Pakleni posmrtni globalni život Otpora

Piše Zlatko Bogatinovski

Srpski politički brend u svetu danas živi pod drugim imenima i dela u ime idealne podmetačine za račun „vladara iz senki“, pre svega Vašingtona. Tako je učinjeno prebacivanje aktivnosti sa direktnih operativaca CIA-e i njenih NVO paravana na osobe koje su imale neposredno iskustvo života i političkog rada u „teškim režimskim uslovima“

U Egiptu je još uvek proleće. Arapsko. Spontano. Sa nemirima i sukobima, pa naizgled mirom iza kojeg su na red došli povređeni i ubijeni Kopti, egipatski hrišćani, potom izbori kao nova epizoda, nastavak „snimanja“ serijala „Revolucija u Egiptu“. Ili „Destabilizacija Egipta“. Kako god, neko svoj posao nije uradio kako treba. Mladi egipatski „revolucionari“ ili njihovi beogradski instruktori „revolucionarnog rada“. Možda to baš tako i treba, kako je sada. Umesto „revolucije koja traje“, destabilizacija koja traje.
Gde je početak ovih događaja i ko ih je stvarno osmislio?

„OD DIKTATURE DO DEMOKRATIJE“
Daleke 1965. godine u Centru za međunarodne odnose na Univerzitetu Harvard, u SAD-u, dr Džin Šarp je počeo istraživanje na temu nenasilnog otpora. Dugogodišnji profesor na Harvardu, koji inače živi u radničkom predgrađu Bostona, 1973. godine piše delo „Politika nenasilne akcije“. Deset godina kasnije osniva „Institut Albert Ajnštajn“. Cilj osnivanja Instituta je bio „promovisanje istraživanja, političkih studija i obrazovanja za stratešku upotrebu nenasilne borbe protiv diktatura, rata, genocida“. Prvi veliki praktični rad, u savetodavnom smislu, Šarp ima 1992. godine  u Burmi i na Tajlandu.
Životno delo „Od diktature do demokratije – konceptualni okvir za oslobođenje“ Šarp piše 1993. godine. Knjiga ima dodatak od 198 metoda nenasilne akcije. Šarp će reći:„…sve u čemu smo učestvovali je na tom spisku…“ Knjiga je prevedena čak na 34 jezika. Suštinska rečenica Šarpove knjige je: „Kada uklonite institucije koje podržavaju sistem, sistem mora da padne“. Plašim se da je ova tvrdnja ulaznica za igranku bez prestanka. Svrgneš jedne, postaviš nov sistem, te iste svrgnu drugi, uklone njihov i postave svoj sistem, i tako u nedogled ili u anarhiju. Kontrolisanu anarhiju od strane izazivača takvog stanja.
Na drugom kraju sveta u Beogradu, u SR Jugoslaviji, oktobra 1998. godine se osniva Otpor, kao nezavisna studentska organizacija. Njen utemeljitelj i ideolog je bio još uvek nesvršeni student biologije Srđa Popović, inače član tada opozicione Demokratske stranke. Još je u tekstu „Gotov je Otpor“ iz 2001. godine, Dušan Kosanović naveo da: „…prvu postavu Otpora čine aktivisti Studentske unije, Studentske federacije i Pokreta studenata Srbije, pod koordinacijom Srđe Popovića, istaknutog člana Demokratske stranke, koji je sazivao prve sastanke i obezbeđivao neophodnu infrastrukturnu podršku. Svih dvadesetak pokretača Otpora su saborci iz protesta 1996/1997. godine koji nisu ušli u Studentski politički klub, transfer listu studentskih vođa u političke stranke koji su posle protesta 1996/1997. godine osnovali Čedomir Jovanović i Čedomir Antić. Tokom dvogodišnjeg delovanja, veliki broj pokretača je iz raznih razloga napustio pokret, ali ta tema zaslužuje posebnu analizu“. Srđa Popović i Čedomir Jovanović traju li, traju.
Indikativno je da je Otpor osnovan u vreme najžešćih bitaka Jugoslovenske vojske i policije protiv šiptarskih terorista iz UČK na Kosmetu. Jugoslavija je bombardovana 1999. godine. Sledeće godine je, takođe u oktobru, svrgnut Slobodan Milošević. Zapadni mediji su izveštavali da je  u tome udela imao baš Otpor. Studentsko-omladinski pokret se izborio za svoju bolju budućnost. Ubrzo će se videti kakvu. Međutim, pobedničkoj i slavodobitničkoj organizaciji je na njenom Drugom kongresu, februara 2001. godine, upravo nezvanični potparol Otpora, inženjer Ivan Marović, saopštio nenadani kraj „revolucionarne bajke“, demonstrirajući kompjutersko-politikantski šou majstora za video igrice. „Kardelj“, kako su ga interno zvali drugi otporaši, nonšalantno se delegatima kongresa obratio ne sa govornice već sa ekrana preko snimljene poruke, gde je prisutnima objasnio da pesnica kao simbol Otpora treba da ode u istoriju. Dok su zvižducima pratili ovaj video snimak, delegati nisu znali da se njihov pokret već gasi. Odradio je svoje, skinut je Milošević, idemo dalje. Srđa i Ivan su to sve znali.

