišćanka Angele Merkel, ovako je odgovorila na pitanje „šta je dosad doneo dijalog Beograda i Prištine“: „Do sada ništa. Sve je ostalo mrtvo slovo na papiru. Ništa se ne sprovodi u delo“.
Ista se dijagnoza, zapravo, odnosi na sva tri uslova. Otkrio nam je to, samo malo uvijenije od Doris Pak, šef EU delegacije u Srbiji Vensan Dežer. „Rezultati su napravljeni, ali je potrebno da ih vidimo više, a zaista je ostalo još malo vremena“, rekao je. I još: „Dani pred nama su veoma važni, jer moramo imati jasan progres i rezultate u ova tri pitanja“.
A ove, toliko važne dane za evropsku budućnost Srbije, umesto napretka u izgradnji dobrosusedskih odnosa nezavisnih država Srbije i Kosova, dodatno je opteretio referendum na severu Kosmeta. Baš zato što je bio toliko uspešan, toliko ubedljiv (glasalo je preko 75 odsto birača, „ne!“ šiptarskim institucijama rekli su gotovo svi. Brojevima: 99,74 odsto), izazvao je otvoreni bes kako u Prištini, tako i u (vladajućem) Beogradu. Predsednik Srbije Boris Tadić, tako, kritikovao je kosovske Srbe zato što je referendum koji su organizovali „štetan za interese države Srbije“, premda je zdravom razumu pomalo nejasno kako je to referendum štetan po interese države Srbije, ako već, sudeći po saopštenju prištinske vlade, „krši državni suverenitet ‘republike Kosovo’“. Pa, nije li i predsedniku Srbije u opisu radnog mesta da „krši državni suverenitet“ te tvorevine? Ali pravu provalu besa referendum i njegovi rezultati izazvali su kod Borka Stefanovića, glavnog srpskog pregovarača u Briselu, koji je izjašnjavanje Srba iz četiri severne kosovske opštine nazvao „protivustavnim“, „besmislenim“, i rekao da „neće doneti nikakav rezultat“. Ili Borko nije bio besan nego je, samo, ponovio ono što je o referendumu već rekla Tačijeva Priština? Da je to „ilegalan čin“ koji će „proizvesti ilegalan i neprihvatljiv rezultat“…
Referendum je u svakom slučaju morao da bude organizovan, jer je to bio jedini način da se pokaže koliko Piter Fejt, Međunarodni civilni predstavnik na Kosovu, ali i svi koje  predstavlja obmanjuju i sebe i javnost kad ustvrde da su „građani Kosova iz severnih opština umorni od života na ničijoj zemlji između dve države, i da žele rešenje koje će im omogućiti da rade, žive i razvijaju se kao svi drugi stanovnici evropskih država“…

STEFANOVIĆEV CAJTNOT
Fejt je u istom intervjuu („Danasu“) podržao briselski dijalog Beograda i Prištine – zato što će on „pomoći da se uspostave dobrosusedski odnosi uz međusobno poštovanje, promovisaće bližu regionalnu saradnju i unaprediće evropsku perspektivu i Kosova i Srbije“ – i istovremeno ponovio da se „međunarodna zajednica jednoglasno protivi održavanju opštinskih izbora Republike Srbije na Kosovu“.
I time dolazimo do sinhronizovanih napora Tadićevih vlasti da, u cajtnotu, udovolje drugom i trećem, među određenim uslovima za Srbiju, pošto već od prvog – primena dosad postignutih sporazuma – uglavnom nema ništa; za drugi uslov, regionalno predstavljanje Kosova, zadužili su Borka Stefanovića, koji u Briselu pokušava da zadovolji Editu Tahiri, dok se na trećem (koji je zapravo poziv na ukidanje institucija države Srbije na Kosmetu. Ono što je prošlog avgusta u Beogradu i javno zatražila Angela Merkel) angažovala predsednica Skupštine Srbije Slavica Đukić-Dejanović.
