Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Piše Bogdan Đurović
Ruski MIP je objavio prvi izveštaj o stanju ljudskih prava u vodećim zemljama Zapada, u kojem se ističe katastrofalno stanje u ovoj oblasti, posebno u SAD-u
Onima koji su navikli da drugima dele lekcije o demokratiji i ljudskim pravima, a počesto i packe velikim štapom, adekvatan odgovor upućen je sa Smoljenskog trga u Moskvi. Iz sedišta ruske diplomatije stigao je, samo tri dana uoči Nove godine, dokument od bezmalo sto strana u kojem se detaljno analizira stanje osnovnih ljudskih prava i demokratije u zemljama Zapada. Dokument ruskog MIP-a pod nazivom „O situaciji sa ljudskim pravima u nizu zemalja sveta“, uz obilje podataka iz relevantnih izvora na direktan način demaskira SAD, Kanadu i članice EU, kao i njihovu miljenicu Gruziju – kako se u ovim zemljama krše najosnovnija prava, uključujući i pravo na život i slobodu.
Prvi izveštaj ovakve vrste ruske diplomatije, posle kineskog koji se takođe pojavio pre nekoliko meseci, svedoči da je u svetu sve više onih koji su odlučni da „demokratskoj tiraniji“ Zapada stanu na put. I da nedvosmisleno ukažu da niko nema pravo drugima da propisuje sankcije zbog navodnog kršenja ljudskih prava, a ponajmanje oni na čijim je rukama krv stotina hiljada nedužnih ljudi, koji sopstvene građane podvrgavaju najsurovijem maltretiranju, eksploataciji i nedozvoljenom špijuniranju, a one koji drugačije misle ili govore – sistematskom progonu.
OBEĆANA ZEMLJA BRISELSKA
U najvećem poglavlju, posvećenom SAD-u, konstatuje se da je stanje u zemlji koja postavlja standarde demokratije „daleko od ideala koje je proglasio Vašington“. „Glavni nerešeni problem je zloglasni zatvor ‘Gvantanamo’. Predsednik Barak Obama je legalizovao beskonačni i nepravosudni pritvor. Aktuelna administracija nastavlja primenu većine metoda kontrole nad društvom i zadiranja u privatni život Amerikanaca“, stoji u izveštaju. „Nastavlja se sa kršenjem međunarodnog humanitarnog prava u zonama oružanih sukoba i tokom antiterorističkih operacija. Zaoštravaju se stari sistemski problemi američkog društva, uključujući rasnu diskriminaciju, ksenofobiju, pretrpanost zatvora, neosnovana primena smrtnih kazni… U SAD-u je jedan od najslabijih na Zapadu sistema zaštite prava radnika na sindikalno udruživanje i zaključivanje kolektivnih ugovora“, navode ruske diplomate. Pa nabrajaju primere: kršenje ljudskih prava u zatvorima CIA, problemi sa slobodom štampe i progonom osnivača i saradnika sajta Vikiliks, pogibiju najmanje 111.000 civila u Iraku i 14.000 u Avganistanu, rasna diskriminacija crnaca i Latinoamerikanaca, religiozna diskriminacija prema američkim muslimanima…
Zapalo je po zasluzi i Evropljanima. Ma koliko drugima propisivali rigorozne uslove za ulazak u „obećanu zemlju briselsku“, čitajući izveštaj ruskog MIP-a jasno se vidi da, kada je reč o ljudskim pravima i toleranciji – ni mnoge zemlje EU ne bi taj test položile. Ruske diplomate su jasne: oni podržavaju kritiku „Hjumen rajts voča“ kojom se osuđuje kršenje prava imigranata iz Azije i Afrike, kao i antimuslimanske retorike u zemljama EU. „Glavni zaključak je – opšti porast ksenofobije i netrpeljivosti u EU, popularizacija ultradesničarske retorike… Evropske vlade i ne pokušavaju da se protiv toga bore, već nasuprot koriste ove tendencije za unutrašnjopolitičke ciljeve“, navodi se u dokumentu ruskog MIP-a.
