Kako žive radnici „Fijata“

Piše Dragan Mraović

Drugu stranu medalje Evropske unije možemo videti iz pisma, upućenom italijanskim medijima, penzionisanog metalskog radnika „Fijata“ u Torinu Mikelea Sekvencije. Onog „Fijata“, čiji je dolazak u Kragujevac proglašen za najveći uspeh proevropske Vlade u Beogradu

Evroentuzijasti u Srbiji uglavnom su ljudi koji u nekoj od država Evropske unije nisu nikada radili. U najboljem slučaju pohađali su Soroševe kurseve u Budimpešti i na njima slušali bajke o liberal-kapitalističkoj Evropskoj uniji. Čak ni Božidar Đelić neće da se vrati u Pariz gde mu je bilo „bolje“. Ni to nije baš slučajno, jer je najveći broj kritičara Unije upravo među onima koji su živeli i radili u njoj. U briselskim bajkama naših evroanalitičara iznose se paušalni hvalospevi i za njih neobavezujući argumenti, ali nikako i oni drugi, skoro zastrašujući. Samo vaganjem i jednih i drugih građanin bi mogao da razabere pravu sliku i dokuči šta njega konkretno čeka ukoliko Srbija postane deo EU.
Pošto se opet podgreva euforija sa „Fijatom“, ne bi li se ponovo izvukao iz špila već iskorišćeni predizborni kec, dobro bi bilo da se objasni kako živi radnik u toj torinskoj fabrici, a ne samo kako u njoj izgleda naš predsednik države koji se sasvim nepotrebno (čak i vanustavno) spušta na nivo gospodina Markionea, ipak, samo direktora jedne fabrike, kada se svaki čas slika s njim, čime degradira svoju državnu funkciju umesto da taj posao prepusti nadležnom ministarstvu i Upravi „Fijata“ Srbija.
Drugu stranu medalje Evropske unije (a takvih je bezbroj) možemo videti upravo u pismu, upućenom ovih dana italijanskim medijima, penzionisanog metalskog radnika „Fijata“ Mikelea Sekvencije iz Torina.

[restrictedarea]

PISMO GOSPODINA SEKVENCE
Začuđen sam onim što vidim danas na televiziji i čitam u novinama. Mislio sam da mogu da proživim u miru ovo malo godina što mi je ostalo posle života punog žrtava. Vrlo sam razočaran. U mojoj starosti, posle više od četrdeset godina rada, kao metalski radnik u fabrici i dalje sam ostao obični „porcijaš“ (radnici su nosili svoj obrok u posudi sličnoj vojničkim porcijama koju su zagrevali u zajedničkoj prostoriji tokom jedva  deset minuta pauze za ručak).
U fabriku se ulazilo i u četiri ujutru, radno vreme je uvek bilo fleksibilno, prema potrebama, pa je trajalo i po više od deset sati neprekidno.
Danas sam penzionisan, bolestan, a izdržavam ženu i kćer sa 1.300 evra mesečno (granica siromaštva porodice u Italiji su mesečna primanja od 2.000 evra – primedba D. M), osećam se  poniženim i beskorisnim. Kako ćemo preživeti? Najbolje svoje vreme, pedesetih godina prošlog veka, proveo sam u doba velike potražnje radne snage koja je bila plaćena po niskoj ceni da bi cvetala automobilska Meka. Celi radnički Torino bio je poklon „Fijatovom“ kapitalizmu.
U suštini, drobili su nas rigidno radno vreme, ritmovi montažne linije na kojoj se nije smelo pogrešiti, svuda smo bili praćeni, čak i u spartanskim nužnicima čija smo vrata samo dopola zatvarali, kako bi se sve obavilo za što manje sekundi da bi se izbegla neizbežna kazna. Osinjak poslovođa u belim mantilima, merači vremena i pauza, neumoljivi ljudi roboti koji su nas stalno nadzirali šetajući duž montažnih linija. Cilj je bio maksimalizovati profit i sniziti troškove do koske, izbaciti „buntovnike“, sprečiti kritike, ućutkati savesti, pretvoriti spoj mašina čovek u jednu celinu, u „jedinu partiju“. Povećavati proizvodnju iz dana u dan, povećavati učešće na tržištu. U ono vreme ni odmori nisu postojali. Samo dva dana za Feragosto (državni praznik u Italiji, 16. avgust) i ništa više.
Zupčanik bez truna predaha, ni reč ne smeš da progovoriš, moraš biti deo struktura firme usmerenih na maksimalni profit, a to su pravila koja te guše svojom brutalnom organizacijom koja ne dopušta kašnjenja, bolesti, štrajkove ili odsustva s posla… i sada sve to opet počinje s novim premijerom Montijem, „spasiocem Italije“. On je taj koji zna da dovede stvari u red, da razvija Italiju…
I sada sam opet vraćen na tretman sluge.
Montijeva vlada je izabrala najlakši put, a to je brza pljačka radnika i penzionera. Oduzeti onome ko ima malo da bi mirno živeli oni koji imaju previše. Apotekari, taksisti i drugi korporativni slojevi su već pokazali zube. S njima to neće ići lako…
Ali, s nama, jeftinim radnicima, imigrantima iz Kalabrije, sa Sicilije, Venetima… s ograničenim političkim pravima, s nama je mnogo lakše. Otišao sam u penziju uništen ritmovima rada, tvrdoglavom pijemonteškom birokratijom, a sada me opet cede. Živimo u neprepoznatljivoj zemlji koja ne pamti svoju istoriju i ne zna da prizna zasluge poštenih radnika. Čini se da svaka vlada, u prošlosti ili danas, želi zlo bližnjem svome, voli izrabljivače i štiti one što izbegavaju porez… Danas se na prevaru nadovezuje beda. Umesto da se srazmerno oporezuje ko ima više novca, dobara i vlasništva, udara se opet po najslabijima. Gde su završile naše nade u društvenu jednakost? Imamo plate od po 300.000 evra za državne menadžere, nepotrebne i preplaćene osobe koje ne donose ni evro profita. Nikada nismo imali zlatne penzije, neshvatljivo visoke plate, velike otpremnine…