Hronologija najavljene izdaje započela je besmislenim pogađanjima oko pitanja šta će pisati u fusnoti ispod naziva „Kosovo“ u regionalnim, međunarodnim organizacijama. Za (njegovu) Srbiju je, rekao je Borko Stefanović, prihvatljivo rešenje po kojem će fusnota spominjati Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN i mišljenje Međunarodnog suda pravde (koji je presudio da deklaracija o nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom), dok su mediji izveštavali da bi kosovska strana briselskih pregovora bila spremna da prihvati fusnotu koja će, uz Rezoluciju 1244 i mišljenje MSP-a, navoditi i deklaraciju o nezavisnosti. Međutim, sve ovo šminkanje kosovske fusnote – a „fusnota je fusnota“, rekao je „Tanjugu“ visoki zvaničnik Evropske komisije, i dodao da je „važna suština, a to je da se pitanje regionalnog predstavljanja konačno reši“ – služi samo da bi se sakrila suština našeg problema; činjenica da će Srbija, sporazume li se oko ovog pitanja sa Tačijevom izaslanicom, i definitivno prihvatiti proglašenu nezavisnost Kosova. Kako? Tako što će odustati od načina na koji je Kosovo predstavljano pre nego što je proglasilo nezavisnost, kao UNMIK/Kosovo; na primer, u regionalnom CEFTA sporazumu o slobodnoj trgovini. Fusnota, kojom bi Borko Stefanović uz nezavisno Kosovo pride prihvatio i deklaraciju o nezavisnosti, bila bi samo dodatni šamar Srbiji i našem Ustavu.
Uostalom, ambasador Nemačke u Prištini Ernst Rajhel jasno je otkrio kakva je prava svrha postizanja sporazuma o regionalnom predstavljanju: „Istina je da, ako ne postignete sporazum, Kosovo neće postići ništa. Ako postignete dogovor, Kosovo će biti bliže Evropskoj uniji“.
Ali Kosovo je, izgleda, shvatilo da u Briselu može da dobije i više nego što se u prvom trenutku činilo. Da li su se toga setili sami (dosadašnje iskustvo nam govori da nisu) ili su to pomislili pošto je američka državna sekretarka Hilari Klinton telefonom poručila Hašimu Tačiju da Kosovo ima bezrezervnu podršku SAD-a za članstvo u EU i NATO, i da SAD „ne bi predložile smer aktivnosti koje bi bile suprotne interesima Kosova“ – što će reći da je nekakav „smer aktivnosti“ Tačiju zaista predložen – ili je, pak, sve dogovoreno na njegovom sastanku sa ambasadorima zemalja tzv. „Kvinte“ (SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Italija), tek, vlasti u Prištini učinile su najpametnije što mogu da učine. Pokušali su, naime, da iskoriste groznicu srpskog kandidatskog cajtnota. A rok Beogradu ističe već sredinom sledeće sednice, kada će organi EU odlučivati o kandidaturi.
Najpre su iz Prištine pisali članicama EU; tužili su Tadića da ne ispunjava ono što je obećao. Pa se u utorak, bez objašnjenja (ali i bez protivljenja EU medijatora Roberta Kupera) nisu ni pojavili u Briselu na zakazanom nastavku pregovora, ne bi li cajtnot učinili još žešćim, a Stefanovića i njegovog šefa još spremnijim na dodatne ustupke. Da bi u sredu izašli sa predlogom koji čak ni Borko Stefanović, izgleda, teško da može da prihvati. To nam je, nekoliko sati posle konačnog početka ovog, devetog kruga njihovih pregovora, devetog kruga našeg pakla u koji je – kakve li podudarnosti! – Dante smestio baš izdajnike, otkrio lično predsednik Tadić. Izjavio je da ne može da iskaže optimizam oko dodele kandidatskog statusa Srbiji, jer je rešenje, kojem smo „bili blizu u jednom trenutku“, sada „malo dalje“ nego što je bilo prethodne večeri, u utorak. Kad pregovora nije ni bilo. Što samo znači da je Edita Tahiri u Brisel doputovala sa ponudom koju je Borko Stefanovića imao da uzme ili da ostavi, bez prava na prigovor. „Situacija je lošija nego sinoć zbog načina na koji Priština predlaže rešenja“, rekao je Tadić, dodajući da je prištinski predlog „van svake realnosti“.
No Borko će u Briselu nastaviti s pokušajima da zadovolji Editu Tahiri, i potpuno je nezahvalno prognozirati šta će iz danonoćnih pokušaja na kraju ispasti.

IZBORNA KONFUZIJA
A i na drugom, domaćem frontu pokušaja da se udovolji briselskim zahtevima, ove srede je zavladala slična konfuzija.