OSNIVANJE „BIZNIS“ KOMPANIJA
To „idemo dalje“ se desilo 2003. godine, kada i jedan i drugi, i to godinu pre definitivnog nestajanja Otpora sa političke scene u Srbiji, osnivaju svoje „biznis“ kompanije. Srđa Popović KANVAS, a Ivan Marović CNVR.
U vreme tihog gašenja SR Jugoslavije i stvaranja surogat zajednice Srbije i Crne Gore, 2004. godine, „Otpor“ izlazi na izbore kao politička stranka i posle totalnog fijaska biva definitivno ugašen, utapajući se, gde bi drugde nego u strukture Demokratske stranke.
Bivša elita Otpora se bacila na novi posao – izvoz „revolucija“ širom sveta. Otpor je „umro“, ali je sada pozivan duh Otpora radi podizanja novih „revolucija“. Tako je krenuo posmrtni međunarodni život Otpora kao srpskog političkog brenda, pod kojim se odvijao transfer znanja o nenasilnom rušenju nedemokratskih režima i organizovanju „revolucija“. Tamo gde nekome – zna se kome – to treba. U ime idealne podmetačine, a za račun „vladara iz senki“, i pre svega Ujka Sema, izvršeno je prebacivanje aktivnosti sa direktnih operativaca CIA-e i njenih NVO paravana na osobe koje su imale neposredno iskustvo života i političkog rada u  „režimskim“ uslovima, a koje su istovremeno manje podložne sumnjama da će nametati strane interese. Zato su CANVAS i CNVR u Beogradu, a ne u Vašingtonu.
Prvi cilj novih „učitelja revolucije“ su bile postkomunističke zemlje bivše istočne Evrope, u stvari nove države unutar sadašnje Zajednice nezavisnih država, a sve po obodu Rusije: Belorusija, Ukrajina, Gruzija, Uzbekistan, Kirgizija, Kazahstan, Azerbejdžan, čak i sama Rusija. Bilo je ovih aktivista  u Iranu i u Venecueli. Šarpove knjige su inače zabranjene u Rusiji.
Klinci koji su navodno srušili diktatora su postali „treneri trenerima“ u raznim „obojenim“ revolucijama i omladinskim pokretima koji stoje iza njih, kao što su: Zubr, Kmara, Žuta pora, Bolga, Kel-Kel, Jokh, Oborona…
Strategija koja je uspela u Srbiji krajem devedesetih pretvorena je u šablon. Sam Popović kaže da su posle Beograda radili u 37 zemalja! Imali su nekoliko uspešnih „revolucija“ pre Bliskog istoka: Gruzija, Ukrajina, Liban, Maldivi, Tunis, Egipat. Predsednik Venecuele Hugo Čaves tvrdi da se ni u jednoj od tih zemalja nije desila prava revolucija, već meki puč. To i jeste bazični psihološki mehanizam privlačnosti i tako jednostavne i lagane prihvatljivosti otporaškog poslovanja: biti revolucionar, a ne pučista, jer to mnogo lepše zvuči i još lepše izgleda, iako se u ime „nenasilnih revolucija“ u stvari izvršavaju detaljno isplanirani pučevi.
Najpoznatija „tezga“ Srđe Popovića je Egipat, Ivana Marovića Ukrajina, a ko zna koliko zemalja širom sveta čeka na njih i na „pravu demokratiju“.

