Vratite mandat!

Piše Milorad Vučelić

Dođe vreme da se mandat vrati.
Kad se mandat za vladavinu dobije od naroda relativno je lako, kad dođe vreme vratiš ga narodu na raspolaganje da bi on novu vlast  demokratski  izabrao. To sa vraćanjem mandata u ruke svog naroda  je, kao što vidimo, jednostavno. Baš onako kao što je to uradio Vojislav Koštunica 2008. godine. Kada se dođe u situaciju da se zbog održavanja parlamentarne većine moraju žrtvovati osnovni nacionalni interesi i kada se to mora plaćati delovima  državne teritorije, ogromnim povećanjem javnog duga i krvničkim zaduživanjem zemlje, narod mora da se pita. I narod je na prethodnim izborima odlučio da ne da mandat onima koji hoće da prihvate nezavisno Kosovo,onima koji hoće da od Vojvodine, Raške oblasti i juga Srbije naprave nove antisrpske države.
Mandat za takvu politiku nije dobijen od naroda, ali je zato dobijen od stranih ambasadora i domaćih poslovnih  krugova.
„Pečat“  i Fond „Slobodan Jovanović“ objavili su knjigu Nikole Vrzića „Vikiliks – tajne beogradskih depeša“ iz koje se sve to jasno vidi i koja je široko dostupna svim čitaocima. Više srpski birači ne mogu reći da nešto ne znaju ili da nisu znali. Nema nikakvih izgovora. Svaki birač u Srbiji i van nje tačno zna ko je ko na srpskoj političkoj sceni. Pogotovo zato što niko od srpskih političara, ali doslovno niko, nije opovrgao tačnost ni jedne jedine reči Vikiliksovih američkih depeša iz Beograda.
To sa vraćanjem mandata narodu je, kao što smo videli, jednostavno, a naročito ako nisi posebno vlastoljubiv. Ali, kada se mandat ne dobije od svog naroda nego od američkog, francuskog,  nemačkog i engleskog ambasadora, od Vašingtona, specijalnih službi Njenog veličanstva britanske  kraljice, Brisela i Berlina stvari postaju znatno složenije. Ne možeš mandat tek tako da vratiš u ruke naroda, jer ga od njega nisi ni dobio. Moraš prvo da ispuniš obećanja prema onima koji su ti mandat dali i da uradiš ono na šta si se obavezao. Ne pristaju oni na to da tek tako uvaže  tvoj narod. A i što bi to od njih očekivali,  kad oni ni do svog naroda ne drže previše. Ni do grčkog, ni do italijanskog, što su krajnje ubedljivo pokazali. Ispuni ono što si obećao, kada su ti davali mandat, ne možeš tek tako da ih zameniš svojim narodom i da kažeš sada će narod da bira. Moraš da ispuniš svoje dužnosti i odgovornosti prema onome ko te je postavio na vlast, pa tek onda da razmišljaš o odlasku ili bilo čemu drugom.
Da te dodatno podstaknu da izvršiš obaveze odmah ti davaoci mandata aktiviraju one koji ti duvaju za vrat i spremni su da poput „Preokreta!“, ali i drugih preobraženika u evroatlantiste izvrše zadato i naređeno, i to bez oklevanja i iz zatrke.