Predsednici Skupštine Srbije Slavici Đukić-Dejanović zapalo je u zadatak, po funkciji koju obavlja, da najavi početak ispunjavanja ključnog, poslednjeg, trećeg uslova Evropske unije; zahteva Srbiji da omogući EULEKS-u da ispuni svoj mandat na čitavoj teritoriji Kosova, čime je zapravo zatraženo da Srbija ugasi institucije svoje države na Kosovu, od lokalnih samouprava do sudova. Pa je predsednica Skupštine, i potpredsednica SPS-a, kazala: „Tačno je da prema Ustavu, Srbija ima obavezu da raspiše izbore na celoj teritoriji Republike, odnosno u svim opštinama i gradovima u kojima su se stekli uslovi za to i u kojima aktuelnim sazivima ističe četvorogodišnji mandat. S druge strane, Rezolucijom 1244  UN Srbija je preuzela obaveze koje nas limitiraju i koje moramo poštovati, pa izbori neće biti raspisani u opštinama na severu KiM“. I još je, hrabro, dodala da „o tome ne bi trebalo da se šuška, već bi trebalo javno da se kaže“. Da bi nekoliko sati kasnije iz Kabineta predsednice stiglo nešto što je nazvano demantijem, a u čemu je samo rečeno da je predsednica netačno interpretirana (premda je, zaista, teško shvatiti kako je rečenica „izbori neće biti raspisani u opštinama na severu KiM“, propraćena potvrđujućim „o tome ne bi trebalo da se šuška, već bi trebalo javno da se kaže“, uopšte i mogla da bude pogrešno interpretirana. Bilo bi, zaista, zanimljivo poslušati, ako postoji, tonski zapis osporene predsednicine izjave).
Na kraju je, u pokušaju da iskontroliše štetu koju je načinila svojoj partiji pred dolazeće izbore, konfuziju dodatno pojačala predsednica Parlamenta, oglasivši se ovim povodom i lično. Izjavila je da će lokalni izbori biti raspisani i na Kosovu, ali je „otkrila“ novi problem – njihova je realizacija, kaže, delikatna, jer „određeni segmenti Rezolucije 1244 traže saradnju sa međunarodnom zajednicom“. Drugim rečima, izbore će možda i raspisati, ali ih neće održati. I tu se, u toj nameri sastavljenoj u njihovom parčetu najdubljeg, devetog kruga Danteovog pakla, u nameri da srpskih izbora na Kosovu, ovako ili onako, ne bude, spajaju i demantovana i nedemantovana izjava Slavice Đukić-Dejanović. Razlike među izjavama, otuda, uopšte i nema.
A takvim će genijalnim naumom, da raspišu, ali da ne održe izbore na Kosmetu, misle, udovoljiti i Ustavu Srbije i svojim zapadnim prijateljima. Pri čemu im Rezolucija 1244 dođe kao sjajan argument, argument protiv kojeg ni zucnuti ne smeju ni najvatreniji branitelji srpskog Kosmeta.
Ali. Najpre, Rezolucija 1244 nijednom rečju ne brani Srbiji da organizuje izbore na Kosovu i Metohiji. Dokument nije dugačak, osam stranica, sve sa aneksima i napomenama, i u to može da se uveri svako. I drugo: kako su to, dosad, i lokalni i parlamentarni srpski izbori na Kosmetu organizovani u poslednjih 12 godina? Šta se to promenilo u odnosu na maj 2008. godine, kada su održani poslednji izbori? I tada je Rezolucija 1244 bila na snazi, kao i Ustav Srbije, najzad, i tada je Kosovo mislilo da je nezavisna država. Raspored je, dakle, bio jednak današnjem, i nema baš nikakvog razloga da se izbori 2012. godine razlikuju od izbora 2008. godine. Osim jednog: Nemačka, ostatak Evropske unije i SAD u međuvremenu su i zvanično zatražili da Srbija napusti Kosovo. Ili su samo od aktuelnih vlasti, kojima su dali tu vlast, zatražili da ispune ono što su tada obećale. Đavo je došao po svoje.
Tek, odgovarajući na pitanje da li će Srbija raspisati izbore na severu Kosova, Boris Tadić rekao je da još nema odgovor. „Ima tu i pravnih pitanja, ima tu međunarodnih pitanja…“, bio je zastrašujuće neodređen, i teško da je bilo koga ubedio kada je posle toga dodao „ali Srbija što god da učini, neće odustati od vlastitog integriteta na Kosovu“. A hronika najavljene izdaje, nažalost, biće nastavljena… Sve dok ne pronađemo način da joj se suprotstavimo.

[/restrictedarea]