…I POSAO REVOLUCIJE
Srđa će kao samozvani ideološki komesar Otpora u dokumentarnom filmu „Posao revolucija“ reći sve i svašta, ali će i sam da se prozove na temu finansiranja rada njegove „konsultantske agencije“ iz Gandijeve ulica na Novom Beogradu, i „spontanog“ rušenja mnogih režima, tvrdeći da ni Otpor, a ni DOS svojevremeno nisu dobijali novac i da su ljudi spontano izlazili na ulice. O toj nazovi nezavisnosti i spontanosti će pisati mnogi autori,  objašnjavajući da je iza naoko spontanih uličnih događaja postojala jedna sasvim pažljivo razrađena strategija u okviru koje je Otpor imao, nasuprot svesno građenom razbarušenom i samosvojnom imidžu, jednu sasvim definisanu ulogu.
Dakle, Srđa će mudro: „I pored uvreženog mišljenja da Amerika plaća ovaj posao, ovo je 100 posto finansirano od strane privatnih lica“. Pa će nastaviti: „Naš najveći donator je Srbin, upoznaćete ga“. Ne upoznasmo ga do kraja filma. „Njegovo ime je Slobodan Đinović i on je takođe moj partner u ovoj organizaciji. To nam daje nezavisnost.“ Srđi možda daje nezavisnost, ali je zato mnogima ukida.
Reda radi trebalo bi reći da je predsednik Centra za strategiju nenasilnog otpora CANVAS (Center of applied non-violent action and strategies) Slobodan Đinović, a izvršni direktor Srđa Popović. Centar za nenasilni otpor CNVR (Center for non-violent resistance) vode Ivan Marović, Aleksandar Marić i Stanko Lazendić. Na ovo će Ivan uvek kvazišmekerski reći: „Nije baš da je vodim, ali se tu muvam!“ Zna se ko je stvarno vodi. Ivan je postao svetski poznat ne samo po Otporu i CNVR-u već i po video igrici o načinima nenasilne borbe koju je kreirao za produkcijsku kompaniju „Jork Zimerman“, kompaniju „Brekvej gejms“ i naravno „Međunarodni centar za nenasilni konflikt“. Nek se deca igraju do mile volje.
Očito da je Srđa Popović ključni akter ovih aktivnosti. Nekadašnji gradski odbornik DS-a proslavio se u aferi „Bodrum“ prvi put kao mislilac tvrdeći da jedna osoba može u isto vreme da bude na dva mesta. Kasnije zastupnik, pa pomoćnik ministra u Ministarstvu ekologije u vladi Zorana Đinđića, savetnik za održivi razvoj sadašnjeg potpredsednika Vlade Srbije Božidara Đelića i predsednik ekološkog fonda „Ekotopija“.
Slobodan Naumović sa Filozofskog fakulteta u Beogradu u naučnom radu „Otpor kao postmoderni Faust“ iz 2006. godine izneće niz zanimljivih podataka koji detaljno osvetljavaju genezu nastanka Otpora, način funkcionisanja, pa samim tim objašnjavaju i današnje aktivnosti CANVAS-a i CNVR-a. On kaže da su oba centra stvorena po ugledu na vašingtonski „Međunarodni centar za nenasilne sukobe“ („International centre on non violent conflict“), čiji je osnivač i predsednik dr Piter Akerman, ali i na „Fridom haus“, u kojem je Akerman takođe visoki funkcioner, gde su Marić i Lazendić čak bili angažovani kao specijalni savetnici FH-a za omladinske pokrete u Ukrajini.
Naumović navodi da je baš u vreme osnivanja Otpora, oktobra 1998, Srbiju posetio izvesni Marek Kazakijevec, „poljski emigrant“ povezan sa „Mirovnim pokretom iz Kalifornije“ (?!), kako bi pripadnike srpskih nevladinih organizacija upoznao sa strategijama i taktikama nenasilne borbe. Tom prilikom je Miljenku Dereti, izvršnom direktoru „Građanskih inicijativa“, inače ovovremenom potpisniku „Preokreta“, uručio burmansko izdanje Šarpove knjige „Od diktature do demokratije“. Prevod tog dela Dereta je izdao u 4.500 primeraka po završetku NATO bombardovanja Jugoslavije. Dolazak Šarpove knjige u Jugoslaviju još u jesen 1998. godine i to preko više kanala, jer su knjigu ubrzo dobili i „otporaši“, sigurno je posredan dokaz da je „rušenje diktature“ već tada bilo među najvažnijim regionalnim ciljevima američke administracije.
Sledeći bitan momenat je bio stručni seminar u Budimpešti, 2000. godine, za dvadesetak najviših rukovodilaca Otpora o teoriji i tehnikama nenasilne borbe dr Šarpa. Seminar je vodio penzionisani pukovnik vojske SAD-a Robert Hevli, komandos, veteran vijetnamskog rata, vojni obaveštajac sa diplomatskim imunitetom u Burmi, koju je pre toga zajedno sa Šarpom „odradio“, pa za demokratski trud ovim i posebno nagrađen. Da ne zaboravimo ono najvažnije: pukovnik nije bio samo zelena beretka, već najviši predstavnik Centralne informativne agencije (CIA) u Burmi, u periodu od 1982. do 1984. godine, kako će saopštiti Jelena Božilović u svome radu „Otpor – od studentskog pokreta do političke partije“, na predmetu „politička sociologija“, na doktorskim studijama Filozofskog fakulteta u Beogradu. E da, ovaj „nenasilni ratnik“ je član Šarpovog „Instituta Albert Ajnštajn“. Slučajnost, zar ne?
Seminar je organizovala vašingtonska NVO USAID (United States Agency for International Development) u luksuznom hotelu „Hajat“, od 31. marta do 3. aprila 2000. godine. USAID inače bije glas da je nevladina organizacija koja se u stvari finansira vladinim novcem i da je specijalizovana za subverzivno „nenasilno“ rušenje sistema u drugim zemljama.
Kurseve i radionice je „otporašima“ vodio i već spominjani stručnjak Piter Akerman.

