Beda književne laži ili poetika politkorektnosti

Piše Miroslav Toholj

Mimikrijske ravni javnog ispoljavanja sledbenika poetike politkorektnosti kreću se od  jugonostalgije, preko zagovaranja bezuslovnog regionalnog pomirenja, zapadnobalkanske jednokulturalnosti i istojezičnosti, fascinacije navodnim geopolitičkim i geopoetičkim jedinstvom sveta, do opsesije temama traganja za identitetom i dezerterstva

 

Priznanje američkog državnog sekretara, kako je upravo američka vlada stvorila radikalno-islamističku terorističku organizaciju radi borbe protiv sovjetske pretnje, nema ozbiljnijeg značaja od šture potvrde hipotezi koju su poslednjih leta i zima razrađivali privrženici „teorije zavere“. Mimikrijski princip Al kaide, kreiran od njenih tvoraca, zasnivao se na uspostavljanju i umrežavanju većeg broja malih „humanitarnih ćelija“, a ideologija „humanizma“ bazirala se na opštem pojmovniku koji je indirektno odražavao suštinu američke spoljne politike. Kapitalnim pojmovima pokrivena su polja izviđanja i uočavanja humanitarnih katastrofa, zaštite ljudskih i manjinskih prava, sticanja statusa ugroženih naroda, nametanja i razvoja demokratije, nezavisnosti novinara i medija, suočavanja sa tamnom stranom prošlosti, okretanja svetlijoj budućnosti…
Svi ti pojmovi, naime, pripadaju zadatoj kategoriji političke korektnosti čiji je rudimentarni duh, opisujući umetnički čin i kao političku akciju, na Balkan stigao u boci političkog pozorišta, krajem sedamdesetih godina prošlog veka, i odmah se zapatio kod nacionalno svesnih i liberalno usmerenih intelektualaca. Ali on, izgleda, ipak nije bio namenjen da ishrani tu vrstu svesti, već da preuzme prostor preovlađujuće jednoumne partijske podobnosti, te su njegovu moć i sve blagodati najpre prepoznali upravo najtvrđi partijski praktičari od Triglava do Đevđelije preporučivši se time za gurue nove-stare prakse pružanja usluga opštoj totalitarizaciji društva.
Verovatno su u pravu oni koji srpskim primerom prestrojavanja i prilagođavanja gubitnika procesa demokratizacije socijalističke zajednice ilustruju način transformacije prvobitnih ciljeva ideološkog „razmekšavanja terena“, tim pre što je i pomenuta transformacija najilustrativnija u srpskom slučaju s obzirom na to da se ovde, primenom univerzalnih poluga politkorektnosti, najdalje i doguralo u tovarenju svakovrsne krivice u osnovni nacionalni depo. Prepuštajući drugima da pišu istoriju beščašća, izneću koju reč o tome dokle se stiglo u primeni prokrustovskog aršina u našem književnom životu.