RADITI ZAMARA
„Raditi zamara“, napisao je Čezare Paveze. Ledi Guči, danas u zatvoru zbog ubistva muža, napisala je: „Raditi je gore nego biti na robiji“.
U pismu gospodina Sekvencije vidi se kakav je bio evropejski raj iz ugla iz kojeg ga ne vide naše evrokrate, ali i kakav će tek biti sa eksponentima svetskog bankarskog kapitala, kao što je novi italijanski premijer Mario Monti. Nisu nove ekonomske mere usmerene u Italiji, a ni u EU, prevashodno ka spasu države i građana, već ka spasu  krupnog kapitala. Nije „Fijat“ došao u Srbiju zbog sposobnosti našeg državnog menadžmenta, već zbog uslova koje mu niko u svetu nije ponudio na poklon.  Ne samo to, koncept proizvodnje kroz uvođenje dva nova modela, identičan je onome koji je skoro bio doveden do kraja devedesetih godina prošlog veka i prekinut zbog sankcija. Ništa nisu Serđo Markione i Mlađan Dinkić izmislili novo, već su samo obnovili koncepciju staru dvadeset godina kada je „Fijat“ tražio da se fabrika automobila „Zastava“ svede sa preko 20.000 radnika na 8.000, s daljom tendencijom smanjivanja (danas, uz novu tehnologiju, biće ih samo 2.400 i to bedno plaćenih). Takođe su u igri bila dva modela u proizvodnji, ali bi se u ondašnjoj Jugoslaviji prodavao celi asortiman „Fijata“, dok bi se najveći deo dva proizvedena modela plasirao u izvozu. Ipak, u ono vreme, za isto ovo što i danas, niko „Fijatu“ nije poklanjao dve godine besplatnog rada svakog zaposlenog i ostale beneficije, pa se ne vidi u čemu je strateški napredak današnjih vlasti na planu privlačenja stranih investicija u odnosu na ondašnje ostatke Brozovog režima. Podsetimo se samo toga da nije bilo „Zastave“, koja je 1953. godine prihvatila „Fijat“, on ne bi dobio ogromne poslove u SSSR-u i Poljskoj, a ne bi ni izvozio kampanjole, kamione i lotove za „Fijat“ 128 u većinu nesvrstanih zemalja Afrike. Naravno, ima i „Fijat“ veoma časnog udela u našoj motorizaciji i industrijalizaciji. Dakle, istorijske veze dve fabrike su veoma jake, ali nisu dovoljne za saradnju same po sebi, jer na prvom mestu je profit. Ako gospodin Markione jednoga dana vidi ne da ide ka gubitku, već samo ka „pozitivnoj nuli“, primetiće i naš predsednik države koliko vrede međusobna tapšanja po ramenu. Ali, to nije najgore. Ono što se ne vidi u ugovoru sa „Fijatom“ jeste uloga socijalno odgovorne države, na šta ona ima pravo ako je već uložila i svoj novac.
Svi su izgledi, zato, da će jednoga dana neki naš „Sekvenca“ pisati slična pisma kao ovo koje smo naveli. Međutim, danas odgovorni političari neće biti tu da odgovore na njih.

[/restrictedarea]