Britanija i balkansko pitanje

Piše dr Slavenko Terzić, naučni savetnik, Istorijski institut SANU, Beograd

Knjiga Aleksandra Rastovića „Velika Britanija i makedonsko pitanje 1903-1908. godine“ pokazuje kako se i posle više od jednog veka Makedonija i Balkan vrte u začaranom krugu. Velike sile i dalje imaju svoje favorite, brinu tobož o „ljudskim pravima“, šalju humanitarne misije, vrše reforme, podižu i smiruju ustanke, modernizuju policiju, sudsku, administrativnu i finansijsku vlast…

 

Poslednje dve kratke rečenice Rastovićeve knjige glase: „Albanski komiti, uz blagonaklon stav turskih vlasti otimaju stoku, pljačkaju, ucenjuju. U sličnoj nesnosnoj situaciji su se nalazili i Srbi u Kumanovskoj kazi, samo što su njih ugnjetavali turski vojnici“. Pažljivi čitalac knjige kolege Aleksandra Rastovića lako će zaključiti da se posle više od jednog veka od događaja kojima se bavi ovo delo, period između 1903-1905. godine, Makedonija i Balkan i dalje vrte u začaranom krugu. Velike sile i dalje imaju svoje favorite, brinu tobož o „ljudskim pravima“, šalju humanitarne misije, vrše reforme, podižu i smiruju ustanke, modernizuju policiju, sudsku, administrativnu i finansijsku vlast, umesto italijanskog generala De Đorđisa, komandanta evropske Žandarmerije u makedonskim vilajetima posle 1903. godine, sada je neki drugi britanski, nemački ili američki general samo što se umesto tadašnje malobrojne evropske Žandarmerije sada nalaze moćne intervencionističke i okupacione snage NATO-a. Romantične, ali u suštini velike ideje Balkanskog saveza, nezavisnosti Balkana, načela „Balkan balkanskim narodima“ danas zvuče kao prazne himere.

„FANTOM PANSLAVIZMA“

[restrictedarea]

