Kosmet i EU kandidatura: Vođa ispod duge

Piše Nikola Vrzić

Evropska unija je pooštrila uslove koje Srbija treba da ispuni da bi postala kandidat za člana, što je izazvalo sukobe u vrhu Demokratske stranke. Znači li to da nam se bliže izbori ili je poslednja sednica Glavnog odbora DS-a samo označila početak kraja šefa stranke Borisa Tadića?

Otkako je umalo istorijski dan, petak 9. decembar, proleteo mimo nas, predsednik nam izgleda kao pokisao. Ali ne zato što je tužan, nego zato što čeka dugu. „Ako želite da vidite dugu, morate da istrpite kišu. Ovih dana pada kiša, ali sigurno će doći i duga“, pokazao je Boris Tadić u nedelju, na sednici Glavnog odbora njegove Demokratske stranke, da ostaje optimista iako je Evropski savet, dva dana ranije, rekao „ne“ njegovoj EU kandidaturi. Ili je, nastavljajući i u ovom govoru da insistira na održivosti politike „i Kosovo i EU“ („Budućnost Srbije je u Evropskoj uniji i jedino se tu može rešiti problem Kosova, što je jedan od najvažnijih nacionalnih interesa. Zato ne odustajemo od politike i Evropa i Kosovo. Koračanje ka EU ostaje glavni strateški pravac naše zemlje“) pokazao da nije optimista, nego da se iza te duge koju čeka izgubio kao Doroti u „Čarobnjaku iz Oza“?

NOVI USLOVI KANDIDATURE
Jer Evropski mu je savet, tog umalo istorijskog 9. decembra, poručio da ga je kao političara otpisao, a da će do konačnog odlaska od njega iscediti i više nego što je u prvi mah mislio da će biti moguće. Pooštrio je, naime, uslove za kandidaturu, uslove koje je 12. oktobra propisalo 27 briselskih birokrata delegiranih u Evropsku komisiju. Oni su, podsećamo, preporučili da Srbija postane kandidat za člana ako nastavi pregovore s Prištinom i primeni dotad postignute sporazume; za sledeći korak, za početak pregovora o članstvu, bili su im potrebni „dalji koraci ka normalizaciji odnosa sa Kosovom, u skladu sa uslovima Procesa stabilizacije i pridruživanja“: „inkluzivna regionalna saradnja“, poštovanje Sporazuma o energetskoj zajednici, rešenja za pitanja telekomunikacija i priznavanja univerzitetskih diploma, kao i „aktivna saradnja sa EULEKS-om, kako bi ova misija mogla da obavlja svoje funkcije u svim delovima Kosova“. U petak je, pod simboličkom tačkom 13, već za sticanje statusa kandidata za člana od Srbije zatraženo da implementira i, u međuvremenu postignuti, IBM sporazum o granici Srbije i Kosova, ali i da postigne sporazum o regionalnom predstavljanju Kosova, kao i da „aktivno sarađuje kako bi omogućila EULEKS-u i KFOR-u da izvrše svoj mandat“ – ono što je, podvlačimo, do prošlog petka figuriralo tek kao uslov za otvaranje pregovora o učlanjenju Srbije u EU. Toliko o uspešnom lobiranju Tadića i njegovih saradnika po evropskim prestonicama, a taman toliko i o pritisku njihovih evropskih prijatelja – od Šveđanina Karla Bilta do Britanaca i Francuza – na nemačku kancelarku Angelu Merkel. Odluku o pooštravanju kosovskog uslova za Srbiju svi su doneli jednoglasno.
Posebno je opasno ono što bi mogao da znači zahtev da Srbija omogući EULEKS-u da „izvrši svoj mandat“. Ovaj će zahtev na kraju, u to smo sigurni, dobiti značenje koje je najgore među značenjima koja bi mogao da ima; to je poziv na ukidanje države Srbije na Kosovu, gašenje srpskih domova zdravlja, opština, javnih preduzeća, škola… Tačno ono što je letos u Beogradu Angela Merkel i javno prorekla Tadiću. EULEKS-ov mandat, naime, u čijem izvršenju Srbija treba da asistira, proteže se po čitavoj oblasti vladavine prava, u kojima evropska misija treba da asistira vlastima nezavisnog Kosova. Srpske institucije na severu pokrajine, zaista, predstavljaju prepreku sprovođenju EULEKS-ovog mandata.
Da ne tumačimo pogrešno, uostalom, potvrdio je i Piter Fejt, međunarodni civilni predstavnik na Kosovu (još jedan organ predviđen Ahtisarijevim planom nadgledane nezavisnosti Kosova, baš kao i EULEKS). On je srpskim novinarima u Prištini rekao: „Evropske zemlje će insistirati da paralelno prisustvo policije i bezbednosnih i administrativnih struktura bude ukinuto, i da to treba uraditi pre odluke o kandidaturi“.
Zbog svega ovoga pomalo smo se i nadali da će prošlog petka, ipak, Srbija postati kandidat za člana. Da nam se to dogodilo, gušenje Srbije na Kosovu bi se tog dana, 9. decembra, okončalo. Makar do izbora i sledećeg koraka u našim EU integracijama. Ovako, nastaviće se – i to pod ovim, pooštrenim uslovima – sve do 12. februara, a onda i do marta, kada će Evropska komisija i Evropski savet ponovo raspravljati o sudbini Tadićeve EU kandidature.