PUKOVNICI I DOKTORI
Danas Srđa Popović ne želi da se seća tog vremena. Verovatno nije dobro za imidž kompanije i za njegov ne baš transparentni biznis. Krajem januara 2001. godine usred Beograda je govorio: „Vrlo smo mu zahvalni (pukovniku) za sve što je učinio za demokratiju u Srbiji“.

[restrictedarea]

Drugi „otporaš“, Aleksandar Marić, govoreći mnogo kasnije o tome, skratiće trajanje obuke sa četiri na samo jedan dan, kao da to bitno umanjuje njihov greh. „Najoštrije demantujem sve priče o tome kako smo bili u nekakvim kampovima za obuku. Čuveni (sic!) pukovnik Hevli održao je jednodnevni seminar u Budimpešti za 25 aktivista Otpora, marta 2000. godine“.
Milja Jovanović, sada članica DS-a, takođe jedan od osnivača Otpora, opet će briljantno „izlanuti“ sledeće: „…na treninge smo, pa i na onaj Hevlijev, slali one naše članove koji su bili umorni i pod stresom da se na nekoliko dana odmore“. Hevli je pukovnik, a ne psihijatar!
Dr Piter Akerman je tek poseban lik. Jedan je od direktora Saveta za inostrane odnose CFR-a (Council for foreign relations) po zlu čuvenom za Srbe. Pored njega, u Upravnom odboru tog Saveta sedi čitava kolekcija ljubitelja Srbije i Srba: Madlen Olbrajt, pokojni Ričard Holbruk, general Kolin Pauel, čuveni bračni par Klinton, kao i mnogi drugi. Ovde treba spomenuti da je CFR samo jedna od interesnih grupa, operativnih centara korporacijske i državničke svetske elite koje su međusobno povezane i sa „elitnim klubovima“, kao što su Trilateralna komisija i grupa Bilderberg. Tu se pojavljuje famozni Dejvid Rokfeler, i mnogi bivši američki predsednici, članovi evropskih kraljevskih porodica i druge zapadne „visokoprofitne“ ličnosti.
Očigledno je da proizvodeći takozvane „nenasilne revolucije“,  tzv. „učitelji revolucionara“ rade, ne samo za američku vladu i vlade NATO zemalja, već i za pojedince, tvorce novog globalnog, političkog i finansijskog poretka.  Verovatno zbog toga ih i nazivaju imenima – „srpski janičari globalizma“ i „kvislinzi našeg doba“.
Akermana u samoj Americi bije glas da je korumpirani bankar, koji je stekao bogatstvo manipulišući bankarskim menicama u „Rokport kapital inc.“, preko svojih prijatelja u Stejt departmentu. Naumović će ga u svom radu nazvati „finansijerom i filantropom“.
Samog Akermana i njegov „karakter“ je najbolje opisao čovek sa njegove strane, dr Šarp sledećim rečima: „Kada neko od američkih vladinih službenika ne želi da izazove međunarodni incident kroz direktne kontakte sa disidentima iz zemalja u kojima su SAD zainteresovane za promenu režima, onda oni diskretno sugerišu gospodina Akermana kome se takve stvari ne gade“. Baš lepo kolegijalno mišljenje od čoveka koga je opet predsednik Venecuele Hugo Čaves označio kao agenta CIA-e. Sve jedan doktor bolji od drugog!

