Dobra stara vremena

Piše Milovan Danojlić    

Zamišljali smo da u svetu imamo moćne saveznike i istomišljenike, da ne rečem prijatelje. U njih smo, avaj, brojali i Ameriku. Ona je, u okviru redovne vojne i finansijske pomoći, udelila nezavisnoj i nesvrstanoj Jugoslaviji oko 100 milijardi dolara. Potom je, kao predvodnica bombardovanja godine 1999. pričinila štetu koja se takođe procenjuje na oko 100 milijardi dolara…

 

Kroz večernju sumaglicu prošaranu skakutavim sijalicama  kombi se probija  prema glavnom gradu Srpske. Moja sećanja  oponašaju izletanje sablasnih lampi iz pomrčine Koridora, i jedno se zaustavlja  u sredini šezdesetih godina.
Javnost se beše ustalasala zbog zagrebačke Jezičke deklaracije. U neobaveznom razgovoru sa istaknutim piscem, s kojim sam voleo da ćaskam o francuskoj književnosti, nabacih priprosto pitanje na koje nisam očekivao kratak i  jasan odgovor:
„Otkuda toliko nezadovoljstvo Hrvata Jugoslavijom?“
Lingvistički spor bio je, razume se, trenutni izliv jednog šireg nezadovoljstva. Držao sam, i držim, da Srbi, Hrvati, naši muslimani i Crnogorci govore jednim, nedeljivim jezikom, sa neznatnim lokalnim odstupanjima i živopisnim stilskim posebnostima, i da su pokušaji razbijanja jezičkog jedinstva vođeni samoubilačkom zlom voljom.
„Ima tu svega“, reče moj sagovornik, „pa i zavisti što je prestonica u Beogradu.“
„A gde bi drugde mogla da bude?“
„Ne znam… Nekad su pominjali Split, i Banjaluku. Banjaluka je, inače, geografsko središte Jugoslavije.“
Zamisao mi se svide, pa pohitah da je potkrepim sporednim argumentima. Pri tom smetnuh s uma da moj književni prijatelj gaji prijateljska osećanja i prema vladajućem poretku.
„To bi baš bilo zgodno, ne bismo više gledali ove bandite po ulicama.“
Moj domaćin se namršti:
„Koje bandite? Na koga to mislite?“
Morao sam razjasniti  svoju primedbu, u sasvim tangencijalnoj vezi sa predmetom  konverzacije:
„Mislim na državne i partijske rukovodioce, ministre, generale. Kad bi se izmestila prestonica, grad bi se očistio.“
Pogled mog prijatelja se ispuni preneraženjem. Izgubi se, odjednom, toplina prećutnog razumevanja  kojom su odisali naši povremeni susreti.
„Ko vam je dao pravo  da tako govorite o našim rukovodiocima?“
„Moja luda glava“, pomislih. Šta je, tu je; natrag se  nije moglo.
Predratni levičar, bio je trenutno skrajnut od glavnog toka  suđenja i odlučivanja, ali je postovao  obaveze koje  je nametala partijska knjižica.
Gledajući kako da se izvučem, pribegoh bednoj dosetki:
„Ja sam mislio da ste vi nadrealista…“
„Ne, ja sam realista.“
Ustajući, dade mi znak da je susret završen. Morao je u grad. Nisam  mogao da ostanem sam u tuđem stanu.
Valjda je strahovao da mu je apartman ozvučen. Ili je moj ispad doživeo kao provokaciju.
Takva su bila ta vremena za kojima neki, danas, uzdišu. Čovek se klonio ne samo govorenja, nego i slušanja nepodobnih reči. Jedan član Krivičnog zakonika kažnjavao je delikt mišljenja, čak i kad je bilo izrečeno u četiri oka. Poznat je slučaj žene koja je, negde u Bosni, prijavila muža za ono što joj je šaputao u postelji.
U životu se ništa ne dobija zabadava. Sadašnji administrativni status  Banjaluka će osvojiti  posle višegodišnje krvave borbe prekodrinskih Srba.

[restrictedarea]

*
Onih dana zapitah, usput, Ivu Andrića šta misli o iskrslom jezičkom pitanju.
„Znate, ja ovo slušam i gledam peti put u svom životu. Nemam više snage da mirim Srbe i Hrvate.“
Nije rekao „Nek idu dođavola!“, ali mu je izraz lica to govorio.
Andrić, Ćopić, Selimović, Davičo, Crnjanski, Krleža, Dušan Radović, imali su sreće: nisu doživeli nastavak diskusije, niti su videli ono što smo mi morali da gledamo.
Tako su izgledali međunacionalni odnosi u državi koja kod nekih budi želju za ponovnim uspostavljanjem.
Valjda su se zaželeli mržnje, šta li…