Ako neko od vlastodržaca počne da se migolji, da se poziva na narod i slično, odgovori su poznati: „što nisi završio preobrazbu Srba“; što im nisi „promenio kod ili genom“; jesmo li ti dali sve medije u našem vlasništvu; kako te nisu mučili obziri prema narodu kada smo te dovodili na vlast; kada si ih do sada lagao, laži i sad, ili laži još više, i nemoj sada naknadno od toga da praviš problem; jesmo li ti pomagali i lagali zajedno, pratili te u laganju; podešavali vreme proglašenja nezavisnosti Kosova da ti pomognemo; jesmo li pristali da širiš tvoju laž da može i Kosovo i EU, i na vreme ti rekli da od toga nema ništa; znao si da moraš, i tajno si, ali svečano obećao da ćeš da prihvatiš nezavisnu državu Kosovo da bi uopšte s tobom razgovarali o bilo čemu; ko te je terao da obećaš da nikada nećeš da prelaziš „crvene linije“ američkih interesa i da ti je Ahtisarijev plan uglavnom prihvatljiv; prešli smo ti preko toga što smo morali čitava tri dana da te teramo da promeniš predlog rezolucije o Kosovu na Generalnoj skupštini; učinili smo ti, pa ne moraš još uvek da šalješ vojnike u Irak i Avganistan; kada smo videli kako si žurio sa hapšenjem Mladića izgledalo je da juriš u susret prihvatanja i priznavanja Kosova, jer bi u suprotnom malo oklevao; što napravi onaj tajni ugovor između Ministarstava unutrašnjih poslova Kosova i Srbije oko granica; što napravi onoliko tajnih i usmenih dogovora i kapitulacija u Briselskom dijalogu i sve ih potvrdi na sednici vlade, i to telefonskoj…
Pitanja i odgovori s kojima se srpski zvaničnici sreću, umnožavaju se geometrijskom progresijom, evroatlantski sagovornici su sve stroži: Što nisi ispunio obećanja data muftiji Zukorliću? Što to sa uticajem Stambola i Turske ne ide brže, a obećao si? Teraš li nas da objavimo šta ste sve  potpisali i šta ste sve pričali po stranim prestonicama? Obećaste li Čanku, Pajtiću i Pastoru državu i mnogo više  novaca, vozove i puteve pride, a sada nešto oklevate? Ispunite svoja izborna obećanja, data u ambasadama, vašim koalicionim partnerima. „Neće da može“, kako bi lepo rekao Srećko Šojić.
Ali nisu naredbodavci iz Brisela i Berlina uvek tako strogi. Umeju oni i pedagoški uzdržano da razgovaraju, pa podsećaju i podstiču naše zvaničnike. Možete vi mnogo bolje. Setite se samo kako ste lepo krenuli i kako nam je fino išlo, lepo ste potpisali SSP i srušili srpsku vladu, besprekorno smo falsifikovali izbornu volju građana, dobro nam je išlo kada je pocepana Srpska radikalna stranka, lepo ste i otvoreno prihvatili EULEKS, udaljili ste se baš kako treba od Saveta bezbednosti UN i Rezolucije 1244, o saradnji sa nacionalnom gardom Ohaja da i ne govorimo, odlično ste mimoilazili Skupštinu Srbije i temeljno je isponižavali, poslušno ste pristali da se umesto tužbom obratite Međunarodnom sudu pravde u Hagu sa molbom za savetodavno mišljenje, lepo ste  stupili u dijalog sa Prištinom u Briselu, napravili smo zajedno sjajan otklon prema Rusiji, onako muški ste se slikali pod šiptarskom zastavom… Vidite kako možete kada hoćete.
Sve je, što bi rekli neki najviši funkcioneri države, išlo kao podmazano. Sve dok se ne pojaviše Srbi sa severa Kosova, pobuna naroda i barikade.
A onda poverioci mandata pomalo menjaju ton i ističući svoju širinu kažu: Trpeli smo najviše što smo mogli ona vaša dva lepršava trćana ili lepezanera, kako se šepure po barikadama na severu Kosova. Trpeli smo zato što ste nam rekli da držite stvari pod kontrolom i da ćete sigurno izdati kad kucne čas. Kada smo zajedno posumnjali da kontrola popušta, upotrebilo smo silu i bojevu municiju. Ni to nije pomoglo. Predahnuli smo i nastavili uz pomoć  KFOR-ove vojne sile i ustanovili da ni to ne pomaže jer Srbi sa Kosova uporno hoće da žive u državi Srbiji u kojoj oduvek žive, pa tako i poslednjih dvanaest godina.
Dosta je bilo izvlačenja, nego na izvršenje. I tako, sve bežeći od početka, stigosmo do samog kraja. Predsednik Srbije Boris Tadić pozva Srbe „da se povuku sa barikada na severu Kosova, jer one ne doprinose odbrani srpskih nacionalnih interesa, već ih, naprotiv, ugrožavaju“. Još koliko juče one su i  za srpski režim bar deklarativno, bile legitimno sredstvo odbrane Srbije. Interesi Srbije se navodno brane samo „dijalogom i budućim pregovorima o rešavanju problema“. Nameće se pitanje ko je zvaničnom Beogradu protekle četiri godine branio da rešava kosovske probleme? I što ih je  po srpski narod i državu tako katastrofalno rešavao?
Šta je to, u evropskom prevodu, najviši interes Srbije? Kao što je opštepoznato to je status kandidata za EU. Oči i uši srpskog režima uprte su u briselske kancelarije. Srpski zvaničnici  očekuju neku nagradu, doduše ne tako nadmeno kao posle izručenja generala Mladića Hagu. Iz tih briselskih kancelarijskih tmuša već dopire odgovor: Nećete dobiti ništa, pa oglasili vas ili ne oglasili kandidatima. Vaše je da za nas obavite zadatak koji smo vam dali, a vama u zvaničnom Beogradu i ne treba veće časti nego što smo vas pripustili da služite nama i ispunjavate ono na šta ste se kada smo vas postavili na vlast obavezali. Ne znamo kako ste vi to razumeli, ali samo smo vam to obećali.
Za Srbe na Kosovu i većinu Srba uopšte, barikade su ne samo bile nego i ostale legitimno sredstvo borbe za opstanak i državni život. Srbija čeka da se u ruke naroda vrati mandat koji mu je uzurpiran. Onda će situacija biti teška, ali ne toliko i na današnji način složena.