TRI MUSKETARA GLOBALIZMA
Ova tri musketara globalizma (Šarp, Akerman, Hevli) su deo gigantske strategije SAD-a u pohodu na čitavu planetu u kojoj je, nažalost, prvo stradala SFRJ. U toj mreži kreatora novog, ne zna se kakvog sveta, Popović, Marović i njima slični su samo solidni čistači cipela.
Podsetimo se da je plan za razbijanje i smrt Jugoslavije odobrio proslavljeni holivudski glumac Ronald Regan, koji je glumeći predsednika SAD-a 1984. godine odobrio plan NSDD 133, čime je počela primena tzv. „Reganove doktrine“ u spoljnoj politici SAD-a. Tada je i osnovana „Balkanska inicijativa“, pri američkom „Institutu za mir“, čiji se direktor Danijel Server kasnije direktno uključio u svrgavanje Miloševića sa vlasti.
Učestvujući u skoro svim ratovima posle Drugog svetskog rata SAD su sprovodile na vrlo agresivan način politiku afirmacije predatorskog, otimačkog kapitalizma. Usvajanjem i primenom Reganove doktrine američka vlada je pokušala da ulepša sliku o svojim nasilničkim akcijama, time što su mnoge ingerencije koje su do tada bile isključivo u delokrugu rada CIA-e prebačene na tzv. „nevladine i paravladine organizacije“, koje su u stvari bile samo paravan – agencije za CIA organizaciju. Iako su, navodno bile nezavisne, finansirane su direktno ili indirektno iz budžeta američkog Kongresa i tajnih fondova Stejt departmenta. Prvo je formirana USAID, kasnije slede NED (National Endowment for Democracy), „Karnegi fondejšn“, „Soros“ (OSI- Open Society Institute), NDI (Nacionalni Demokratski Institut Demokratske Stranke), IRI (Internacionalni Republikanski Institut Republikanske Stranke), USIP, „Fridom haus“, manje poznate AEI, ICNC. Neverovatno je, ali istinito, da su skoro svi sarađivali sa Otporom.
Time se isplela smrtonosna paukova mreža koja je mogla da počne da davi sve Amerikancima neposlušne države sveta. A ako bi stvari krenule pogrešnim putem Stejt department je mogao zvanično da bude čist, pošto su sve prljavštine, rizik i blamaže za eventualne neuspehe operacija bile adresirane na ove fantomske NVO sa kojima američka vlada zvanično nema ništa. O toj strategiji rada američkih NVO, ali i o očiglednom američkom angažovanju i svakojakoj pomoći Otporu detaljno pišu i Slobodan Naumović i Jelena Božilović u svojim radovima.

