Iranski hazard Sjedinjenih Država

Piše Dejan Lukić

„Gašenje“ izraelskog atomskog reaktora Dimona, uz dolazak američke Pete flote u vode Zaliva i oko njega, jasno najavljuje početak rata američkih saveznika protiv Irana i Sirije. Bio bi to monumentalni hazard na trenutno najdelikatnijem poligonu u svetu

 

Izraelsko Ministarstvo odbrane i Nacionalni komitet za atomsku energiju odlučili su da ugase atomski reaktor Dimona, smešten u pustinji Nagev, a sa objašnjenjem da ga je teško braniti i da je „ranjiv u slučaju rata sa Iranom“. Dnevnik „Harec“, sa svoje strane, citira visoki vojni izvor i takođe kaže da  reaktor u Dimoni „nije više neprobojan u slučaju rata“. Gašenje reaktora minimizovaće – navodi se dalje – opasnost od nuklearnih padavina „u slučaju da bude pogođen iranskim raketama“. Radi umirenja javnosti Direktorat civilne odbrane pojašnjava da je reaktor u Dimoni u službi atomskih istraživanja, pa nema potrebe da neprekidno bude u pogonu. Uprkos tome što je već 47 godina  neprekidno u pogonu.
Indikativno, izvori u Ministarstvu odbrane na koje se pozivaju izraelski, ali i mediji u Londonu, govore da gašenje reaktora mora da počne „pre eventualnog izraelskog ili američkog napada na iranska nuklearna postrojenja“.

IZLAZNA VRATA NAFTE
Reaktor u pustinji Nagev konstruisali su francuski stručnjaci 1964. godine, a izrada atomske bombe u Dimoni bila je hermetička tajna sve dok – u svetski poznatoj aferi – Mordehaj Vanunu, atomski naučnik koji je radio u Dimoni nije otkrio tajnu britanskim listovima, bio kidnapovan od strane Mosada, prebačen u Izrael i izdržao duge godine teške robije. Reaktor je danas druga po starosti ovakva atomska instalacija na svetu, ali je naširoko već znano da je proizvodio materijal za atomsku i hidrogensku bombu. Drži se da Izrael u svom arsenalu poseduje  najmanje 80 atomskih bojevih glava.
Za sve vreme, pa do danas, odbrana Dimone od mogućih napada bila je prioritetni zadatak izraelskih oružanih snaga; pojasevi protivavionskih baterija opasavaju široki prostor oko atomskog kompleksa, ali se ipak smatra da je razvojem ratne tehnologije kompleks postao ranjiv.
Prema informaciji koju je objavio londonski „Sandej tajms“ prošle sedmice, a na osnovu visokog izraelskog obaveštajnog izvora, izraelski vojni eksperti procenjuju da bi u slučaju rata na izraelsku teritoriju palo i do 15 hiljada  iranskih projektila. Prema istom izvoru, Iranci (i Sirijci) poseduju rakete dovoljnog dometa da gađaju Dimonu. Takve rakete ima – kaže se dalje – i šiitska ekstremna grupa „Hezbolah“ u susednom Libanu.
Iranski brigadni general Masud Džezairi, zamenik načelnika Generalštaba, izjavio je, kako prenosi Iranska novinska agencija, da će Dimona „biti gađana u slučaju da Izrael napadne iranska atomska postrojenja koja služe isključivo u mirnodopske svrhe“.
Informacija o navodnom gašenju Dimone puštana je sa predumišljajem i kao plotun u nastalom verbalnom ratu oko Irana, koji Imperija raspaljuje kao „artiljerijsku pripremu“ za  potonju fazu konflikta u Zalivu gde je Izrael viđen kao ključni akter, a iranski nuklearni program – vojni ili civilni, svejedno – samo povod da Imperija poravna račune u Regionu, posle skupog promašaja u Iraku, posrtanja u Avganistanu i „uzaludnog proleća“ u arapskom svetu.
I kao u Čehovljevoj opasci, po kojoj kada u prvom činu drame na stolu stoji pištolj, u četvrtom činu neizbežno sledi pucnjava, tako i „gašenje“ Dimone, uz dolazak američke Pete flote u vode Zaliva i oko njega, znači, sva je prilika da će na kraju biti pucnjave.
Groteskno i cinično iz Vašingtona pokret pomorske armade prati pretnja da će se Iran naći pod udarom američke „i savezničke“ vojne sile, ukoliko, kako je zapretio, zatvori moreuz Hormuz za slobodan protok zalivske nafte. Pri tome, kao da pretnja iz Teherana nije došla kao odgovor na  prethodnu odluku Vašingtona i Brisela da se nametne nova omča sankcija Islamskoj Republici – specifični embargo na izvoz iračke nafte koja puni sedamdeset posto budžeta zemlje. Groteskno i cinično, „kazus beli“ („casus belli“) nisu sankcije, nego iranski eventualni odgovor na sankcije.
Pored sankcija na naftu koje je, rame uz rame SAD-u, najavila Evropska unija, Barak Obama je uoči same Nove godine potpisao i Zakon kojim se svim finansijskim institucijama zabranjuje poslovanje sa „Iranskom centralnom bankom“.
Tesnac Hormuz su vitalna izlazna vrata nafte iz Zaliva. U najužem delu, između iranske obale i Arapskih Emirata na drugoj strani, Hormuz je širok samo 34 milje. Svakog dana tankeri kroz tesnac prenose u proseku 17 miliona barela nafte. Poremećaj saobraćaja bi, prema procenama londonskih agencija za energiju, katapultirao cene nafte za celih 50 i više dolara po barelu, i to usred globalne ekonomske krize.
Da li će Iran zatvoriti Hormuz u slučaju zapadnog vojnog napada i kakve bi to    ekonomske i geostrateške posledice izazvalo?

