SIRIJA Ko to tamo puca

Piše Dejan Lukić

O sirijskoj krizi, „Arapskom proleću“ i imperijalnom projektu

Kroz Damask protiče rečica Barada, po njoj je nazvan TV satelitski program „Barada“ koji ovog trenutka danonoćno emituje u etar satanizaciju režima u Siriji, raspiruje slavu  dolazeće zapadne demokratije i podstiče sirijsku ulicu i njene  „otporaše“ da nastave pobunu  po cenu mrtvih i ranjenih.
Satelitski program „Barada“ šalje program iz Londona, a programom operiše –  pod budnim okom angloameričkih kontrolora – opskurna grupa sirijskih emigranata svih vrsta i boja, a pod benignim nazivom „Savet za pravdu i razvoj“.
„Barada“ je mali primerak glomaznog imperijalnog projekta obaranja nepoćudnih  i odsluženih režima koji su se našli na udaru „Arapskog proleća“.

ZADNJA POŠTA – IRAN
U svojevremenoj seriji Vikiliksovih  depeša mnogima je promakla ona  koja opisuje kako je Stejt department još 2005. godine  prebacio  na račun „otporaša“ u „Savetu za pravdu i razvoj“ šest miliona dolara, radi pokretanja satelitskog TV kanala i finansiranja prozapadne opozicije u Siriji.
Ironija posebne vrste je da  se u američkim diplomatskim depešama lideri Saveta  nazivaju „umerenim islamistima i liberalima“, pa se tako umereni islamisti i liberalni aktivisti označavaju  kao „pogodni za saradnju“ sa Amerikom u velikom projektu promena režima na Bliskom istoku – zadnja pošta Iran.
Lepo društvo: biografije većine  vođa u Savetu  pokazuju da su, sa jednim izuzetkom, svi bivši (i sadašnji?)pripadnici „Muslimanske braće“.
Diplomatske depeše izašle iz  američke ambasade u Damasku pokazuju da su dve glavne grupe sirijskih političkih disidenata sa sedištima na Zapadu – jedna u Londonu, a druga u Kaliforniji – inkasirale donedavno, sa računa Stejt departmenta, 65 miliona dolara. Novac je isporučen pod stavkom „Inicijativa za partnerstvo na Bliskom istoku“(kako to poznato zvuči).Prema depešama Vikiliksa,  londonski Savet ima  nominalno i nešto širu misiju: „promocija stabilnih režima“, ne samo na Bliskom istoku, nego i u Aziji i Latinskoj Americi.
U aprilu (18) ove godine „Vašington post“ je objavio  da je američki novac još od 2005. godine počeo da u velikim sumama pristiže sirijskim opozicionarima, upravo u momentu kada je predsednik Džordž Buš faktički zamrznuo političke odnose  sa Damaskom. „Post“ tvrdi da su  velike sume dolara nastavile da bez zastoja pristižu  i posle dolaska Baraka Obame u Belu kuću, iako je nova administracija, u varijanti duple igre, deklarativno najavila „resetovanje“ odnosa sa Damaskom i čak prvog januara ove godine vratila ambasadora u Siriju. Baš u to vreme depeše iz američke ambasade u Damasku (Vikiliks) pokazivale su da tamošnje američke diplomate izražavaju ozbiljnu zabrinutost da je  sirijska obaveštajna služba provalila duplu igru Vašingtona, pa ambasador u Damsku upozorava Stejt department da nastavkom subverzivne pomoći unutrašnjoj opoziciji rizikuje da celu operaciju deklarativnog „resetovanja“ dovede u pitanje.
Vašington je u to vreme igrao sa dva džokera  u rukavu. „Resetovanje“ je trebalo da „umrtvi“ odnose  Sirije sa ključnim regionalnim saveznikom u Regionu – Iranom, dok bi, istovremeno, a u slučaju neuspeha da se ostvari prvi cilj, destabilizacija Sirije (drugi džoker) i, eventualno, obaranje Asadovog režima, definitivno izbacilo Damask kao remetilački faktor u budućem velikom  obračunu sa  Iranom.
U depešama Vikiliksa  govori se kako je  prošle godine američka ambasada u Damasku alarmirala Stejt department da je sirijska obaveštajna služba ušla u trag novca iz Vašingtona do protivnika sirijske aktuelne vlasti. U jednoj depeši stoji da su sirijski agenti  već isleđivali nekoliko opozicionara u vezi sa programom „Inicijativa za partnerstvo“ i da je ustanovljena veza između Stejt departmenta, londonskog „Saveta  za pravdu i razvoj“, i istoimene grupe locirane u Los Anđelesu.
„Naši izvori govore da su sirijske obaveštajne agencije ubacile krtice u ‘Savet za pravdu i razvoj’ i da upotrebljavaju članove Saveta kako bi ušli u trag celom našem programu za demokratiju“, stoji  u jednoj depeši  iz ambasade. Zatim se kaže: „Ako sirijska vlada sve ovo zna, ali je odlučila da  javno ne reaguje, to bi mogao da bude znak kako je u toku akcija da se aktivisti  uhvate u klopku“. Iz korespondencije sa centralom u Vašingtonu vidi se da CIA još uvek ne zna „do koje mere sirijske službe znaju kako novac namenjen ‘inicijativi’ ulazi u Siriju i preko kojih trećih organizacija…ali jasno je  da se sirijski agenti sve više fokusiraju  na ovu temu“.