KNJIŽEVNI EMIGRANTI
Danas će možda zvučati neverovatno činjenica da je u jeku „srpske opsade Sarajeva“, sem desetak muslimanskih ratnih brigada, njihovih štabova i regionalnog štaba međunarodnih mirovnih snaga, u zgradi kamernog pozorišta, među ubuđanim embrionima davnih havelovskih komada, delovao štab teorijskog maga Suzan Sontag ili rečnikom nove produktivnosti – radionica; modelarnica politkorektnosti u kulturi na najvišem stručnom i međunarodnom nivou. Nekoliko stotina metara dalje obitavao je združeni štab balkanskih ogranaka Al kaide i zatvarajući zlatni trougao regionalna logistička baza Soroševe fondacije „Otvoreno društvo“. Uzajamnost delovanja nije određivala fizička, već duhovna i ideološka bliskost.
Istorijske činjenice su aktivne, neke od njih kadre su da naknadno ispolje razorno dejstvo. Otuda sledi ili da je „srpska opsada“ bila odveć traljava (ako su je Sontagova i Alahovi mučenici tako lako kršili), ili da Srbi nisu blagovremeno shvatili svrhu koncentracije tolikih sila u dometu svojih vrelih mogućnosti. Jesu se, doduše, čudili pred količinom i snagom optužujućih floskula na račun stepena svoje civilizovanosti, nad brzinom njihovog emitovanja i ugradnje u globalnu sliku koja se žestoko razilazila sa faktografijom terena.
Iz bosanskog embriona, zahvaljujući akušerskoj veštini srpskih „književnih emigranata“, poput M. Kovača, V. Stevanovića, I. Đurića i B. Bogdanovića, vremenom je stasavalo čudovište koje upravo gospodari kulturnim stranama zapadnog Balkana, pa i u Srbiji. Njegovu legitimaciju, dve decenije posle rata, i dalje čini iskaznica žrtve koja je nekim čudom preživela srpske opsade, granatiranja, koncentracione logore i silovanja. Tu je i tobože nesumnjiva vrednost književnih dela osvedočena kroz prevodovih prevoda prevode na nekoliko, doduše manjih jezika, uz obavezan slovenački. Baš zbog toga će izvesna književna imena „bosanskog jezika“ i poetike politkorektnosti zvučati kolosalnije u Talinu i Tirani negoli u Travniku i Sarajevu. Svejedno, šačica „bosanskih velikana“ zavitlana je i prema Beogradu, ne bi li se tamo ne samo zbunio i diskvalifikovao daroviti podmladak što je u prestonicu stigao „redovnim putem“ i mukotrpno sticao afirmaciju, već gurnuli na marginu i ovdašnji književni klasici.
Hoću, usput, da podsetim kako je, u ono bolje vreme, pomen kakvog imena u kulturnoj rubrici lista „Politika“ na periferiji značio gotovo kandidaturu za besmrtnika, dokle se onde, danas, redovno protežu i bazdulje besmrtni kolumnisti navodnog bošnjačkog stradanja, kao uostalom i na stranicama ovdašnjih obezvređenih nedeljnika, u programima nacionalnih kanala i na internet portalima.
U međuvremenu su, dakle, po oprobanom „humanitarnom“ modelu, u regionu regrutovani literarni aktivisti (danas su to četrdesetogodišnjaci ili pedesetogodišnjaci) i uplitana mreža malih neprofitabilnih izdavačkih ćelija, pokretani i preuzimani časopisi, isplaćivane donacije i strane stipendije. Krajnji cilj, pokazaće se, jeste razgradnja tradicionalnih kulturnih jezgara, devastiranje nacionalnog mita i opšteprihvaćenog sistema vrednosti. Konačno, poetika koju slede ne odnosi se više na doprinos nacionalnim literaturama, već na efikasnost nadnacionalne političke akcije. Jer, najzad, po svemu sudeći, književna ostvarenja i nisu cilj takve poetike, već javni uticaj i moć književnika, a tu stižemo do suštine poetike politkorektnosti, do književnim poslovima maskirane umešanosti u notornu političku akciju.

DUH MIMIKRIJE

[restrictedarea]

Mimikrijske ravni javnog ispoljavanja sledbenika poetike politkorektnosti kreću se od takozvane jugonostalgije, preko zagovaranja bezuslovnog regionalnog pomirenja, zapadnobalkanske jednokulturalnosti i istojezičnosti, fascinacije navodnim geopolitičkim i geopoetičkim jedinstvom sveta, do opsesije temama traganja za identitetom i dezerterstva, te strategijom delovanja sa društvene i kulturne margine.
Taj sistem u celini je prošaran logičkim protivrečnostima, ali i prožet kapitalnom doslednošću. Najpre, duh mimikrije nije tu kako bi se na izvestan način prikrilo prisustvo, pa i ciljevi, već upravo da bi se na njih skrenula opšta pozornost. Kretanje u ravni navodne jugonostalgičke čežnje istovremeno podrazumeva i temeljito devastiranje kodifikovane matrice jugoslovenskih vrednosti u korist „novih ukusa“, pošto je ista do nepodnošljivosti ispoljila tobože srpski kulturni hegemonizam, odnosno taktiku osvedočene velikosrpske kulturne asimilacije. Crne tačke na toj ravni obeležene su adresama Kneza Mihaila 35 („Srpska akademija nauka i umetnosti“) i Francuskom 7 („Udruženje književnika Srbije“), kao što je i ravan bezuslovnog regionalnog pomirenja kreirana prema profilu jednog jedinog i poznatog balkanskog krivca za sve prethodne i potencijalne nesporazume.
U ravan zapadnobalkanske jednokulturalnosti i istojezičnosti zadire vrh poplavnog talasa ove artificijelne kulturne katastrofe. Predstava o geopolitičkom i geopoetičkom jedinstvu sveta jeste globalistička legitimacija, ali i plod provincijalnih predstava o svetu. Tematska potraga za identitetom pati ili od infantilne zaboravnosti, ili od nedostatka književnoistorijskog obrazovanja, jer prema dostupnim obradama moglo bi da se zaključi kako ovde pre nije bilo nikoga i ničega. Tematizovanje dezerterstva i neodazivanja na vojnu mobilizaciju mogli bismo razumeti kao autobiografski obol autora, kada multipliciranje i variranje iste teme ne bi impliciralo zlu ćud i istorijsku krivicu režima koji je puke zabave radi sunovraćao ljude u smrt i propast.