„PSI RATA KOJI NE LAJU“
Još 2000. godine o „psima rata koji ne laju“ jezgrovito je  pisao „Vašington post“, navodeći da su: „…konsultanti plaćeni iz budžeta američke vlade imali ključnu ulogu, iza bukvalno svakog elementa kampanje protiv Miloševića – kontrolišući javno mnjenje, trenirajući hiljade opozicionih aktivista i organizujući vitalno paralelno prebrojavanje glasova. Američki poreznici su platili iz svog džepa oko pet hiljada sprej-kontejnera sa bojom koje su date studentskim aktivistima da po celoj Srbiji ispisuju po zidovima anti-Miloševićevske grafite, i finansirali su oko 2,5 miliona stikera sa sloganom ‘Gotov je’…“ U tu svrhu je obezbeđeno 80 tona samolepljivog papira, plus desetine hiljada crnih majici sa štampanom pesnicom, pa stotine kompjutera za lokalne centre, čak i mobilni telefoni! Slične informacije su iznosili i „Njujork tajms magazin“, „Gardijan“, „Fajnenšel tajms“, „Ekonomist“, „Sandej tajms“, Bi-Bi-Si…
Aleksandar Marić će jednom prilikom iskreno reći: „Uslovno se slažem sa onima koji tvrde da smo mi oružje u rukama Zapada, jer se to što mi radimo najčešće poklapa sa interesima Amerike“. Kako danas zvuče istinito i postproročanski slogani vlasti o Otporu i „otporašima“: „Madlen Jugend“, „In bed vit NED“ i „Prodajem, jer volim da izdajem“ na plakatu uz stisnutu pesnicu iz koje vire dolari.
Srđa Popović će ipak i dan-danas negirati ovakve korene svog angažovanja, tvrdeći da je njegov konsultantski rad 100 posto nezavisan. Tako mu je sigurno lakše. Zbog savesti. Ako je uopšte ima. I morala.  Ako je sam dr Šarp govorio da „ključni motivi njegovog rada nisu etičke prirode, i da to nema veze sa pacifizmom“, šta očekivati od jednog od najboljih učenika.
Srđa uporno priča svoju priču: „…deo našeg rada je sada usmeren na Bliski istok. I mi već pričamo o osam ili devet različitih zemalja. U nekim od ovih zemalja, koje ja naravno neću da imenujem, već imamo dobre grupe sa kojima smo u kontaktu. Ne želimo da ih izložimo opasnosti, pa nećemo otvoreno da pričamo o tome!“ Poslovna tajna ili otvoreno mešanje u unutrašnje stvari suverenih država?
Na tu temu će Milja Jovanović iskreno reći: „U načelu se slažem da se možda mešamo u unutrašnje stvari neke zemlje“. Ali će se i brzo opravdati: „…koliko god se mi ovde opirali, globalizacija je uzela maha“.
Pitamo se da li su svi oni zajedno ikada razmišljali o moralnoj odgovornosti zbog mešanja u unutrašnje stvari drugih zemalja, pogotovo ako se situacija otme kontroli i eventualno dođe do krvoprolića? Gde su granice tolikog humanizma i solidarnosti? Ako ih je dr Šarp učio da je „revolucija velika žurka“, da li ih je naučio šta da rade kada padnu prve glave? O tome niko od njih jednostavno ne voli da priča. A iako se prolije krv, pa šta? Kolateralne štete se dešavaju u svakom „poslu“, što ne bi i u ovom.
Kada smo već kod posla trebalo bi reći da se u ovom biznisu vrti veliki novac još od 1998. godine. Samo je NED 1999. i 2000. godine u Srbiji potrošio tri miliona dolara. „Njujork tajms magazin“ je tada pisao da je Otpor bio najveći primalac strane pomoći. Stotine hiljada dolara je dobijeno za majice i bedževe, a pretpostavlja se da su čelni ljudi Otpora dobijali pojedinačnu privatnu pomoć, ali se o ovome u Vašingtonu ne mogu dobiti nikakve informacije. IRI je tada potrošila u Srbiji 1,8 miliona dolara, čuveni USAID preko 20 miliona dolara!
Sam pukovnik Hevli je priznao početkom 2008. godine u intervjuu uredniku magazina „Mir“ g-đi Meti Spenser da je bio izuzetno iznenađen kada je predsednik Klinton odobrio 25 miliona dolara samo za finansiranje i obuku Otpora. Američki Kongres je, s druge strane, odobrio 45 miliona dolara za rad „Balkanske inicijative“, pri „Institutu za mir“, na zahtev njegovog direktora dr Danijela Servera, a za finansiranje nasilne promene Miloševićevog režima upotrebom „nenasilnih“ metoda. Novca k’o salate. Za sve, pa i za učitelje revolucije. Neko od njih je rekao da u ovim nenasilnim akcijama učestvuju iz ideala naravno, ali seminare drže za skromnu nadoknadu. Ne zna se koliko je to skromno, ali se zna da je Srđa Popović prošle godine preleteo zbog posla ni manje, ni više nego 100 hiljada milja. Malo li je? E to je prednost rada za agenciju. Slatko se naputuješ i nagledaš sveta. To se sviđa i Aleksandru Mariću. On čak kaže da taj posao vidi kao posao za čitav život.