Kolega Rastović se već duže vreme uspešno bavi politikom Velike Britanije prema Srbiji i Makedoniji, krajem 19. i početkom 20. veka. Makedonsko pitanje je zaista bilo najzamršeniji čvor balkanskog pitanja u ovom periodu, a balkansko pitanje srž istočnog pitanja, može se čak reći i ostalo srž novog istočnog pitanja. Rastović je svoju istraživačku pažnju usmerio na pet godina početkom 20. veka, 1903-1908, koje pored jednog velikog ustanka u Kruševu i okolini 1903. godine, i stalnih nemira i sukoba obeležava neuspešan pokušaj Evrope da sprovede program reformi u makedonskim vilajetima.
U središtu pažnje svakog istraživača koji se bavi Balkanom krajem 19. i početkom 20. veka nameće se problem Makedonije sa svom svojom kompleksnošću – političkom, etničkom, kulturnom, crkvenom i religioznom. Makedonsko pitanje ličilo je po svemu na jednu istorijsku dramu čiji se rasplet teško mogao nazreti. Gotovo čudesna isprepletanost naroda i religija (pravoslavlja, islama, rimokatoličanstva, judaizma i protestantizma), kao posledica vekovnih migracija i stranih osvajanja, i mnoga slična obeležja kulturnog i društvenog života, pobedom nacionalne ideje postali su izvor crkvenih i političkih sporova (u prvom redu između bugarske Egzarhije i Vaseljenske patrijaršije) i prepreka uspostavljanju makar približno jasnih etničkih granica u evropskom delu Osmanskog carstva.
Spoljni faktor je naročito od druge polovine 19. veka imao presudan uticaj na razvoj prilika na Balkanu. Otuda i veliki naučni značaj proučavanja balkanske politike velikih sila, u ovom slučaju Velike Britanije.
Posle Krimskog rata, Pariskog mira 1856. godine, spoljni faktor je u suštini oblikovao nacionalne pokrete na Balkanu, bilo da ih je podsticao ili sputavao. Balkanski region, a naročito Makedonija postali su, još više posle Berlinskog kongresa 1878, poprište oštre borbe političkih, ekonomskih, verskih i kulturnih težnji i interesa velikih sila. U tim sukobima, kao što izvanredno pokazuje ova knjiga, nisu birana sredstva u manipulisanju nacionalnim pokretima, naročito u podsticanju jednih protiv drugih, sa osnovnim ciljem da se politikom veštačke ravnoteže snaga obezbede sopstveni dugoročni strateški interesi na Balkanu i u istočnom Mediteranu. Ovakva politika grubog mešanja i arbitriranja internacionalizovaće sva, pa čak i sitna balkanska pitanja. Uostalom, austrougarski vojni krugovi su krajem 19. veka smatrali da su Kosovo i Makedonija strategijski ključ Balkana i da dominacija nad  tim teritorijama obezbeđuje prevlast na Balkanu. Stoga, smatralo se, ove oblasti moraju da ostanu u interesnoj sferi monarhije, čak i po cenu jednog rata.
Makedonsko pitanje nije bilo među prioritetima britanske spoljne politike početkom 20. veka. To se jasno vidi iz studije kolege Rastovića. Ali, kao velika kolonijalna i pomorska sila, Britanija je pažljivo pratila sva zbivanja u geopolitički i vojnostrategijski osetljivim područjima, naročito na prostorima koji imaju bilo kakvu vezu sa pomorskim putevima koji vode prema Srednjem istoku, Persijskom zalivu i Indiji. Nije bilo u maniru britanske spoljne politike da mnogo brine o malim narodima ukoliko ne mogu direktno da posluže njenim imperijalnim interesima, u prvom redu u borbi protiv, po njima, svuda prisutnog „fantoma panslavizma“. Izvesnu osionost i cinizam te politike lepo ilustruje anegdota vezana za Roberta Solzberija, ministra inostranih dela, koji je u vreme Berlinskog kongresa sredinom 1878. godine pratio premijera Dizraelija. U jednom od pisama svojoj ženi, u kojem govori o Berlinu i Postdamu gde je bila britanska rezidencija, Solzberi kaže: „Vrućina je ovde nepodnošljiva, mesto je odvratno, u Postdamu – komarci, ovde – male države. Ne znam šta je gore“.