„PISCI IZ SUSJEDSTVA“
Reč „režim“ ključna je i za razumevanje strategije delovanja sa društvene i kulturne margine. Režim i njegovi ljudi su, dakle, zaslužni za to što su kulturni sabori, radionice i radni sastanci sledbenika ove poetičke sekte mogući, na primer, jedino u Kikindi i Užicu, u Tuzli i Pazariću, u Splitu i Vukovaru, u Baru i Kotoru, po periferiji i pod vedrim nebesima, dakle izvan kulturnih institucija. Realnost, međutim, dokazuje da ovo božje jagnje uvek dve majke sisa – specijalne međunarodne fondove i novac iz državnog budžeta. Realnost dokazuje – i tu je osnovna kvaka – kako se stožerni sastav sekte utaborio, bar u Srbiji, upravo u najvažnijim kulturnim institucijama – u Ministarstvu kulture, u državnom birou za liferovanje stranih provoda domaćih pisaca, u komisijama za otkup novih izdanja, u nacionalnim ambasadama, u upravi „Narodne biblioteke“, rukovodstvu PEN-a, upravi Međunarodnog sajma knjiga, upravama pozorišta, u fondacijama i žirijima nekih od nekada najuglednijih književnih priznanja… I tu se više ne postavlja pitanje da li pojedinačne autorske pojave u toj masi valja posmatrati kroz njihovu eventualnu stvaralačku autentičnost, već kojem to tipu pripadaju na tipološkoj skali režimskog delovanja. Izvestan zaverenički duh, kao ni neskrivena gramzivost na javne počasti i medijsku promociju, nisu valjani parametri. Komesar, to je, verovatno, najpribližnije i najtačnije određenje, jer umetnost pisanja samo je podstanar ove vrste sudbina, samo dečko od palube štetočinstvu neprekidne političke akcije sužavanja i prekrajanja svega prema sopstvenoj meri.
Međusobno tepanje i samoveličanje pripadnika ovog poetičkog tipa daleko je od ma kakvog skretanja pažnje na vrednost napisanih dela. Jer, kao što je nagovešteno, oni nisu književno profitirali na onome što pišu i što su napisali, već na onome što su uspeli da ne napišu. Neki na fami o „stradanju gradova“, neki na skaskama o „diktatorskom režimu“, „započetim i izgubljenim ratovima“ i „neznanim junacima“. Ali, kako je primetio jedan ozbiljan čitalac, što su više objavljivali – bivali su sve anonimniji. Zar ih onda tipizovana hrvatska, crnogorska ili bosanska literarna sabraća s punim pravom ne pominju kao srpske, već kao „pisce iz susjedstva“, pozicionirajući u isto vreme i sebe u dobrodošle „pisce iz susedstva“.
Srpska kulturna tradicija nije mala, ali ni suviše velika da bi književna mrtvorođenčad u njoj dugo kopnila. Prah prahu odlazi ubrzo pošto se tragično rođenje dogodilo.
Ukoliko se čitalac, neraspoložen da pamti imena neupamtljiva, možda s razlogom pita kako da u tekućem mnoštvu prepozna plodove poetike politkorektnosti, nesumnjivo će dobiti odgovor kako postoji mnogo vanliterarnih pokazatelja. Jedini verodostojan je ipak onaj koji nudi književno delo. Prava umetnost, u svim vidovima, uvek „kasni“ u odnosu na istorijsko vreme u kojem se (bilo da su u pitanju događaji, svest ili osećanja) odvija ono što je pretpostavila kao predmet svoje interpretacije. „Kasni“ čak i onda kada su, kao u romanima Orvela i Kafke, posredi događaji projektovani u daleku budućnost. „Kasni“, dakle, i onda kada se istorijsko vreme njenog predmeta odvija u paralelnom toku sa vremenom umetničke interpretacije. Ali prividno „kašnjenje“ kojim je naznačen umetnički okvir upravo i jeste srž razlike između umetnosti i banalnih ostataka sveta kojih se istinska umetnost već u začetku odrekla. Tobožnja umetnost koja ide „u korak“ sa istorijskim vremenom svoje teme nije umetnost, jer za razliku od istinske umetnosti ova je u nepopravljivom zakašnjenju pošto se ne obraća univerzalnom, već partijskom ukusu.
Šta će se desiti, na primer, ako se „poslednjih deset godina“ (njihovih godina!) političkog i društvenog života Srbije pokaže žalosnijim od (diktatorskih, nacionalističkih, izolacionističkih) „žalosnih devedesetih“? Šta ako udeo aktivnih istorijskih činjenica vremenom koriguje predstavu o akterima i delima jedne epohe i kada predstava o njoj više ne bude tako brutalna i odlučno mračna i zla kako su je prikazivali aktivisti politkorektne književne bede? Što se književnosti tiče, stvarno se neće desiti ništa. Pitanje je samo u koji kontejner će stati ono što su za sobom ostavili partijski pisci u pokušaju, uticajni kulturtrager-i tuđih stereotipa o nama?
„Današnje stanje literarnog života ne razlikuje se mnogo od današnjeg stanja banalnog života partija, činovnika itd. Sa svim svojim sramotama, bedama i niskostima“, zapisao je Miloš Crnjanski daleke 1923. godine povodom kritičkog prenebregavanja starog pesnika Šantića koga je posećivao u Mostaru tokom austrougarskih vojnih manevara. Devedeset godina docnije, ovoj oceni, primerenoj trenutnom stanju, nema se šta bitno dodati, niti oduzeti.