[restrictedarea]

Dok smo još u Evropi, trebalo bi da se osvrnemo i na intervju koji je predsednik Francuske Nikola Sarkozi dao ozbiljnom „Mondu“. Poručio nam je da smo ludi što Kosovu dajemo nezavisnost da bismo ušli u Evropsku uniju, pošto u Uniju ući nećemo: „Upravo smo primili Hrvatsku. Otvaranje prema Srbiji je perspektiva…“ I ne lipši, magare, do zelene trave. Ali nije nam Sarkozi rekao ništa novo, jer i Evropska nam je komisija jesenas, u oktobru, u Mišljenju o srpskoj kandidaturi poručila da možemo da ispunimo sve što se od nas traži, pa da ipak ne postanemo članica Unije: „Kapacitet Unije da prihvati nove članove, a u isto vreme očuva postignute uspehe u evropskim integracijama, takođe predstavlja važnu komponentu procesa, u zajedničkom interesu i Unije i zemalja kandidata“. Ova se odredba, inače, nalazi među čuvenim kriterijumima iz Kopenhagena, na koje se Boris Tadić tako često poziva kada govori o našem pravu da postanemo deo EU. A kad je već reč o kapacitetu, podsetimo se začas i Vikiliksovih američkih diplomatskih depeša: „Tadićev savetnik Vuk Jeremić zamolio je za političku podršku SAD, tvrdeći da EU pati od ‘zamora od proširenja, i ne može ništa da nam ponudi’“. Jeremić je ovu molbu još u martu 2006. godine uputio američkoj ambasadorki pri OEBS-u Džuli Finli, što je ostalo zabeleženo u depeši 06USOSCE113…

DAČIĆEVO PRIZNANJE
A sad da se vratimo u Srbiju. Ivicu Dačića je, odjednom, obuzeo gnev pravednika, praćen napadom iskrenosti. Koliko je iskren ili je pak proračunat, pokazao nam je, opet, Vikiliks, u depeši 08BELGRADE309: „Dačić je rekao Čanku ‘Baš me briga za Miloševića, ali ne smem to da kažem javno jer ću izgubiti glasače’“. No baš zbog ovog manjka iskrenosti, praćenog žestokom proračunatošću, treba dodatno obratiti pažnju na Dačićevu izjavu „Večernjim novostima“: „Sumnjam da ćemo do marta napraviti neki veći pomak ka dobijanju kandidature za EU. Hajde da se više ne lažemo. Očigledno je da je uslov i za status priznavanje nezavisnosti Kosova!“ Na stranu što je priznao da su nas dosad lagali, nego da li nam je lider SPS-a svojim napadom na EU („Ako ćemo da uđemo u EU pljujući sami sebe, onda nam tamo nije ni mesto (…) Setite se da je međunarodna zajednica 2000. godine od građana samo tražila da se sa vlasti skloni Milošević. Tada niko nije pominjao nezavisnost Kosova. Jedanaest godina kasnije ne možemo da dobijemo čak ni kandidaturu“) poručio da je zauzimanje startnih pozicija za parlamentarne izbore već počelo? Izbora koji bi mogli da nam se dogode i brže nego što smo mislili, pa je lideru SPS-a ostanak na pro-EU platformi ravan političkom samoubistvu.
(Ovaj je Dačićev intervju, inače, značajan i po tome što smo saznali da su, poput izručenja Miloševića, i saradnja s Hagom, i Rezolucija o Srebrenici, i Statut Vojvodine, kao i sva Tadićeva izvinjenja, učinjeni po nalogu Zapada. No, o tome nekom drugom prilikom).
Da nam se izbori bliže, nagovestio je i Ištvan Pastor, predsednik Saveza vojvođanskih Mađara, navodeći da mu se raspisivanje izbora pre roka „čini kao dosta izvesno, jer će se događaj od 9. decembra odraziti na čitav politički i javni život. Bolje je skratiti agoniju i raspisati izbore, ako ne bude moguće u meritumu donositi budžete i zakone“.
Iako je priliku da obelodani novi uslov za EU kandidaturu – priznanje nezavisnosti Kosova – imao kad je hteo, pa i u nedelju na sednici GO DS-a, Boris Tadić je tek u utorak, posle Dačićevog priznanja, odlučio da se i sam oglasi na sličan način. „Zahtev da Srbija prizna nezavisnost Kosova iznet je u poslednjim trenucima pregovora o statusu kandidata, ali Srbija to nije prihvatila, niti će to ikada učiniti“, rekao je. Da li je i on pokušao da napravi sebi predizborni alibi, poput Dačića, ili je samo pokušao da ne bude nadglasan ma šta se govorilo, nije sasvim jasno. A još je manje jasno šta je, tačno, predsednik pokušao da nam kaže, jer je u nastavku rekao i da „Srbija mora da uđe u EU zato što nemamo bolje rešenje“. Naša Doroti sa Andrićevog venca.
Baš tako je, otprilike, na njegovu izjavu odreagovao i Jelko Kacin, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju: „Ova izjava predsednika Tadića me je zaista neprijatno iznenadila i moram reći da ne želim da je razumem. Možda je bio u neraspoloženju, pa mu se desilo nešto u šta ni sam ne veruje“.

