Hamović o Raičkoviću: Posvećeničko bdenje

Piše Vladimir Dimitrijević

Srpsko čitalaštvo dobilo je još jedan poduhvat dostojan tišine srednjovekovnih biblioteka i skriptorijuma. Reč je o monografiji dr Dragana Hamovića „Raičković/ Pesnički razvoj i poetičko okruženje“

Biti tumač poezije danas kada je, kako reče Bodrijar, sve više informacija, a sve manje smisla, znači vratiti se srednjovekovnoj ozbiljnosti u pristupu stihu; uostalom, moderne hermeneutike ne bi ni bilo da čitaoci u bibliotekama i prepisivači u skriptorijumima onog doba nisu pažljivo bdeli nad sakralnim tekstom Svetog pisma i egzegezama otaca njemu posvećenim. Pismo kao reč Božja je, sa „smrću Boga“ (Niče) koja se pretvorila u „smrt čoveka“ (Fuko), iščezavalo sa horizonata moderne misli, pa i književnog stvaranja; ali samo do izvesne mere. Kada je rasap slovesnosti kroz postmodernu dostigao kulminacionu tačku, opet je počela „plovidba u Vizantiju“ (Jejts), sa ciljem da se pohodi Sveta zemlja. Broj poklonika pesničke reči, kao sveštenog tla logonautike, koja je u svom ikoničnom jezgru odraz prvotne reči Onoga koji je „tvoritelnom zanjat poezijom“ (Njegoš), sve se više smanjivao, ali zato su oni često postajali sve ozbiljniji, da bi odgovorili na zahtev koji im je postavljao tekst .
Srpsko čitalaštvo dobilo je još jedan poduhvat dostojan tišine srednjovekovnih biblioteka i skriptorijuma. Reč je o monografiji dr Dragana Hamovića „Raičković/ Pesnički razvoj i poetičko okruženje“. Hamović je u ovom trenutku jedan od najozbiljnijih pesnika i književnih kritičara srednje generacije, čija je poezija, od „Nameštenika“ do „Matične knjige“, više puta bila uočena kao samosvojni glas „odgovorne“ lirike, ukorenjene u predanju srpskog pesništva i srpske kulture. Kao autor eseja, pisanih utemeljeno, ali ne i kvaziučeno, pisac „Poslednjeg i prvog“ i „Pesme od početka“, Hamović je pouzdan tumač pročitanog. Zato se od njega i moglo očekivati da studija o čoveku koji je postao klasik za života, Stevanu Raičkoviću, još jednom dokaže Hamovićeve kvalitete u čitanju koje nije učitavanje, a pogotovo ne lepršavo poigravanje povodom teme, koje sve kazuje, ništa ne pokazavši i dokazavši. Očekivalo se to i posle njegove monografije „Leto i citati. Poezija i poetika Jovana Hristića“, u kojoj je delo „srpskog Kavafija“ majstorski kontekstualizovano u pesničko vreme posleratnog našeg, ali i evropskog pesništva.