[restrictedarea]

UGROŽENI „PRIMAOCI NOVCA“
„Vašington post“ u jednoj nedavnoj informaciji „ne zna“ koliko je trenutno američkog novca angažovano u operaciji destabilizacije i obaranja sirijskog režima, ali tvrdi da ima dokaze  da je krajem prošlog decembra (ne pominje cifru) jedna tranša dolara otišla „otporašima“ u London. List, takođe, piše da je posedovao i imena  na koja je novac upućen, ali je odlučio da ih ne objavljuje posle oštre intervencije iz Stejt departmenta „zbog opasnosti za ličnu  bezbednost primalaca novca“.
Tamara Vajts, pomoćnik Hilari Klinton, zadužena za „demokratiju i ljudska prava“ na Bliskom Istoku, provocirana od strane „Postovog“ reportera, odgovara da „mi ne podržavamo političke partije, mi podržavamo principe…Postoji mnogo organizacija u Siriji i drugim zemljama (zvuči poznato) koje traže  promene vlada. Njih podržavamo i nastojimo da im pomognemo“.
U februaru 2006. godine, kada su politički odnosi Damask-Vašington bili na najnižem nivou, Bušova administracija objavila je da šalje disidentima pet miliona dolara „kako bi se ubrzale reforme u Siriji“.
Iste godine američka ambasada u Damasku šalje u Vašington depešu i žali se da  Peta kolona u Siriji odbija da primi novac iz straha da će biti uhapšeni i osuđeni na smrt zbog izdaje zemlje. „Nijedan nama naklonjen član opozicije nema kuraži  da prihvati finansiranje.“
Danas je, međutim, javna i dokumentovana činjenica  da su disidenti van Sirije – u Londonu i Los Anđelesu – „imali kuraži“ da uzmu milione i da su tim novcem  pokrenuli i londonski satelitski TB  kanal „Barada“.
U aprilu ove godine  zvanični  portparol Stejt departmenta Mark Toner tvrdi kako  Vašington „ne radi na podrivanju sirijske vlade“, Vašington „samo pruža pomoć da se u zemlji izgrade demokratske institucije (zvuči poznato)… i to je, uostalom, ono što pokušavamo  u zemljama širom sveta (zvuči poznato)“. I onda poenta: „Sirijski slučaj razlikuje se samo po tome što sirijska vlada  doživljava ovakvu vrstu pomoći  kao pretnju njenoj kontroli nad sirijskim narodom“!
Istog meseca,u istom tonu, Majkl Pozner, pomoćnik gospođe Klinton, javno priznaje da su SAD u poslednje dve godine angažovale 50 miliona dolara za razvijanje „nove tehnologije“ kojom će „otporaši“ u Siriji  da se „sačuvaju od progona i hapšenja“. Dotična „tehnologija“ je podrazumevala, prema jednoj depeši AFP-a, organizovanje kampa za obuku (poznato zvuči) za pet hiljada  „otporaša“! Obuka je trajala  šest sedmica uz učešće „otporaša“ iz  Tunisa, Egipta, Sirije i Libana. „Pitomci“ su se, zatim, vratili u svoje zemlje, a Pozner ocenjuje da je obuka  imala „tektonske efekte“.Tektonski efekti bili su „Arapsko proleće“;u libijskom slučaju obaranje  režima i fizička likvidacija Gadafija, u sirijskom  tekuća kampanja  za destabilizaciju režima i obaranje nepoćudnog Bašira el Asada.
