Ekonomija na prvom mestu

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet „Singidunum“

Može li privredna situacija u zemlji još više da se pogorša?

Čim je uspešno rešio pitanje srpskog suvereniteta (granica), kao i problem pristupa Evropskoj uniji, predsednik Tadić je izjavio da ni Kosovo, ni EU nisu glavni problemi Srbije. Najavio je da će u predstojećem periodu da se posveti izazovima ekonomskog razvoja. Mnoge ozbiljne ekonomiste obuzela je neka vrsta panike, pa su odmah počeli da traže odgovor na pitanje – može li privredna situacija još više da se pogorša? Kada su utvrdili da uprkos velikim dosadašnjim naporima vlasti za to ima još prostora, njihova zabrinutost je dobila dimenzije očajanja.

PRIMER OBAME I BUŠA
Uzor predsedniku bile su njegove najdraže kolege – Buš i Obama, koji su uprkos žestokim otporima u Kongresu hiljade milijardi dolara američkih poreskih obveznika spiskali za spas velikih banaka i finansijskih korporacija. U ekonomskoj istoriji SAD-a ovi će događaji predstavljati važnu prekretnicu i trijumf intervencionizma u ekonomiji, a kraj američkog sna o slobodnoj privredi u kojoj svako treba sam da snosi rizik za svoje poslovne poduhvate. Za ovaj herojski čin menadžeri spašenih korporacija nagradili su sebe milionskim bonusima.
Danas, neveliki broj gigantskih američkih korporacija komanduje državom, a ta država kroji ekonomsku i političku mapu sveta, kojem pokušava da poput feudalnog gospodara nametne svoju volju.
Tadiću nije bilo teško da prihvati mučne mere državnog intervencionizma koje su na našem prostoru uvek stvarale iluziju da vlast „nešto radi“ i „nekom pomaže“. Ta zar nije sa neskrivenim zadovoljstvom pratio Dinkićev NIP i industrijsku politiku, sve utrkujući se sa ministrom oko zasluga („ko je doveo ‘Fijat’“)? Zar nije sa simpatijama posmatrao kako se dele subvencije odabranim privrednicima (za najamnine) i bankama (za kamate) i kako se nezavisno od MIP-a formira „ekonomska diplomatija“ (ko danas pita za njene rezultate)?

DŽENTLMENSKI DOGOVORI

[restrictedarea]

Što je predsednik 9. decembra govorio, to je uskoro i učinio. Na sastanku, iza zatvorenih vrata, sa guvernerom, premijerom, odabranim bankarima i privrednicima, 10. decembra 2011, najavljeni su brojni džentlmenski dogovori o tome kako da banke (iz rezervi) i poreski obveznici (iz budžeta) pomognu najbogatijim privrednicima da se izvuku iz problema nelikvidnosti, u koje su zapali zbog nepromišljenog srljanja u kupovinu nekretnina.
Navedeni skup je razdragani predsednik Republike nazvao „proširenom vladom“, ona će se ubuduće sastajati bar jednom mesečno i odmah je formirala svoj tim za koordinaciju – premijer, guverner, dva privrednika i dva bankara (pitam se kako ovaj komandni štab može da funkcioniše bez Tadića i Dinkića?) Napad biznismena na državne devizne rezerve i rezerve banaka mogao bi da se nasluti kao glavna tema sastanka „proširene vlade“. Pretpostavljam da je guverner, opravdano, branio visoke rezerve preopširnim izlaganjem (on to tako lepo ume), ali je pritisak predsednika, bogatuna i bankara, izgleda, bio toliko jak, da je samo pitanje dana kada će morati da popusti i uvede zemlju u predsoblje nove inflacije.
I zaista, koliko sutradan, guverner je najavio odluku o novoj klasifikaciji bilansne aktive banaka, po kojoj se od banaka zahteva mnogo manje izdvajanje za rezervisanja u aktivi pri kreditiranju „srednje pouzdanih“ zajmoprimaca (kategorije B, V, G), dok je za najpouzdanije (A) ili potpuno nepouzdane (D) sve ostalo po starom.

DEVIZNE REZERVE I DUG
Da li se siroti guverner zaista nadao da će ovom merom podstaći banke da daju obilnije kredite privredi? Posebno vodećim privrednicima iz „proširene vlade“ koji su svoje liderske poslovne pozicije često sticali baš zahvaljujući tome što nemaju običaj da vrate posuđeno ili plate kupljeno, ali imaju strpljenja (i „hrabrosti“) da sačekaju da inflacija pojede deo duga? Ne verujem u tako visok nivo guvernerske naivnosti. Zna on dobro da će banke najveći deo „oslobođene likvidnosti“ da upotrebe za kupovinu državnih obveznica koje će država rado da emituje. Istina, ni država nije pouzdan platiša, ali ima svoje „ovce“ (poreske obveznike) koje može da šiša do mile volje. Pri tom, domaće banke sa stranim vlasništvom uvek će da budu pri vrhu prioriteta za isplatu, radi čuvanja finansijskog ugleda zemlje.
Najzad, dobar deo posuđenog novca služiće za podizanje nivoa deviznih rezervi koje su deponovane u inostranim bankama i uvek mogu da budu upotrebljene za naplatu duga. A tu su i šume, vode, „Telekom“ i EPS, koje evroatlantski prijatelji kada za to dođe vreme lako mogu da plene – i naplate svoja potraživanja.
Primetili ste da su visoke devizne rezerve sjajna baza za nova zaduživanja, a novi dugovi dobra osnova za podizanje deviznih rezervi. I tako u krug. Navedeno vrzino kolo je samo jedan od načina za putovanje u dužničko ropstvo. Važno je da nikome, dok za to ne kucne čas, ne padne na pamet da devizne rezerve upotrebi za bitnije smanjenje inostranog duga. To bi bio znak da postoji želja za izlazak iz dužničkog ropstva ili usporavanje putovanja ka njemu. A takva želja, videli ste sami – ne postoji.

[/restrictedarea]