BALKAN KAO EVROPSKO RATIŠTE
Knjiga dr Aleksandra Rastovića ima tri osnovne istraživačke celine: kratak pregled makedonskog pitanja između 1878-1903. godine, zatim Velika Britanija o Makedoniji, što i jeste osnovni istraživački problem ove studije, u periodu 1903-1908, kojem prethodi kratak pregled britanskih pogleda na Makedoniju krajem 19. i početkom 20. veka, i na kraju – Srbija i makedonsko pitanje u ovom periodu viđeni, donekle i u kontekstu srpsko-britanskih odnosa. Kolega Rastović je na osnovu svojih temeljnih istraživanja britanskih objavljenih i neobjavljenih izvora izneo široku lepezu britanskih gledišta o Makedoniji i makedonskom pitanju – od uglednih britanskih državnika, preko poslanika u britanskom Parlamentu, brojnih publicista i jednog broja naučnika, članova Balkanskog komiteta u Londonu, do britanskih listova i njihovih dopisnika koji obaveštavaju britansku javnost o Makedoniji. Rastović je zaista iscrpno prikazao osnovna stanovišta izneta u velikom broju knjiga o Makedoniji iz pera britanskih autora. Većinom su to publicistički radovi, manje naučni, nastali na osnovu zapažanja tokom kraćeg ili ponekad dužeg boravka u Makedoniji. U takva dela spadaju radovi poput knjige istoričara Vilijema Milera „Balkan, Rumunija, Bugarska, Srbija i Crna Gora“, za koga Balkan predstavlja „svojevrsno evropsko ratište“, zatim etnologa Džordža Frederika Ebota koji u knjizi „Priča s puta iz Makedonije“ kaže da su Srbi i Bugari više nego bilo koji drugi tamošnji balkanski narodi opsednuti ruskim carem i poverenjem prema Rusiji, ali da ne mare za Engleze. Herbert Vivijan, pisac knjige „Srpska tragedija sa nekim impresijama iz Makedonije“ (1904, London), smatra da su realni arbitri u Makedoniji Srbi i Bugari, ističući da Srbi „imaju istorijsko pravo i cilj na povratak većeg dela Makedonije“. Upozoravao je na nemačke interese u evropskom delu Turske i na činjenicu da se „nemački jezik govori u skoro svakoj radnji u Solunu, što je samo pre nekoliko godina bilo nezamislivo“.
Čuveni britanski novinar Džon Foster Frejzer, pisac knjige „Slike sa Balkana“ (1906. i 1912), kaže da Velika Britanija jedina od velikih sila nema sebične namere na Balkanu i iz humanitarnih razloga želi da vidi zadovoljenje pravde u Makedoniji. Jedino trajno rešenje makedonskog pitanja, po njemu je davanje autonomije Makedoniji, kao i stvaranje balkanske konfederacije u odbrambene svrhe, čiji bi sastavni deo bila i Turska. Među balkanskim narodima, kaže on, Bugari su najsnažniji, najrazvijeniji i najbolje osposobljeni za samoupravu. Nacionalnost je u Makedoniji stvar straha, politike i religije. Makedonija je zemlja intriga, terora i ubistva. Britanski novinar Redžinald Vajon, pisac knjige „Balkan iznutra“ (1904) i njegov kolega Džon But, pisac knjige „Balkanski problemi“ naglašeno zastupaju probugarske stavove o Makedoniji. Mnogo pažnje Rastović je posvetio radovima Henrija Noela Breilsforda o Makedoniji, inače vrlo aktivnog člana Balkanskog komiteta koji su u priličnoj meri prožeti bugarofilskim osećanjima.  Smatrao je da je Makedonija samo geografski pojam i da ne postoji makedonski narod, jer tamošnje stanovništvo nije imalo jasnu istorijsku tradiciju, nacionalno jedinstvo i jasno određeno sećanje na slobodu. Sva ova i druga zapažanja i ocene nose izvesnu notu površnog poznavanja i razumevanja, ponekad i pojednostavljivanja. Čak i čuveni državnik Viljem Gledston kaže na jednom mestu 1897. godine „a zašto da Makedonija ne pripadne Makedoncima, kao Bugarska Bugarima, a Srbija Srbima“.
Iz rasprava u britanskom Parlamentu i izveštaja britanskih diplomatskih predstavnika na Balkanu vidi se da je zvanična britanska politika bila opsednuta upadima i delovanjem ustaničkih četa u Makedoniji okolnih balkanskih država. Smatralo se da bi Engleska trebalo energičnije da se umeša u rešavanje makedonskog problema, jer je tradicija njene spoljne politike da ima velike interese na Bliskom istoku, koji se moraju po svaku cenu podržati.
Britanski publicista Alfred Sted, pisac poznate knjige o Srbiji (1909) je 1906. godine ukazivao na opasnost od panislamizma, prijateljstva nemačkog  cara sa turskim sultanom i širenja nemačkog uticaja na račun engleskog na Bliskom istoku. Sted se založio za stvaranje jedne brane između Berlina i Carigrada; da bi se sprečilo širenje panislamizma engleska vlada bi trebalo da uđe u prijateljske sporazume sa Rumunijom, Srbijom i Bugarskom koje mogu da obrazuju jednu efikasnu i moćnu branu između Evrope i Turske. Rešenje za Makedoniju, po Stedu, može da bude kombinacija njene podele i autonomije, pri čemu bi Srbija dobila dominantan položaj u Staroj Srbiji sa izlaskom na Skadar, a Bugari teritoriju do Kavale. Bitoljski i Solunski vilajet mogu da čine autonomnu oblast pod međunarodnom kontrolom. Turska bi ostala u Jedrenu i Carigradu. Albanija bi bila zasebna jedinica pod italijanskim ili međunarodnim protektoratom. Skoplje bi pripalo ili Srbiji, ili Makedoniji.