OTPORAŠI U RAJU, ALI NE I NA KOSOVU
U okviru ove priče – grom vest. „Otporaši“ dobili ostrvo. Slobodan Đinović i Srđa Popović su dobili 2009. godine 35-godišnju koncesiju na ostrvo Tinadu u Indijskom okeanu, u svetskom turističkom raju Maldivima! Mali znak pažnje novog predsednika Maldiva Mohameda Našida koga je CANVAS uz pomoć demokratske „revolucionarne“ omladine doveo na vlast umesto dotadašnjeg „režimlije“ Abdula Gajuma. Šta li je tek novom predsedniku ostalo? Preko hiljadu ostrva…
U znak beskrajne zahvalnosti CANVAS-u i Srbima na „stručnoj“ pomoći, Maldivi su – priznali Kosovo kao nezavisnu državu! To je u velikom stilu najavljivao najbogatiji Šiptar Bedžet Pecoli, finansijer UČK i NATO kampanje protiv SR Jugoslavije, proglašenja nezavisnosti Kosova i sakupljanja priznanja od svakojakih država. Srđa Popović je upravo u to vreme bio na Maldivima, ali samo zbog – ostrva! Na Maldivima je učitelj revolucionara bio, a na Kosovu nije. Ili je bio tajno da mi ne znamo. Toliko tajno da ni on ne zna da je bio tamo.
E da, pusto Kosovo. Gde je Otpor tamo? Žestok otpor je svuda, samo „otporaša“ nema. Pravi otpor je na barikadama. Barikade nisu obrađene među 198 metoda dr Šarpa, pa „instruktori“ ne znaju kako da pomognu. Dok se Srđa, Ivan i društvo učitelja revolucije smisli, bilo bi dobro, zarad istorije, a i definisanja 199 metode, utvrditi ko je i zašto naredio da se obori prvo drvo na Kosmetu za barikade, i koje je to drvo bilo?
Za razliku od Srba na Kosmetu, „otporašima“ se baš ispunjavaju snovi. Srđa je dobio ostrvo, Ivan video i dodirnuo Džordža Buša, doduše u Bratislavi, a ne u Vašingtonu, ali Džordž je Džordž. Ma gde bio.
Sada mogu konačno da se okrenu ranjenoj domovini. Ivan je i najavio: „Izgleda da ćemo morati uskoro opet na ulice!“ Na koje, pitam se? Prištinske ili Mitrovačke? A moglo bi i na barikade, ne samo na ulice. Čuh da se ovih dana Beogradom pronela vest: došao Srđa sa Maldiva, Ivan iz Amerike i – idu na Kosmet. Nagađa se samo kod koga? Kod Tačija koji „zarađuje“ 100 hiljada evra dnevno ili kod srpske „bede“ na barikadama koji ništa ne zarađuju dnevno sem gumenih metaka i suzavca, za sada, ali i ne prodaju ništa, pa ni svoju jedinu državu Srbiju.
Zamislite da Ivan napravi video igricu „Srbi na barikadama u 200 varijanti“ ili video igricu o borbi protiv okupacije Kosmeta? Zamislite stvarno nemoguće: Prištinu ispisanu grafitima protiv UČK i Tačija, oblepljenu Tačijevim slikama ispod kojih piše „Gotov je“, majice i bedževe na kojima piše „Kosovo je Srbija“. I zamislite mir na Kosmetu. Zbog Srđe i Ivana. Pa da ih predložimo za „Nobelovu nagradu“, naravno za mir.