ASIMETRIČNI RAT

[restrictedarea]

U Vajtholu interne analize barataju sa procenom da ajetolasi u Teheranu kalkulišu kako je i sama pretnja zatvaranjem prolaza za naftu kroz tesnac Hormuza dovoljna da Amerika, sa NATO-om na boku i zalivskim satelitima Amerike na repu, razmisle još jednom pre nego što se upuste u monumentalni hazard na trenutno najdelikatnijem poligonu u svetu. „Dejli mejl“ u uredničkom komentaru, međutim, ostavlja otvorenim sve varijante i kaže da u trenutnoj predigri „Angloamerikanci ne mogu da prozru krajnje namere Irana, kao što ni Iran ne može da pročita krajnje namere druge strane“. Jedno je, međutim, blizu konsenzusa: „Zatvaranje Hormuza bi neminovno povuklo brzu i odlučnu zapadnu vojnu reakciju koja, pak, ne bi dovela do rešenja problema dotoka nafte i to zbog prirode geostrateškog prostora u kojem bi se rat odvijao“. Američka ratna mornarica nadmoćna je nad svim ratnim mornaricama na svetu. Ali nadmoć ne znači i nepobedivost. „Američka pomorska sila na uskom prostoru Hormuza je i te kako ranjiva“ („Global riserč“).
Uprkos vojnoj nadmoći napadača, geografija u hormuskom tesancu i u uskom prostoru Zaliva, poništava prednost dejstvovanja sa brodova iz daljine (sa nosača aviona). To je, ujedno, razlog zašto su Amerikanci poslednjih godina grozničavo radili na oživljavanju ideje raketnog štita na arapskoj strani Zaliva.
Vojne analize govore da mali iranski patrolni čamci sa raketama, koji prema nosaču aviona zaista izgledaju kao insekt pored slona, predstavljaju u ovako stešnjenom prostoru, a sa blizinom iranskog kopna, smrtnu opasnost za američke ratne brodove. U jednoj analizi vašingtonskog Instituta za bliskoistočna pitanja, upozorava se da su još veća opasnost za američku ratnu flotu u vodama Zaliva raketni sistemi postavljeni na iranskoj obali, kao i mali, brzi sejači mina i male podmornice kakve poseduje Iranska mornarica. Pentagon računa i sa civilnim vozilima sa kojih regularne trupe i pripadnici Iranske  revolucionarne garde mogu da lansiraju projektile.
Džejn Rozamund, rukovodilac pomorskog odseka u londonskoj konsultantskoj agenciji, navodi da je Iran u mogućnosti da upotrebi sva ova sredstva i da, uz to, poseduje i nekoliko stotina samoubilačkih brzih čamaca kakve su u Šri Lanki uspešno upotrebljavali „Tamilski tigrovi“ protiv vlade. Sve je to, kaže, deo strategije „asimetričnog rata“, kakav će se odvijati u Zalivu ukoliko bilo koja strana izvrši najavljene pretnje. Ali, ocena je da je, umesto upotrebe svih ovih oružja u „asimetričnom ratu“, dovoljno da Teheran samo objavi kako je  minirao Moreuz, pa da saobraćaj tankera kroz Hormuz očas zamre. Londonski „Mejl“ je na istoj liniji: „Iračanima je dovoljno da ispale samo dva plotuna sa obale, pa da na svetskom tržištu nastane haos, da cene barela i osiguranja brodova skoče za stotine procenata“.
Na drugoj strani, „Rojters“ petog januara objavljuje mišljenje insajdera u Pentagonu, prema kojem će Iran u slučaju da poremeti i za jedan dan protok nafte kroz Hormuz „izaći kao najveći gubitnik“. Uz procenu ide i pretnja da će u tom slučaju „odmazda američke sile i njenih saveznika biti vojna i ekonomska katastrofa za Islamsku Republiku“.
Nikolas Gvozdev, profesor studija za nacionalnu bezbednost na američkom Koledžu Ratne mornarice (Rod Ajlend), u istom maniru kaže  da Iranci „mogu da izazovu velike nevolje, ali sve zavisi koliko su bola spremni da istrpe“.