*
Što se mene tiče, izvukao sam čitavu kožu po cenu pravljenja kompromisa. Bivalo je da oćutim kad je trebalo govoriti, i da se oglasim kad je uputnije bilo ćutati. Pošto mi nije bilo do vlasti, nisu me osećali kao ozbiljnog protivnika. Od časa kad digne ruke od karijere, čovek je umakao lovcima na duše. Ostaje mu da pazi da se, slučajno, ne uklopi  u nečiju nečistu računicu.
Povodom ogleda o poltroneriji neko je, tamo-gore, rekao: „Pa ovo je protiv nas!“ Na Kongresu pisaca omaklo  mi se jedno nezgodno poređenje: „Kongres književnika, razume se, nema nikakvog smisla,  ali s obzirom  na druge kongrese koji se  oko nas održavaju, ne moramo mi prvi početi s ukidanjem ovakvih skupova…“ Bio sam  u vojničkoj uniformi; KOS je mesecima vodio istragu. Pitali su Dobricu Ćosića šta da rade, i on me spasao zatvora. U junskim gibanjima 1968. godine  našao sam se na pogrešnoj strani, pa  sam morao da dam ostavku na položaj urednika kulturne rubrike. Godine 1973. osudili su jednu moju knjigu ogleda, i poništili upravo dodeljenu književnu nagradu. Usledila je hajka na „Muku s rečima“.  Povodom „To“ su predlagali hapšenje. Sa zaplenom knjige „Kao divlja zver“ su zakasnili. I tako dalje.

*
Bilo bi preterano reći da sam  stradao. Ono što mi se dešavalo išlo je u rok službe. Pošteno govoreći, nisam bio naročito hrabar. U stvari, bio sam hrabar u meri u kojoj  sam se borio protiv svog ludog straha, i slobodan u nastojanju da se uzdignem iznad mučnih ograničenja, unutrašnjih i spoljašnjih, nasleđenih i nametnutih.
Utvrđena, u sebe sigurna vlast ne pridaje važnost verbalnim osporavanjima, dok se  klimavi poreci brane kao ose i stršljenovi kad im  se dirne u gnezdo. Takva gnezda otkrivam, u leto, u prozorima moje kuće na selu. Prinuđen sam da ih noću, uz grižu savesti, razgonim zapaljenim novinama. Sa stršljenovima se ne može  pregovarati.
Nasilje ima mnogo lica, i mnogo nosilaca. Postoji nasilje klime, nasilje konvencija, pa nasilje politike, ekonomije, porodice, novca, policije, gluposti, laži. Svaka neumerena sila radi sebi o glavi, gine od sopstvene neobuzdanosti. I ovo što danas gledamo će proći; samo da, s njim, i mi sami ne prođemo.
Dugo smo se radovali malim pomacima i tzv. otopljavanju. Od 1950. do 1990. godine led se neprestano topio. Curilo je i kapalo, pljuštalo i oticalo, ali se ledena gromada nije bitno smanjivala. Mi, koji smo se bavili pisanjem, nismo mogli izbeći svaki dodir sa silom. Vlast je vodila brigu o  vidovima stvaralaštva koji nisu imali prođu na tržištu. Jeste da je iz daleka sve nadgledala, ali je imala i odgovornosti za ono što nadgleda. U izvesnom smislu, davala je, nehotice, podsticaj pisanju: neposlušnost cilja više i vodi dalje od pokornosti. Deo upravljača je, uz to, držao vezu sa evropskom prosvetiteljskom tradicijom. Ovi današnji, školovani na kompjuterima, nemaju humanističkih obzira, ni obaveza.

*
Svako  je sam  sebe krotio i usmeravao. Političkoj policiji je ostajalo da nadgleda samoograničavanje.
Krajem sedamdesetih jedan dobar znanac, ljubitelj i prevodilac poezije sa više jezika, požali mi se da mu je urednik izdavačke kuće – takođe vrlo obrazovan čovek – iz rukopisa izbacio  dve prevedene pesme, sa obrazloženjem da bi se „mogle  tumačiti“. U pesmama je ismevan kult ličnosti, a toga je bilo i u Jugoslaviji. U kući obešenog se ne pominje konopac.
Ja se razbesneh:
„Kako je samo uspeo da u dvesta pesama uoči te dve? Otkud mu volja, i vreme?“
Moj dobri znanac se zbuni. Previše sam ljutnje izlio na urednika:
„Pravo da ti kažem, ja sam mu skrenuo pažnju na te dve pesme, a on ih, ipak, nije morao izbaciti…“
Najpre prijavio sebe cenzoru, a onda došao k meni, da otkuca i pesnika, i sebe, i urednika.
Jedna tako rečita zgoda, iz dobrih starih vremena.

*
Nasilje je imalo utvrđene državne granice. U međuvremenu je dostiglo evroatlantske razmere.
Zamišljali smo da u svetu imamo moćne saveznike i istomišljenike, da ne rečem prijatelje. U njih smo, avaj, brojali i Ameriku.
Ona je, u okviru redovne vojne i finansijske pomoći, udelila nezavisnoj i nesvrstanoj Jugoslaviji oko 100 milijardi dolara.
Potom je, kao predvodnica bombardovanja godine 1999. pričinila štetu koja se takođe procenjuje na oko 100 milijardi dolara.
Pošto smo siromašna zemlja, ostavila nam je i nešto osiromašenog uranijuma, za uspomenu i viševekovno sećanje.
Istorijski bilans prijateljevanja sa vodećom silom sveta: negativna nula.

[/restrictedarea]