Posebno se ističu slučajevi „mladih“ članica EU, Letonije i Estonije, koje su primljene u članstvo uprkos tome što u ovim zemljama oko 440.000 hiljada ljudi, uglavnom etničkih Rusa, ne mogu da ostvare svoja građanska prava, iako decenijama tamo žive. Pri kraju izveštaja, obrađen je i slučaj Gruzije predsednika Mihaila Sakašvilija, uključujući brojne progone ruskih državljana (čak i gruzijske nacionalnosti) od strane specijalnih službi, nasilno razbijanje opozicionih mitinga, kao i masovna kršenja najosnovnijih prava dve najbrojnije nacionalne manjine – jermenske i azerbejdžanske. Poslednja glava izveštaja MIP-a posvećena je NATO intervenciji u Libiji, a posebno stradanju civilnog stanovništva pod bombama, „kolateralnim žrtvama“, totalnom uništavanju infrastrukture, zverskim zločinima pobunjenika koji su delovali uz punu podršku Zapada, linčovanju funkcionera bivšeg režima, na čelu sa liderom Moamerom el Gadafijem…
MODERNI ROBOVLASNICI
Najveći deo izveštaja posvećen je „bastionu demokratije“, SAD-u. Napominje se da SAD učestvuje u samo tri, od devet bazičnih konvencija o ljudskim pravima, izbegavajući ratifikaciju i konvenciju UN o diskriminaciji žena i pravima deteta, u čemu im društvo pravi još samo Somalija. Ruski eksperti otkrivaju da je kapacitet američkog sudstva sve manji, jer je zbog uticaja krize došlo do kresanja troškova u pravosuđu i zatrpavanja sudija predmetima.
Osim čuvenog „Gvantanama“, u periodu 2002-2003, CIA je stvorila još desetak tajnih zatvora u raznim zemljama, među kojima su i Avganistan, Irak, Tajland, Maroko, Rumunija, Litvanija i Poljska, gde su u „pravnom vakuumu“ držali oko 100 zatočenika prema kojima su primenjivane surove mere ispitivanja. Ove metode ocenjene su kao mučenje i u izveštaju Saveta Evrope, ali tadašnji funkcioneri Ministarstva pravde SAD-a koji su u tome učestvovali ne samo što nisu snosili odgovornost, već su i avanzovali u zvanja profesora univerziteta ili federalnih sudija. A najpoznatiji među njima, advokat Stiven Bredberi, sada je savetnik za pravna pitanja republikanskog favorita u trci za mesto šefa države – Mita Romnija, koji javno obećava da će, ako postane predsednik SAD-a, „uništiti Putina i njegovu imperiju zla“. Bredberi i njegovi saradnici, dokazano je, odobrili su primenu takvih metoda mučenja, kao što su dugotrajno lišavanje sna, zatvaranje ljudi u kutije sa insektima, prinudno obnaživanje, polivanje hladnom vodom i imitacija davljenja u vodi.
Ali, Romnijeva i Obamina „imperija dobra“ ne bi bila to što jeste da se ne bori protiv opasnih „unutrašnjih neprijatelja“. Osim različitih levičarskih organizacija, u grupu sumnjivih naročito spadaju NVO aktivisti, učitelji, blogeri, religiozni lideri – svi oni koji otvoreno kritikuju vašingtonsku politiku prema Latinskoj Americi i Bliskom istoku. Čak i prema ocenama američkoj vladi bliskih nevladinih organizacija, Amerika je po stepenu medijskih sloboda na 20. mestu svetske rang-liste („Reporteri bez granica“), odnosno na 25. poziciji („Fridom haus“). Takođe, samo u 2010. godini, FBI je učetvorostručio broj operacija stalnog prisluškivanja i poslao je 24.300 zahteva različitim organizacijama za pristup poverljivim privatnim podacima građana.