_________________

Engdal o tajnama Vašingtona

O vrhunskoj američko-srpskoj ujdurmi, o posrednicima u uspostavljanju novog umesto starog, a ipak istog, imperijalističkog svetskog poretka govori i Vilijam Engdal, 67-godišnji istoričar, ekonomista, pisac, predavač na Univerzitetu „Prinston“ u SAD-u, na kojem je i diplomirao političke studije. Engdal je između ostalog napisao knjige: „Stoleće rata:Angloamerička naftna politika i novi svetski poredak“, „Seme uništenja – geopolitika genetski modifikovane hrane i globalno carstvo“, „Potpuna dominacija: Totalitarna demokratija u novom svetskom poretku“ i „Bogovi novca: Vol strit i smrt američkog stoleća“.
Engdal skoro 40 godina piše o tajnoj geopolitici Vašingtona. Njegova mreža izvora seže duboko u američke tajne službe. Ubeđen je da Otpor nikada nije delovao samostalno. Kaže da su:„…ključni igrači u Otporu stvorili CANVAS, i aktivni su u nekih pedesetak zemalja. Oni jednostavno prate ciljeve koje su zacrtali ljudi u Vašingtonu za promene određenih režima. Oni koriste ovo idealizovanje da su u pitanju mladi idealisti iz Srbije koji su uspeli u svojoj nameri. Oni su srećni da to mogu da pokažu ostatku sveta. To je nedovoljno objašnjenje. Mislim da su oni finansirani od strane američke obaveštajne službe za ovaj posao i njihove ciljne države, tipa Egipat, su upravo one države koje su na listi Pentagona za destabilizaciju i rušenje vlasti“.
Engdal dalje kaže da je: „G. Šarp u jednom trenutku govorio o nenasilju kao metodi borbe. Oni idu u razne države sveta od završetka hladnog rata i destabilizuju vlasti koje pružaju otpor planu globalizacije, kako je Vašington definiše. Događaji u Severnoj Africi, i na Bliskom istoku, u Bahreinu, Jemenu, sežu do 2003. godine i američke okupacije Iraka. Džordž Buš je na Samitu „G8“ 2004. godine najavio veći bliskoistočni projekat po kojem bi Vašington pretvorio Bliski istok u raj slobodne trgovine, kao što je pretvorena Poljska i zemlje Istočne Evrope sa šok terapijom“. Projekat za manipulaciju desetine miliona ljudi koji toga nisu svesni, pa ni mladi „revolucionari“, pokretači demonstracija. Srđin egipatski učenik, aktivista iz Kaira Mohamed Abdel će na to uvređeno reći: „Ne mogu da verujem da Amerikanci mogu da utiču na milione ljudi“.

_________________

Mislioci

Kraja uvođenju totalitarne demokratije izgleda nema. Srđa Popović čak nagoveštava: „Naša ideja je da iskoristimo trenutak da napravimo stalnu instituciju. Hajde da vidimo šta možemo da uradimo sa intelektualcima. Ima sjajnih intelektualaca u SAD-u. Želimo da napravimo stalnu međunarodnu organizaciju ‘think-tank’, politički institut, koji će obaveštavati svet o onome šta se događa“. Ako ovo nije tragikomična budućnost, onda je monstruozna. Srđa bi da jedan Noam Čomski stoji mirno ispred tamo nekih Orvelovih likova. On bi još i više, da Noam Čomski stoji mirno pred njim, pred Srđom misliocem. Popović je, naime, ovih dana ušao na godišnju listu 100 globalnih mislilaca čije ideje, i javno i profesionalno delovanje, utiču na svetsku javnu i društvenu scenu, po oceni američkog političkog magazina „Forejn polisi“. Čovek je u elitnom društvu, jer su dobitnici ovogodišnjeg priznanja Barak Obama, Angela Merkel, Nikola Sarkozi, Bernar Anri-Levi. Noam Čomski nije na ovoj  listi.

[/restrictedarea]