PRAVI I LAŽNI PORAZI
Državni zakon jeste sankcionisao slobodu polnog opštenja (Zakon o sprečavanju diskriminacije ili prava seksualnih manjina), ali nije zaštitio prava i sprečio diskriminaciju u pogledu nekih opštijih osećanja koja je teror politkorektnosti isključio, a moćni činovnici proglasili zločinom. Zašto je, na primer, „Parada ponosa“ važnija od parade rodoljublja, parade lirskih zanesenjaka, epskih gnjavatora, religioznih fanatika ili čak ubeđenih milatarista u ovom svetu golog nasilja? Bilo da je ovakva ili onakva, seksualnost nije važnija, ali jeste, jedino ako je perverzna, visoko rangirana na skali politkorektnosti.
U pripoveci jednog od „novih imena“ u izlogu „Stubova kulture“ čitalac će naići na rečenice kakve savremeni pisac ne bi smeo izgovoriti, kamoli na njima graditi umetnost. „Bio sam, naravno, šokiran“ ili „Bilo mi je neprijatno, te sam brzo skrenuo pogled“, ili „Potpuno zbunjen situacijom u kojoj sam se našao, spustio sam pogled“, ili „Mislio sam o ljudima oko sebe“, ili „Na brzinu sam se obukao, a onda izleteo iz stana“. Sve to u nekoliko pasusa, koji većinom tim rečenicama i počinju; sve to na dve stranice u priči obima od svega šest ili sedam šlajfni! Narator će uskoro s punim pravom i zrelom svešću ispovediti kako je „konačno shvatio da sve ono za šta sam verovao da predstavlja moj talenat, ukus, znanje – da sve to može biti progutano u jednoj jedinoj sekundi; da su sve to veštački nataloženi slojevi iza kojih dolaze arogancija, pokvarenost, snobizam…“
U takođe neuspeloj pripoveci jednog od četvorke „betoniraca“ ta vrsta ideološke protetike, kako najčešće i biva, zazvučala je kao vetar u prazno. U dijalogu dva lika, babe i unuka, dokle šetaju (po svemu sudeći Beogradom) pojavljuje se, deus ex machine, tema „opsade grada“ („Zar nisi umro u opkoljenom gradu?“, pita epski nadahnuta i uz to već mrtva baba; „Nisam umro, šta ti je, što da umrem…“, veli unuk; „Zašto nisi umro u opsadi?“, naklatila se nepopravljiva baba). I tu je kraj. Ali tako je još jednom, žrtvujući književnost, u ekavskoj prestonici poveden razgovor o ekavskoj opsadi ijekavskih varoši o kojoj, izgleda, postoje na hiljade ijekavskih knjiga i svedočanstava na BHS jeziku, na čije sadržaje taj iskaz aludira.
Ništa naročito! Čak ništa strašno za onog ko uviđa kakvu i koliku brigu posvećuju institucije zemlje Srbije očuvanju i nezi jezičkog blaga srpskog naroda, pa i opstanku istog. Svakako da bi prilježniji čitalac ovih pisanija (objektivnih kritičara inače nema) podvukao strašnije primere. Jer, pravi i lažni porazi pre ili kasnije urodiće snažnom ili slabom literaturom, ali lažne pobede i izneverena obećanja ovenčali su se, već, bedom književne laži.

[/restrictedarea]