Međutim, svi oni uglavnom prežive „tretman“ američke vlade, za razliku od 111.600 iračkih civila koji su stradali u procesu „demokratizacije“ od 2003. godine do danas. A medicinski časopis „Lancet“ izračunao je da je „kolateralno“ stradalo više od 650.000 Iračana, samo u periodu od 2003. do 2006. godine! U poređenju s tim, Avganistanci su imali sreće, sa „samo“ oko 14.500 civilnih žrtava, odnosno 34.500, ako se računaju kolateralni faktori. Od toga, procenjuje se da je i do 9.000 avganistanskih civila stradalo direktno od američkih bombi, dok su ostali žrtve saveznika. Poseban problem su brojne civilne žrtve američkih najamničkih kompanija „Dajnkorp“ i „Blekvoter“ (od 2009. promenili su ime u „Zi servisis“), koji takođe imaju imunitet pred sudovima jer „rade po državnom ugovoru“.
Privatni preduzetnici umnogome su preuzeli i američki „zatvorski sektor“, pa je tako u desetinama ovakvih ustanova u 2010. godini boravilo 148.000 ljudi. U izveštaju Američkog saveza za građanske slobode navodi se da upravo privatni zatvori prednjače u korišćenju jeftine robijaške radne snage, jer su velike korporacije prebacile tamo deo svojih pogona. SAD je, inače, zemlja sa najvećim brojem zatvorenika, i u apsolutnom broju i po glavi stanovnika. U 2009. godini je iza rešetke bilo 2,3 miliona ljudi, odnosno svaki 132. Amerikanac. Od toga, njih oko 140.000 izdržava doživotnu robiju. U zatvore je smešteno i oko 90.000 maloletnika, od kojih je skoro 7.000 osuđeno doživotno (čak 1.700 bez prava na pomilovanje). U ovom trenutku 3.200 ljudi čeka na izvršenje smrtne kazne, među kojima su i maloletnici i duševno poremećeni!
U poslednjih 40 godina uočeno je zaoštravanje kaznene politike, sa sve češćim izricanjem maksimalnih zatvorskih kazni. Objašnjenje se može naći u tekstu koji je u junu objavila Sara Flanders iz Svetske radničke partije SAD-a, koja je otkrila da američke vojne kompanije masovno koriste rad zatvorenika, kršeći njihova prava i isplaćujući mizerne nadoknade. Zato i ne čudi što su u SAD-u na snazi zakoni kojima je moguće odrezati dugotrajnu robiju čak i za sitnije prekršaje.
Rusija je, dakle, po uzoru na Kinu odlučno počela da se suprotstavlja američkim „demokratama“, koji više liče na moderne robovlasnike. Maske su pale, pa se Amerika sve više oslanja na vojnu silu, nego na „meku moć“, kao u vreme hladnog rata. Rat je, zapravo, ono što jedino preostaje zemlji koja se nalazi pred bankrotom.
U potpunosti podrzavam potez Rusije. Onaj ko neprekidno drugima “soli pamet” ispoljavajuci dvostruke standarde u svojim insistiranjima na postovanju humanistickih principa, zasluzuje da prvi bude preispitan po pitanju pridrzavanja istih. U svojim komentarima cesto sam se pitao zasto do sada Rusija i Kina nisu preispitale onoga ko njih stalno preispituje i proziva. Drago mi je i sto cujem da se na toj listi nalazi jos nekolicina drzava pored US. Ipak, pretpostavljam da se drzava koja je u samom svetskom vrhu po krsenju ljudskih prava, korupciji i nemoralu – Srbija, nece naci na toj listi, iako bi takva packa mogla stimulativno delovati na DOS-ovsku vlast i okrenuti mnogobrojne ponizene gradjane Srbije ka Rusiji, koja bi ovim potezom pokazala da razume drustvenu situaciju u Srbiji i da je na strani naseg potlacenog coveka kojeg tretira kao ljudsko bice. Dvolicna EU, hvali nase politicare, institucije, opstine i NVO i nagradjuje ih najrazlicitijim sertifilkatima za toboznji “doprinos” postovanju ljudskih prava. Pri tom, kao osnovu za to, koristi podatke dobijene od samih institucija, umesto od korisnika njihovih usluga. Tako, npr. zaposlenost u Srbiji ona procenjuje po broju ljudi na listi biroa za zaposljavanje, Istovremeno, nikada se ne zapita na koji se nacin doslo do pomenutog broja. EU ne interesuje koliko je ljudi neosnovano ili zbog najmanje sitnice izbrisano sa evidencije tog biroa, da bi broj ljudi na listi bio za nju prihvatljiv. Ne pada joj na pamet da istrazi da li vlast u Srbiji radi nesto sto ona nikada u svojoj drzavi ne bi ucinila. Ne interesuje je sto nezaposleni ljudi nemaju nikakva primanja. Ne zanima je ni sto su primanja – dok su postojala, kasnila za ljude iz unutrasnjosti i po dvadesettri-dvadesetcetiri meseca, dok su za stanovnike prestonice bila redovna(da se Beograd ne uzjoguni). Kao nigde u svetu- DOS-ovska vlast ukinula je placanje pripravnickog rada koje je iznosilo sedamdeset procenata od plate, perfidno precutkujuci da se tamo kuda oni zude da nas uvedu svaki rad pristojno placa. Platu za ucenike na praksi podmuklo ne spominju.
