Космет и ЕУ кандидатура: Вођа испод дуге

Пише Никола Врзић

Европска унија је пооштрила услове које Србија треба да испуни да би постала кандидат за члана, што је изазвало сукобе у врху Демократске странке. Значи ли то да нам се ближе избори или је последња седница Главног одбора ДС-а само означила почетак краја шефа странке Бориса Тадића?

Откако је умало историјски дан, петак 9. децембар, пролетео мимо нас, председник нам изгледа као покисао. Али не зато што је тужан, него зато што чека дугу. „Ако желите да видите дугу, морате да истрпите кишу. Ових дана пада киша, али сигурно ће доћи и дуга“, показао је Борис Тадић у недељу, на седници Главног одбора његове Демократске странке, да остаје оптимиста иако је Европски савет, два дана раније, рекао „не“ његовој ЕУ кандидатури. Или је, настављајући и у овом говору да инсистира на одрживости политике „и Косово и ЕУ“ („Будућност Србије је у Европској унији и једино се ту може решити проблем Косова, што је један од најважнијих националних интереса. Зато не одустајемо од политике и Европа и Косово. Корачање ка ЕУ остаје главни стратешки правац наше земље“) показао да није оптимиста, него да се иза те дуге коју чека изгубио као Дороти у „Чаробњаку из Оза“?

НОВИ УСЛОВИ КАНДИДАТУРЕ
Јер Европски му је савет, тог умало историјског 9. децембра, поручио да га је као политичара отписао, а да ће до коначног одласка од њега исцедити и више него што је у први мах мислио да ће бити могуће. Пооштрио је, наиме, услове за кандидатуру, услове које је 12. октобра прописало 27 бриселских бирократа делегираних у Европску комисију. Они су, подсећамо, препоручили да Србија постане кандидат за члана ако настави преговоре с Приштином и примени дотад постигнуте споразуме; за следећи корак, за почетак преговора о чланству, били су им потребни „даљи кораци ка нормализацији односа са Косовом, у складу са условима Процеса стабилизације и придруживања“: „инклузивна регионална сарадња“, поштовање Споразума о енергетској заједници, решења за питања телекомуникација и признавања универзитетских диплома, као и „активна сарадња са ЕУЛЕКС-ом, како би ова мисија могла да обавља своје функције у свим деловима Косова“. У петак је, под симболичком тачком 13, већ за стицање статуса кандидата за члана од Србије затражено да имплементира и, у међувремену постигнути, ИБМ споразум о граници Србије и Косова, али и да постигне споразум о регионалном представљању Косова, као и да „активно сарађује како би омогућила ЕУЛЕКС-у и КФОР-у да изврше свој мандат“ – оно што је, подвлачимо, до прошлог петка фигурирало тек као услов за отварање преговора о учлањењу Србије у ЕУ. Толико о успешном лобирању Тадића и његових сарадника по европским престоницама, а таман толико и о притиску њихових европских пријатеља – од Швеђанина Карла Билта до Британаца и Француза – на немачку канцеларку Ангелу Меркел. Одлуку о пооштравању косовског услова за Србију сви су донели једногласно.
Посебно је опасно оно што би могао да значи захтев да Србија омогући ЕУЛЕКС-у да „изврши свој мандат“. Овај ће захтев на крају, у то смо сигурни, добити значење које је најгоре међу значењима која би могао да има; то је позив на укидање државе Србије на Косову, гашење српских домова здравља, општина, јавних предузећа, школа… Тачно оно што је летос у Београду Ангела Меркел и јавно прорекла Тадићу. ЕУЛЕКС-ов мандат, наиме, у чијем извршењу Србија треба да асистира, протеже се по читавој области владавине права, у којима европска мисија треба да асистира властима независног Косова. Српске институције на северу покрајине, заиста, представљају препреку спровођењу ЕУЛЕКС-овог мандата.
Да не тумачимо погрешно, уосталом, потврдио је и Питер Фејт, међународни цивилни представник на Косову (још један орган предвиђен Ахтисаријевим планом надгледане независности Косова, баш као и ЕУЛЕКС). Он је српским новинарима у Приштини рекао: „Европске земље ће инсистирати да паралелно присуство полиције и безбедносних и административних структура буде укинуто, и да то треба урадити пре одлуке о кандидатури“.
Због свега овога помало смо се и надали да ће прошлог петка, ипак, Србија постати кандидат за члана. Да нам се то догодило, гушење Србије на Косову би се тог дана, 9. децембра, окончало. Макар до избора и следећег корака у нашим ЕУ интеграцијама. Овако, наставиће се – и то под овим, пооштреним условима – све до 12. фебруара, а онда и до марта, када ће Европска комисија и Европски савет поново расправљати о судбини Тадићеве ЕУ кандидатуре.