KRVAVA FARSA
Britanska vlada sa svoje strane, i u ovoj aferi je – svi su signali – spremna da rame uz rame sa Amerikom uđe u još jedan rat. Filip Hamond, ministar odbrane, već je upozorio Teheran da ne pravi probleme u Hormuzu, mada se uzdržao da javno kaže šta sledi ako Ahmedinedžad ne posluša upozorenje. Ali, prilikom posete Vašingtonu prošle sedmice Hamond indirektno, ali sasvim jasno najavljuje da će Angloamerikanci i vojnom silom držati Hormuz prohodnim za  naftu: „Bilo kakav pokušaj Irana da zatvori Tesnac bio bi i neuspešan i nelegalan“. Hamond je, da valjda bude jasnije šta je glavni ulog najnovije ratne igre Imperije sa Iranom, u Vašingtonu takođe rekao da njegova vlada u celoj aferi „deluje pod pretpostavkom „da Iran radi na atomskoj bombi“.
Britanija ima već u Regionu ratne brodove, uključujući jednu nuklearnu podmornicu, jednu fregatu i jednog minolovca.
Niko živ na Zapadu ne zna sa sigurnošću da li Iran radi na proizvodnji atomskog oružja, dokle je stigao sa nuklearnim programom, da li je on u svrhu izrade bombe, kao što tvrdi Imperija, ili je reč o proizvodnji energije u civilne svrhe, kako ističu ajetolasi. Ali Obama u Vašingtonu, Kameron u Londonu i birokratija u Briselu „deluju pod pretpostavkom“ – kako to asocira na krvavu farsu sa Sadamovim oružjem za masovno razaranje – da se u Iranu pod zemljom spravlja atomska bomba. I pošto mule tvrdoglavo odbijaju da iznesu prljavi atomski veš na javni konopac da bi Imperija sve to lepo pregledala i odobrila, Hormuz je isfabrikovan kao „kazus beli“ za novi ratni pohod Imperije.
I kao u svim prethodnim ratovima vođenim poslednjih decenija pod velikim zastavama i uzvišenim motivima, analize i ovaj put govore da Imperija prvo puca, pa onda razmišlja o posledicama. A analize govore da bi u slučaju udara na Iran, Rusija i Kina – zbog krupnih geostrateških i ekonomskih interesa – morale da reaguju. Predstavnik Rusije u NATO-u i zamenik premijera Dmitrij Rogozin putuje sredinom meseca u Peking na usaglašavanje odgovora ukoliko bukne vatra u Zalivu.
Ni interne analize koje ovih dana kruže u vladinim i obaveštajnim kancelarijama na Temzi nisu prijatno štivo za čitanje. Tu se može pročitati procena da bi konflagracija oko Hormuza  mogla da „oživi“ sve zamrznute konflikte u širem, a eksplozivnom prostoru Regiona – sve do Abhazije,Južne Osetije, Gruzije, Nagorno Karabaha, Jermenije, Azerbejdžana…
Jermenija, saveznik Rusije u areni potencijalnog domino efekta, već je poslala diplomatsku poštu u Moskvu sa porukom da  Jerevan ne može da ostane skrštenih ruku. Ista poruka odaslata je u Peking. Računa se, takođe, da bi šangajska organizacija za saradnju bila automatski  uvučena u  konflikt.
U Pekingu, admiral Čijaozeng, ključni planer u kineskom Generalštabu, bez diplomatske finese upozorava da „Kina neće trpeti napad na Iran“.
Suma sumarum, „prilike na nebu“ iznad Zaliva su loše, prognoze još gore. Čitanje angloameričkih analiza, čiji su delovi dospeli u medijski prostor, nagoveštava da su sve opcije u igri, naročito ona najgora. A da li će se dogoditi ta najgora zavisi, kako piše „Mejl“ na osnovu visokog britanskog obaveštajnog izvora, i od procene Nobelovca u Vašingtonu da li bi mu potpaljivanje jednog novog rata bilo dobitna ili gubitnička kombinacija na predstojećim predsedničkim izborima u novembru.
Za  koje će se carstvo Nobelovac za mir opredeliti, široko je otvoreno pitanje, mada „prilike ne nebu“ pre nagoveštavaju da  bi  Imperija mogla da još jednom puca pre nego što razmisli; da je na horizontu još jedan rat – ovaj  put usred naftnih polja – u kojem će, jedna ironija više, zemlje sa 2.680 atomskih bojevih glava (SAD 2.150, V. Britanija160, Francuska 290, i Izrael sa svojih 80) udaiti na zemlju za koju se „osnovano sumnja“ da pravi svoje atomsko prvorođenče.

[/restrictedarea]