Ljudska prava u Srbiji nikada nisu vise bila krsena nego tokom proteklih dvanaest godina. Ljudi umiru od gladi, gube pravo na narodnu kuhinju ako se ne pojave samo cetiri dana. Jedan gradjanin odsluzio je zatvorsku kaznu od tri meseca zbog neplacene struje. Sudija nije zeleo da uzme u obzir da covek sam izdrzava troje ili cetvoro dece i da nema nikakvog izvora prihoda. O ovom slucaju su izvestavale i televizije. Drugi gradjanin je osudjen na deset dana zatvora zbog slusanja glasne muzike iako ne postoje dokazi da je to cinio. Na drugoj strani, Srbija je jedina korumpirana drzava na celom svetu gde se kradja defeinise vrednoscu ukradene robe, pa kradja novca ili robe do vrednosti od 150E nije tretirana kao krivicno delo. Pa, sta je to onda? Posledicno, lopovi naprave kalkulaciju i obave visestruke kradje gde vrednost robe/novca svakog pojedinacnog kriminalnog dela ne prelazi policijski cenzus i na taj nacin izbegnu procesuiranje. Pitam one koji se deklarativno zalazu za prava gradjana: da li znaju da mnogobrojni ljudi, posebno penzioneri, imaju primanja manja od 150E? Od cega ce ti ljudi da zive i placaju racune (da ne bi otisli u zatvor) ako im kriminalac ukrade sav novac koji imaju, a policija se ulenji i ne pronadje pocinioca. Pitajte svoje vlasnike iz EU, kako bi njihovi gradjani reagovali na kradju u tolikoj vrednosti, koja njima, ipak, znaci daleko manje nego nama. Provala se, takodje, u Srbiji ne tretira kao takva ako (procitajte pazljivo!!!) brava nije obijena ili ostecena. To znaci da ako neko bez vase dozvole udje u vasu kucu ili stan kroz vrata, dimnjak ili otvoreni prozor(sram bilo gradjane sto otvaraju prozor, sami su krivi za ono sto im se dogadja), takav akt nece biti smatran provalom. Ni u jednoj drugoj drzavi na svetu gradjaninu nije zabranjeno da se suprodstavi kriminalcu koji ugrozava integritet sopstvenika imanja, njegove porodice i dobara. Na Zapadu i ne samo tamo. ljudi imaju veoma velike ingerencije u takvim situacijama.
Zakon o ogranicavanju slobode medija je najzaostaliji i najdrakonskiji u celoj Evropi i civilizovanom svetu. Ogranicavanjem medija svesno i planski ometa se dostupnost informacija svakom pojedincu. Ostali socijalni problemi, poput siromastva i onemogucavanja skolovanja, samo potenciraju isto. Sloboda izrazavanja u Srbiji ne postoji.