Scene koje sada teku na ulicama  Halepa, Homsa, Dere, Dejr Zora… je segment velikog projekta i  još jedna  varijanta obojenih revolucija. Sirijski pobunjenici su u krvavom klinču sa armijom i snagama bezbednosti režima, i kada bi se cenilo po slici koju širom zapadnog (i šire) sveta emituju „mejnstrim“ mediji Imperije, Sirija  je arena  obračuna  između Asadovih  tenkova i golorukog naroda. Na Zapadu jedva da ima pomena o žrtvama na strani vojske i policije. Ko to tamo puca i kako to da padaju  žrtve na obe strane, mada je  jedna  goloruka i „puca“ samo  iz transparenata i parola koje, usput rečeno, na sav glas prizivaju stranu intervenciju, „zonu zabranjenih letova“ i  ceo instrumentarijum koji smo već videli u Libiji.
Na  sirijskoj sceni, među pobunjenicima i „pobunjenicima“ nalazi se miks dobro naoružanih militantnih ekstremista, dezertera iz regularne armije, sunitskih protivnika vladajućem alavitskom vrhu (varijanta šiizma) i znatan broj regruta „Muslimanske braće“. Sve je to okupljeno oko takozvane  „Sirijske  slobodne armije“,organizovane, naoružane i finansijski podmazane kroz programe zapadnih „Inicijativa za demokratska društva“ i „demokratske reforme“…
„Pripadnici Sirijske slobodne armije poseduju teško naoružanje – topove, bazuke, pa čak i protivavionska oruđa. Prelaze nesmetano, tamo i ovamo, preko sirijsko-turske  i sirijsko-libanske granice, dobijaju novac i oružje iz SAD-a, Izraela i Turske (članica NATO-a). Najnovija potvrda o ovome dolazi iz raporta ‘Međunarodnog instituta za strateške studije’“, piše analitičar Toni Kartaluči („Global riserč“). U tom raportu stoji da glavnina naoružanih pobunjeničkih snaga operiše na severu zemlje i nalazi utočište na turskoj teritoriji kad god se nađe u direktnom sukobu sa  regularnom sirijskom vojskom. Prema istom raportu, 500 boraca upada u Siriju, dejstvuje i povlači se na teritoriju susednog Libana.
Prema delu internih analiza u Londonu, Sirija koja je kopija prosedea „uspešno“  primenjenog u Libiji, predstavlja samo“artiljerijsku pripremu“ za veliki projekt udara na Iran. Sirija je  strateški ključna zemlja u kritičnoj  zoni arapskog Istoka, uz to najčvršći regionalni saveznik  Irana. Bez  uklanjanja Damaska kao remetilačkog faktora i dovođenja „kooperativne“ vlasti, u Siriji planirani udar na Iran – zbog njegovog, navodnog, nuklearnog programa – biva rizičan poduhvat  i preti opštom konflagracijom u celom regionu. Sirijsku Kartagu treba razoriti, Sirija  se pre početka velikog obračuna sa Iranom mora ukloniti sa puta.
Iran je, dakle, zadnja pošta ovog trenutnog imperijalnog pokušaja za promenu režima u Siriji i ujedno odgovor na pitanje: ko to tamo u  Siriji puca, sa kojim ciljem, i čijim oružjem i novcem?

[/restrictedarea]