LIRSKA POLEMIČNOST RANOG RAIČKOVIĆA
Stevan Raičković je, u nas, bar kad je čitalaštvo u pitanju, dugo bio „podrazumevan“. Smatralo se da je, poput Momčila Nastasijevića, „nikom na putu, nikom u sretanje“; izbegavši posleratne sukobe „modernisti-tradicionalisti“, on se obreo u prostoru čiste lirike, okružen travama, pod praznim, ali bezoblačnim nebom čoveka koji je pobegao iz grada da bi se poistovetio sa prirodom. Naravno, kao i sve što je podrazumevano, ni to nije sasvim tako, i Raičkovićeva poezija nije bila puka „lirika mekog i nežnog štimunga“. Hamović je uspeo da dokaže da „izdvojena pozicija nije značila pesnikovo neučešće u delatnim tokovima, nego upravo način da izbori pravo na autorsku individualnost i da se zaštiti od isključivosti ma koje od sučeljenih strana na tadašnjem književnim poprištu“.
Još na samim počecima svog stvaralaštva, Raičković je odbio da pev potčini socrealističkom utilitarizmu. Pesma „Noć je naša“, stvorena 1948. godine, dugo vremena usmena (iz sasvim razumljivih razloga: ko bi je objavio?) jasno je odredila pesnikovo stanovište: „Dan pripada vama./ A noć je samo naša, naša./ Kao sunce, po zabačenim kafanama,/ Sijaju oči, reč i čaša. //Kafane: noćna gradilišta./ (S visokih skela vreba pad.) / Mi smo sve i svja i ništa. / Bol je naš rad…// Oči nam zure u nebesa plava:/ Vraćamo se u zoru kroz rose. /Umesto zastava /Vijore nam kose…“
Ovo okretanje boemskom, „disovsko“ odricanje od dnevnih angažmana, značilo je spremnost da se krene putem drugim i drugačijim. Putem na kojem je Raičković postao klasik upravo zbog vernosti samom sebi.
Hamović ukazuje na činjenicu da je početkom šezdesetih godina prošlog veka pesnik „Kamene uspavanke“ objavio programsku „Reč o poeziji“, u kojoj „odlučno zastupa autonomiju i, što je još važnije, etičnost pesničke reči u odnosu na sopstveni unutrašnji priziv, mimo svih spoljnih uticaja i zahteva, koji se naglavce menjaju – a sve u oštrom tonu kojim kao da nadoknađuje mnoge ranije povode da javno progovori“. U pesmama poput „Mir“ i „Hvala suncu, zemlji, travi“ Raičković je „lirski subverzivan“; njegova polemičnost u stihovima, skrivena u poistovećenost lirskog Ja sa prirodom, bila je, između ostalog, odgovor na teze kritičara – ideologa modernizma, kakav je bio Zoran Mišić. On je, prikazujući Popinu „Koru“, poučno podigao prst protiv naslednika „eteričko-sumatraističke“ niti našeg pesništva: „Mnogi biraju, još uvek, takozvanu tišinu, i za njih se pitanje izbora zapravo i ne postavlja: poezija i jeste mesto da se izbegnu nezgodna pitanja, da ima čovek gde glavu da skloni, i da makar za trenutak prodrema“. Hamović pokazuje da je Raičković u pojedinim pesmama uspeo da bude „nadrealista“  književno vredniji od „pravih“ nadrealista (krećući se, sasvim suvereno, područjima slobodne asocijativnosti, onirizma, infantilnosti, apsurda) i da ispovedi da njegova ljubav prema prirodi nije nikakva „popodnevna dremka“ nego nešto mnogo ozbiljnije, kako je sam pesnik rekao u jednom intervjuu: „Moja ljubav prema prirodi je usputna ljubav na putu ka poeziji“.

RAZVOJNI TOK
Hamović u svojoj monografiji uspešno rekonstruiše razvoj Raičkovićevog stvaralaštva, ukazujući na prelomnu zbirku „Pesme“ iz 1963. godine. Iako bi se moglo pomisliti da je to rukovet izabranih pesama, ispostavlja se da je reč  o pažljivo komponovanom nizu lirskih krugova koji teži celovitosti knjige (o čijem savršenstvu kao sekundarnom kosmosu je maštao Malarme), sasvim u skladu sa ambicijama modernih pesnika od Bodlerovog „Cveća zla“. Međusobna povezanost i izukrštanost pesama i ciklusa otvara horizont smisla tek kad se suočimo sa celinom zbirke.
Od „Pesme tišine“, smatra Hamović, Raičković oblikuje intimni mit o povratku u posvećeni prostor prirode kao središta osame, izložene otuđenosti velegrada. Reč je o „projektovanju zaštitnog prostora za osetljivo pojedinstvo“, vezano, između ostalog, za detinjski hronotop Tise; kasnije se, međutim, ispostavlja da je povratak u prvobitnost nemoguć. Preispitujući sebe i svoja polazišta, Raičković inovira svoje pesništvo često više od mnogih modernističkih eksperimentatora, pri čemu, saopštava nam Hamović, razvija dva toka svog pesništva – intenzivno, zgusnutijeg sklopa (u sonetnoj formi) i ekstenzivno, narativnije. U ciklusu „Kasno leto“ Raičković dolazi do hermetizma, koji, na izvestan način, korespondira sa neosimbolističkim traganjima onog doba (naravno, mislimo na Miljkovića), pri čemu je Raičković dosledno izbegavao da objašnjava svoju poetiku i „prepevava Ajnštajna“, o čemu je mladi Miljković sanjao. On je do simbolističkih dubina, po Hamoviću, došao „neprogramiranim autorskim hodom“.
Jedna od ključnih Raičkovićevih tema je svakako konflikt između pesništva i života (kao u pesmi „Septembar“). Raičković je u svojim stihovima ustvrdio da „ne leče pesme nikog“ i da „tvorce svoje truju“. Pa ipak, pokušao je da nađe i tačke u kojima se poezija i život stapaju, i gde poezija može da posluži životu. Orfejska težnja za pesmom kao za isceliteljskom silom naročito je došla do izražaja u stihovima „o crnom Vladimiru“, u kome reč pokušava da pobedi smrt, a pesnik svom sapatniku u bolnici, tamnoputom seljaku s Kosmaja (koji se razboleo pošto je „mnogo radio… kosio je i noću“) nastoji da napiše nešto dostojno Brankove elegije „Kad mlidijah umrijeti“, našto što će ga sprečiti da prekorači usudnu granicu.
Devedesetih godina 20. veka, Raičković se opredelio za „dokumentarno-dnevničku strategiju“, koja, po Hamoviću, podrazumeva „egzistencijalnu, komemorativnu motivaciju, određenu iskustvom gubitka bliskih i izvesnošću skorog zalaska i odlaska“. Kao što je u mladosti imao ironijski otklon prema svemu utilitarnom i pomodnom (kako socrealističkom, tako i modernističkom), tako je, pred svoj „razgovor sa ilovačom“, pokazao da korišćenje dokumenata i citatnost ne moraju biti samo postmodernistička igrarija, nego nešto nepatvorenije i smislenije: dijalog sa epohom kao priznanje sopstvene nemoći da se svet konačno opeva. Jer je neizreciv, ma koliko ga pesma „opkoljavala“ i pokušavala da ga dovede do reči.
Sumirajući iskustvo Raičkovićevog pesničkog putovanja, Hamović smatra da je on „možda i jedinstven po pređenom putu i pesničkim izazovima koje je pred sebe postavljao i potom koncentrisano rešavao“. Dakle, nije tačno ono što na prvi pogled izgleda neporecivo – kako se srpska poezija u toku pet decenija mnogo menjala, a Raičković ostajao isti. Dokazi da je ipak drugačije, i da je Raičkovićev put bio više nego istraživački, dokazi koje nam je Hamović podastro u svojoj studiji, nisu ništa manje bitni za shvatanje razvoja našeg pesništva od dokaza Novice Petkovića, Hamovićevog učitelja i uzora, da Momčilo Nastasijević nije bio puki zarobljenik ruralnog, pagansko-cikličnog doživljaja sveta (naprotiv, Momčilove „Reči u kamenu“ su jedno od najdubljih suočavanja sa gradom razgradom, u kojem, rilkeovski govoreći, „narodi sagaraju u prah“).