BORBA MEĐU BARONIMA DS-a
Ali situacija je po predsednika počela da postaje sasvim neugodna i u vrhu njegove stranke. Posle nedeljne sednice GO DS-a u javnost su se, orkestrirano, slile informacije da je na zatvorenom delu sednice Tadićev stranački zamenik, gradonačelnik Beograda Dragan Đilas zatražio smenu (ili, na politički korektnom: odgovornost) ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića, izgovarajući takav zahtev neuspehom srpskih EU integracija. Đilasu su se, navodno, u tome pridružili i Dragan Šutanovac i Dragoljub Mićunović, dok se na onoj drugoj strani, napadnutoj, našao i drugi uticajni potpredsednik stranke, ministar poljoprivrede Dušan Petrović.
Napad na Vuka Jeremića predstavlja i indirektni napad na samog Tadića, a sukobi sa istim akterima u vrhu DS-a nisu ništa novo. To je priča o nizu Jeremićevih poraza, od kojih su neki bili i Tadićevi. Predsedniku, još posle izbora 2008, nije uspelo da svog savetnika Vuka Jeremića progura na mesto premijera, pa je tako i pronađen Mirko Cvetković kao kompromisno rešenje; iz sudara sa ministrom odbrane Šutanovcem, krajem 2008, kao poraženi je izašao tadašnji načelnik Generalštaba Vojske Srbije Zdravko Ponoš, našavši potom uhleblje u Jeremićevom Kabinetu (u sukob sa ministrom general je, procenjivale su američke diplomate – pokazao nam je Vikiliks – ušao s Jeremićevim, a možda čak i sa Tadićevim odobrenjem); Jeremiću nije uspelo da pre godinu dana postane potpredsednik DS-a, a potom mu je i gurnut prst u oko kada je na mesto sekretara Predsedništva DS-a imenovan Borko Stefanović, njegov ljuti rival; Stefanović je, pri tom, na tom mestu zamenio Tadićevog čoveka od najvećeg poverenja, šefa njegovog Kabineta Miodraga Rakića.
Sadašnja borba među baronima DS-a mogla bi da se shvati i kao njihovo prestrojavanje pred predstojeće, nadolazeće izbore. Kalkulacija Dragana Đilasa, koji je i imenovan kao nosilac nezadovoljstva u vrhu stranke, čini se jednostavnom: ako DS prođe loše na izborima, pri čemu oni sami najbolje znaju koliko im se loše piše, a Dragan Đilas na izborima u Beogradu prođe bolje nego stranka u Srbiji, utrt mu je put ka samom vrhu stranke. Makar stranka posle toga, u prvo vreme, bila i u opoziciji. Uostalom, Đilas je svoju kampanju u Beogradu, od vrata do vrata sa pitanjem „šta mislite o vašem gradonačelniku?“, već započeo…
Tako da bi, do izbora, Tadićev jedini adut – ne u zemlji nego unutar sopstvene stranke – zaista mogla da ostane EU kandidatura. Jer kao što je sada napao Jeremića zbog neuspeha u EU integracijama, Đilas će s jednakim pravom, u februaru ili martu, ma kad mu bude odgovaralo, izostane li EU kandidatura, moći da napadne i lično Tadića. Da bi opstao na čelu DS-a, zato, predsedniku Srbije možda ni strašna, kosovska cena EU kandidature neće biti previsoka. No, da ne prognoziramo više, jer su naše crne prognoze dosad pokazale da imaju jednu nezgodnu osobinu. Ostvaruju se.

[/restrictedarea]