Poput prava na lecenje, pravo na skolovanje je obezbedjeno samo onima koji imaju novca da ga plate. Kao i po pitanju licnih karata, u Srbiji se prvo proverava da li korisnik ima broj, pa mu se tek onda pruza pomoc. Imam veoma pouzdane informacije da se u svetu najpre pruza pomoc, pa tek onda proverava osiguranje. Pravo na zdravlje je elementarno pravo svakog coveka. Opseg usluga dostupnih svima (pa i prosjacima) neuporedivo je veci i ukljucuje ispitivanja poput kompjuterizovane tomografije i MRI. Srbija, deklarativno ne fasisticka drzava, uvodi obavezna cipovana dokumenta na svim nivoima i uslovljava pruzanje usluge posedovanjem istih. Bitno je cipovati gradjane i za to se otima novac. Bitno je imati cipovanu zdravstvenu knjizicu, a nije bitno imati dostupan skener(CT) i magnetnu rezonancu(MRI), na koje se ceka i po sest meseci. Nije bitno obezbediti gradjanima lecenje i edukovanje. Nije bitno obezbediti im ni hranu. Kilogram brasna u Holandiji vredi trideset pfeninga, a u Srbiji sedamdeset. Hrana je i u Hoplandiji i u Francuskoj i u Nemackoj i u ostalim zemljama dvostruko jeftinija. Ali, te zemlje svojim gradjanima istovremeno obezbedjuju i neuporedivo veca primanja: ljudskog bica dostojnu socijalnu pomoc od hiljadutristapedeset evra, naknadu na birou za nezaposlene i dostojanstvenu platu. Tamo se ne radi za hranu: to je sramota za drzavu. Tamo se radi da bi se imalo bolja kola nego ako se ne radi, putovanja, vise dobara. Raditi za puko prezivljavanje je sramota za EU. To je zagarantovano svakom ljudskom bicu – samo zato sto je covek i svakoj zivotinji. Fasisticki slogani, poput:”Zaradi da bi jeo”, tako cesti pod cizmom DOS-ovske vlasti, u EU se ne cuju, jer su odraz primitivizma robovlasnicke proslosti. U Srbiji, gde ljudi umiru od gladi, to je gorka sadasnjost.
Uz sve materijalne teskoce, najbolniji je gubitak dostojanstva. Samo u Srbiji i Avganistanu, glasacima se prskaju prsti na birackom mestu, kao stoci. Zaposleni, koji nisu zasticeni od mobing-a i koji nemaju garanciju ni da ce im poslodavac uplatiti penziono i zdravstveno, po cenu otkaza, moraju da prolaze skeniranje prstiju po dolasku na posao i svakom napustanju radnog mesta. Svuda u svetu, tako nesto se vrsi samo u zatvorima. Gradjani Srbije i jesu tretirani kao robovi: oni nemaju izbor. Izbor da glasaju na referendumu i da budu pitani da li zele da im Djindjic nacini drzavnu zajednicu SCG od Jugoslavije. Izbor da na referendumu i javoj raspravi budu pitani da li pristaju na uvodjenje Bolonjske deklaracije u obrazovni sistem. Izbor da dobiju obicna dokumenta umesto bioelektronskih. Izbor da se slobodno krecu. Pravo radnika (npr. malinara) da izraze svoje nezadovoljstvo protestom. Izbor koji ima svaki gradjanin drzava koje postuju ljudsko dojanstvo i gde se sami ljudi bore za njega.
Izbor da jasno i glasno kazu da li uopste zele da se njihova zemlja prikljuci EU.
Ali, u mnogim zemljama, uslovi u zatvorima bolji su od onih predvidjenih za zivot gradjana Srbije. U zatvorima Srbije ljudi gube ekstremitete, oci, bivaju silovani i umiru od teskih komplikacija lako izlecivih bolesti.
Nikada ni jedan sluzbenik institucije nije bio kaznjen za nedolicno ponasanje prema gradjaninu. Ako je on neljubazan ili ako uskrati neko od prava gradjaninu, to je u redu. Ako gradjanin tokom letnjih zega od cetrdesetpet stepeni udje u zgradu u papucama, umesto u cipelama, onda je to presedan zbog koga ce biti momentalno udaljen dok se ne vrati zakopcan do grla i u cipelama. Toplotni udar je prihvatljiva cena.
Gde je neko ko ce celom svetu da kaze koliko smo ponizavani i maltretirani?
Gradjani Srbije mogu samo da se nadaju da ce se pojaviti neki dobar i uticajan covek i da ce celom svetu obelodaniti kako se gradjanima Srbije brise patos.