NOVA SAGLEDAVANJA JEDNOG KLASIKA
Hamovićeva ukazivanja će, svakako, da budu pamćena i citirana kad god neko ponovo uzme u ruke stihove pesnika „Kamene uspavanke“, pogotovo zato što upućuju na do sada neuočene aspekte njegovog stvaralaštva. Recimo, pisac monografije kao jednu od ključnih dilema Raičkovićevog dela navodi „nedoumicu da li je put ka pesmi kao cilju (savršenom) težnja zasebna od života ili je pak pesma drugo ime za ukupnost nastojanja da život bude ostvaren u baštinjenom uzoritom liku antičke (potom i hrišćanske) kalokagatije lepote-dobrote“. Takođe, on otkriva da je Raičkovićevo traganje za „pesmom tišine“ u jednom dubljem, mističkom (pri čemu se, po Hamoviću, dodiruju „asketska mistika i mistika modernog pevanja“) smislu reči povezano sa pravoslavnim iskustvom isihije, molitvenog tihovanja, koje bi čoveka trebalo da odvoji od haosa čulnih utisaka i uvede u skriveno jezgro bitija. Po svetom Jovanu Lestvičniku, isihasta je „onaj čovek koji, ne želeći da se liši sladosti Božje, beži od ljudi bez mržnje prema ljudima, onako kako drugi trče u svet“; i Raičković je stremeći „čistoj poeziji“ išao u prirodu, bez mržnje prema bližnjima (svakako sa osećanjem žaljenja zbog načina na koji se oni uzajamno tlače i sa željom da svoje lično iskustvo, makar u najmanjoj meri, onoj koja dostiže visinu vlati trave, učini svečovečanskom baštinom utehe u našoj „dolini suza“).
Stilski uglađena i dovršena Hamovićeva studija je, istovremeno, pristupačna svakom ko se ozbiljnije bavi književnošću; kao Raičković u pesništvu, tako i Hamović u kritici, nikad ne stremi hermetizmu koji je samom sebi dovoljan (a odraz je puke samodovoljnosti, egocentrizma pretvorenog u vatromet verbalizma), nego uspostavlja finu ravnotežu između naučnog i esejističkog.
Posvećeničko bdenje nad stihovima modernog klasika urodilo je plodom. Monografija „Raičković“ je još jedan dokaz da imamo i pesnike i kritičare. A to je dokaz nade da naša kultura još živi, čemu bi se svakako trebalo radovati.