[restrictedarea]

Док смо још у Европи, требало би да се осврнемо и на интервју који је председник Француске Никола Саркози дао озбиљном „Монду“. Поручио нам је да смо луди што Косову дајемо независност да бисмо ушли у Европску унију, пошто у Унију ући нећемо: „Управо смо примили Хрватску. Отварање према Србији је перспектива…“ И не липши, магаре, до зелене траве. Али није нам Саркози рекао ништа ново, јер и Европска нам је комисија јесенас, у октобру, у Мишљењу о српској кандидатури поручила да можемо да испунимо све што се од нас тражи, па да ипак не постанемо чланица Уније: „Капацитет Уније да прихвати нове чланове, а у исто време очува постигнуте успехе у европским интеграцијама, такође представља важну компоненту процеса, у заједничком интересу и Уније и земаља кандидата“. Ова се одредба, иначе, налази међу чувеним критеријумима из Копенхагена, на које се Борис Тадић тако често позива када говори о нашем праву да постанемо део ЕУ. А кад је већ реч о капацитету, подсетимо се зачас и Викиликсових америчких дипломатских депеша: „Тадићев саветник Вук Јеремић замолио је за политичку подршку САД, тврдећи да ЕУ пати од ‘замора од проширења, и не може ништа да нам понуди’“. Јеремић је ову молбу још у марту 2006. године упутио америчкој амбасадорки при ОЕБС-у Џули Финли, што је остало забележено у депеши 06USOSCE113…

ДАЧИЋЕВО ПРИЗНАЊЕ
А сад да се вратимо у Србију. Ивицу Дачића је, одједном, обузео гнев праведника, праћен нападом искрености. Колико је искрен или је пак прорачунат, показао нам је, опет, Викиликс, у депеши 08BELGRADE309: „Дачић је рекао Чанку ‘Баш ме брига за Милошевића, али не смем то да кажем јавно јер ћу изгубити гласаче’“. Но баш због овог мањка искрености, праћеног жестоком прорачунатошћу, треба додатно обратити пажњу на Дачићеву изјаву „Вечерњим новостима“: „Сумњам да ћемо до марта направити неки већи помак ка добијању кандидатуре за ЕУ. Хајде да се више не лажемо. Очигледно је да је услов и за статус признавање независности Косова!“ На страну што је признао да су нас досад лагали, него да ли нам је лидер СПС-а својим нападом на ЕУ („Ако ћемо да уђемо у ЕУ пљујући сами себе, онда нам тамо није ни место (…) Сетите се да је међународна заједница 2000. године од грађана само тражила да се са власти склони Милошевић. Тада нико није помињао независност Косова. Једанаест година касније не можемо да добијемо чак ни кандидатуру“) поручио да је заузимање стартних позиција за парламентарне изборе већ почело? Избора који би могли да нам се догоде и брже него што смо мислили, па је лидеру СПС-а останак на про-ЕУ платформи раван политичком самоубиству.
(Овај је Дачићев интервју, иначе, значајан и по томе што смо сазнали да су, попут изручења Милошевића, и сарадња с Хагом, и Резолуција о Сребреници, и Статут Војводине, као и сва Тадићева извињења, учињени по налогу Запада. Но, о томе неком другом приликом).
Да нам се избори ближе, наговестио је и Иштван Пастор, председник Савеза војвођанских Мађара, наводећи да му се расписивање избора пре рока „чини као доста извесно, јер ће се догађај од 9. децембра одразити на читав политички и јавни живот. Боље је скратити агонију и расписати изборе, ако не буде могуће у меритуму доносити буџете и законе“.
Иако је прилику да обелодани нови услов за ЕУ кандидатуру – признање независности Косова – имао кад је хтео, па и у недељу на седници ГО ДС-а, Борис Тадић је тек у уторак, после Дачићевог признања, одлучио да се и сам огласи на сличан начин. „Захтев да Србија призна независност Косова изнет је у последњим тренуцима преговора о статусу кандидата, али Србија то није прихватила, нити ће то икада учинити“, рекао је. Да ли је и он покушао да направи себи предизборни алиби, попут Дачића, или је само покушао да не буде надгласан ма шта се говорило, није сасвим јасно. А још је мање јасно шта је, тачно, председник покушао да нам каже, јер је у наставку рекао и да „Србија мора да уђе у ЕУ зато што немамо боље решење“. Наша Дороти са Андрићевог венца.
Баш тако је, отприлике, на његову изјаву одреаговао и Јелко Кацин, известилац Европског парламента за Србију: „Ова изјава председника Тадића ме је заиста непријатно изненадила и морам рећи да не желим да је разумем. Можда је био у нерасположењу, па му се десило нешто у шта ни сам не верује“.

