Vreme intervencija

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum

Snaga vlasti (i države) počiva na lojalnosti građana. Pitam se kakvu vrstu lojalnosti prema „poslovođama“ stranih gospodara mogu da osećaju građani Srbije?

Da li su se svima otvorile oči posle zabrane referenduma u Grčkoj, kada je evropska vlast ljutito obznanila da je sudbonosno pitanje prihvatanja ekonomskih reformi suviše ozbiljno da bi o njemu mogao da odlučuje neposredno – narod. Da li su, posle iskustva Iraka i Libije, pale sve maske? Da li je svima postalo očigledno u čemu je čar ove današnje vrste „demokratije“ i borbe protiv „diktature“? I u čemu je ekonomski smisao najkrvoločnijih ratova za „ljudska prava“ (Vau!)? Da li su narodi sveta, uključujući i srpski narod, najzad, videli pravo lice evroatlantske Imperije? – Nisu!

ČEKAJUĆI ČUDO    
Da jesu, ne bi tako krotko žudeli da im se namakne ekonomska, ali i svaka druga, omča na vrat. Ne bi, sa ovom neobičnom vrstom strpljive i mračne radoznalosti, čekali da se dogodi neko čudo („bolji život“), dok evroatlantske „poslovođe“ sprovode monstruozne planove sa državom i privrednim resursima. Velikom brzinom Srbija postaje raskomadana, osiromašena zemlja prezaduženih (ili nezaposlenih) očajnika, od kojih sve veći broj traži utehu u lekovima, opojnim sredstvima, razuzdanim žurkama ili u igrama na sreću (da li ste otišli na sastanak sa svojom srećom?), ili u industriji seksualnih usluga, koja napreduje divovskim koracima, uz parade i tulume.
Evroatlantske „poslovođe“, ambiciozni (domaći) politički lideri, veoma su inteligentni, obrazovani i na političkim kursevima u inostranstvu temeljno  obučeni za komandose „demokratije“. Zbog toga, proces destrukcije naše zemlje i privrede napreduje veoma brzo. Na našu nesreću, uvežbani kadrovi, oslobođeni stida i moralnih obzira prema sopstvenom narodu, uspešno rade svoj posao, apelujući često na javno mnjenje da ih pusti da ga završe. I, po svoj prilici, pustićemo ih! Kao što su (nesnalažljivi) narodi Paname, Kolumbije ili Ekvadora dozvolili, svojevremeno, da od njih naprave društvene zajednice koje će vekovima tavoriti u siromaštvu, bedi i socijalnim turbulencijama. Da li im je neka uteha što nisu jedini?

[restrictedarea]

FORMULA „DEMOKRATIJE“    
Poučena grčkim, irskim ili možda čak i italijanskim primerima neodgovornog ponašanja u potrošnji, Evropska unija će morati da menja pravila i način funkcionisanja. Medeni kolači subvencija i kredita neće više moći da opstanu. Razlika između „periferije“ i zemalja „zdravog jezgra“, a baš su ove poslednje uzele lavovski deo plena u naduvavanju „balona“ prekomerne potrošnje – moraće da postanu uočljivije. Naravno, na štetu periferije, koja će svoju privrženost zajedništvu morati  da dokaže štednjom, odricanjem i predajom resursa u ruke investitora iz metropola.
Dobra vest za domaće evroatlantske aktiviste u Srbiji sastoji se u tome što će na prostoru periferije Evrope znatno porasti privilegije i uloga „poslovođa“ (nekada je ta vrsta ljudi grubo nazivana izdajnicima), koji će imati veoma odgovoran zadatak: da obezbede optimalnu kombinaciju socijalnog mira i – socijalnih napetosti. EA gospodarima potreban je određeni nivo mira i bezbednosti za nesmetanu eksploataciju domaćih resursa (i tržišta), ali i dovoljno visok stepen nereda i socijalnih tenzija da „oslobodioci“ iz inostranstva mogu svakog trenutka da počnu sa intervencijom, u slučaju da narod shvati o čemu se radi. EA aktivisti koji se u Srbiji pokažu neuspešni biće poslati u Libiju ili Irak, da nauče kako se  obezbeđuje nesmetana eksploatacija naftnih izvora od strane imperijalnih kompanija, uz podsticanje pokolja i građanskog rata, da se gnev ojađenog naroda ne bi slučajno okrenuo protiv stranih investitora. Ah, zar ne vidite koliko je jednostavna formula moderne „demokratije“!

LOJALNOST PONIŽENIH    
Snaga vlasti (i države) počiva na lojalnosti građana. Pitam se kakvu vrstu lojalnosti prema „poslovođama“ stranih gospodara mogu da osećaju građani Srbije? Kakav respekt prema stotinama (možda i hiljadama) zakona, koji su pisani (prevođeni) navrat-nanos i izglasavani u histeričnom ambijentu proevropske žurbe vladajućih čankoliza, čiji je cilj da se što pre umile gospodarima i dokopaju valova, samo za njih pripremljenih evropskih fondova. Oni vrlo dobro znaju koliko su ogromne (nepremostive) prepreke za pristup Srbije EU, naročito kada se uzme u obzir činjenica da postoji jasno izraženo neraspoloženje najširih masa da Srbija zauzme predviđeno mesto u pripremi novog ratnog pohoda na Rusiju, što je NATO-u i Uniji osnovni motiv za bilo kakvo savezništvo sa Srbijom.
Nije teško predvideti da će sav taj bućkuriš zakona, kao i međunarodni ugovori sklopljeni na štetu naše zemlje, biti poništeni čim prva, demokratski izabrana vlast, oslobođena pritiska stranih sila, stane na kormilo države. Uostalom, mnogi od donetih zakona ni danas se ne primenjuju, nego stožeri vladajućih stranaka sufliraju presude sudijama, a optužnice tužiocima. A ko suflira partijskim štabovima? Lakše ćete pogoditi ako vam kažem da bi 79 procenata domaćih funkcionera najviše volelo da na sledećim izborima budu izabrani za ambasadora SAD-a, Nemačke, Belgije ili Francuske – u Beogradu (!?)

[/restrictedarea]