ULOGA BALKANSKOG KOMITETA
Aleksandar Rastović je na lep način osvetlio ulogu Balkanskog komiteta, osnovanog u Londonu 1903. godine. Činili su ga istaknuti članovi britanskog Parlamenta, ali i predstavnici crkve, novinari, istoričari. Dobrim delom je bio zapravo jedna lobistička grupa u korist bugarskih interesa u Makedoniji, bar u prvo vreme. Vredi skrenuti pažnju na Rastovićev zaključak u vezi sa ovim pitanjem: „Preimućstvo bugarofila u javnom i političkom životu Velike Britanije trajaće sve do Balkanskih ratova, kada je počelo da kopni i ustupa mesto prosrpskoj struji. Srbija će definitivno postati realnost britanske politike s početka Prvog svetskog rata“.
Balkanski komitet je povremeno organizovao mitinge, uputio je nekoliko važnih memoranduma britanskoj vladi. U memorandumu iz 1903, čiji je autor Evžen Lazarević Čerlicki (navodni potomak srpske srednjovekovne dinastije), ali je objavljen u ime Komiteta, traži se da se od teritorija solunskog, bitoljskog, kosovskog, jedrenskog, skadarskog i janjinskog vilajeta obrazuju četiri oblasti i to: Albanija (teritorija skadarskog i janjinskog vilajeta), Makedonija (bitoljski i solunski vilajet), Stara Srbija (kosovski vilajet) i Trakija (jedrenski vilajet). Oblasti bi dobile autonomiju pod vrhovnom vlašću Porte. Već početkom 1907. godine došlo je do razmimoilaženja među članovima Balkanskog komiteta: jedni su i dalje bili za program reformi i autonomiju Makedonije pod kontrolom velikih sila, a drugi su smatrali da bi trebalo ići na njenu podelu po principu narodnosti i međusobnom sporazumu balkanskih država.
Znatno manji deo ove knjige tiče se Srbije i makedonskog pitanja. Kolega Rastović je vrlo lepo prikazao reagovanje Srbije na ustaničke pokrete u Makedoniji i stav prema reformama u toj provinciji, kao i organizovanje komitskih četa u samoj Srbiji. Manje se bavio nacionalnim radom u Makedoniji. Čini se da ima mnogo razloga da se uvek vraćamo ocenama Stojana Novakovića o odnosu Srbije prema srpskom narodu u Turskoj, jer taj problem niko nije bolje poznavao od njega. On je smatrao da se „na prostoru stare srpske državne baštine“ nije radilo na  razvijanju prosvetnog i duhovnog života srpskog i da su zato južni i jugoistočni delovi srpskog naroda „izgledali“ kao „napušteni i ostavljeni“. Novaković je naveo i neke razloge ovakvog odnosa: rad na izgradnji unutrašnjeg društvenog i kulturnog života; težnja za „boljim životom“; promenjen pravac starih balkanskih putnih komunikacija; unutrašnje borbe oko vlasti i ličnih interesa, i drugo. Sve je to, prema Novakoviću, izvelo Srbiju iz „balkanskog kruga“ i okrenulo je prema Evropi, čime su istanjene stare i duboke veze sa južnim balkanskim oblastima: „Mi to nismo nikada priznali, mi to često nismo ni znali, ali je to bilo u istini, jer smo mi ušli u moralnu kružnu liniju Beča i Pariza; a o balkanskim smo pitanjima deklamovali, ali ih već nismo poznavali, ni u dnu duše svoje osećali onako kao naši stari“.
Pred nama je jedna dobra knjiga, zasnovana na širokom krugu izvora, napisana pregledno i jasno, lepim stilom i jezikom. Čita se kao zanimljivo istorijsko štivo.

[/restrictedarea]