БОРБА МЕЂУ БАРОНИМА ДС-а
Али ситуација је по председника почела да постаје сасвим неугодна и у врху његове странке. После недељне седнице ГО ДС-а у јавност су се, оркестрирано, слиле информације да је на затвореном делу седнице Тадићев страначки заменик, градоначелник Београда Драган Ђилас затражио смену (или, на политички коректном: одговорност) министра спољних послова Вука Јеремића, изговарајући такав захтев неуспехом српских ЕУ интеграција. Ђиласу су се, наводно, у томе придружили и Драган Шутановац и Драгољуб Мићуновић, док се на оној другој страни, нападнутој, нашао и други утицајни потпредседник странке, министар пољопривреде Душан Петровић.
Напад на Вука Јеремића представља и индиректни напад на самог Тадића, а сукоби са истим актерима у врху ДС-а нису ништа ново. То је прича о низу Јеремићевих пораза, од којих су неки били и Тадићеви. Председнику, још после избора 2008, није успело да свог саветника Вука Јеремића прогура на место премијера, па је тако и пронађен Мирко Цветковић као компромисно решење; из судара са министром одбране Шутановцем, крајем 2008, као поражени је изашао тадашњи начелник Генералштаба Војске Србије Здравко Понош, нашавши потом ухлебље у Јеремићевом Кабинету (у сукоб са министром генерал је, процењивале су америчке дипломате – показао нам је Викиликс – ушао с Јеремићевим, а можда чак и са Тадићевим одобрењем); Јеремићу није успело да пре годину дана постане потпредседник ДС-а, а потом му је и гурнут прст у око када је на место секретара Председништва ДС-а именован Борко Стефановић, његов љути ривал; Стефановић је, при том, на том месту заменио Тадићевог човека од највећег поверења, шефа његовог Кабинета Миодрага Ракића.
Садашња борба међу баронима ДС-а могла би да се схвати и као њихово престројавање пред предстојеће, надолазеће изборе. Калкулација Драгана Ђиласа, који је и именован као носилац незадовољства у врху странке, чини се једноставном: ако ДС прође лоше на изборима, при чему они сами најбоље знају колико им се лоше пише, а Драган Ђилас на изборима у Београду прође боље него странка у Србији, утрт му је пут ка самом врху странке. Макар странка после тога, у прво време, била и у опозицији. Уосталом, Ђилас је своју кампању у Београду, од врата до врата са питањем „шта мислите о вашем градоначелнику?“, већ започео…
Тако да би, до избора, Тадићев једини адут – не у земљи него унутар сопствене странке – заиста могла да остане ЕУ кандидатура. Јер као што је сада напао Јеремића због неуспеха у ЕУ интеграцијама, Ђилас ће с једнаким правом, у фебруару или марту, ма кад му буде одговарало, изостане ли ЕУ кандидатура, моћи да нападне и лично Тадића. Да би опстао на челу ДС-а, зато, председнику Србије можда ни страшна, косовска цена ЕУ кандидатуре неће бити превисока. Но, да не прогнозирамо више, јер су наше црне прогнозе досад показале да имају једну незгодну особину. Остварују се.

[/restrictedarea]