PATRIJARH PAVLE Glas vapijućeg u pustinji

Razgovarala Zorica Zec

Povodom godišnjice od upokojenja Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla, 15. novembra 2009. godine, objavljujemo razgovor sa ocem Vukašinovićem, jednim od priređivačem „Sabranih dela patrijarha Pavla“

 

Izdavački fond „Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke“ je, kao što mu ime kaže, izdavačka kuća prvoprestone episkopije naše Pomesne crkve, koja sa blagoslovom Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Irineja radi na duhovnom, moralnom i intelektualnom prosvećivanju i krepljenju zainteresovanog čitalaštva. Poseban projekat koji se odvija pod duhovnim patronatom patrijarha Irineja i trudom ove izdavačke kuće jeste izdavanje „Sabranih dela patrijarha Pavla“, kao i niza pratećih knjiga i brošura, kalendara i podsetnika, sastavljenih na osnovu njegovog pisanog i usmenog nasleđa.
Tim povodom, kao i u susret godišnjici od upokojenja Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla, objavljujemo razgovor sa ocem Vukašinovićem, priređivačem pomenutih „Sabranih dela“.

Šta je smisao sabiranja i objavljivanja ovih dela?
Smisao objavljivanja patrijarhovih dela počiva u tome da se njegova večno živa pastirska reč, reč zadojena vernošću Jevanđelju, autentična i čudotvorna, pronese i prenese, kako do onih koji je nikada nisu čuli – da bi i njih nadahnula i preporodila, tako i do onih koji su je slušali da ih utvrdi u učenju i vernosti patrijarhovom putu i primeru.

Ko su, pored Vas, priređivači izabranih intervjua i tema kojima se bavio patrijarh Pavle?
Najznačajniji su, bez svake sumnje, episkop David Perović i Gradimir Stanić, ljudi koji su proveli pokraj patrijarha Pavla ne dane i mesece, nego godine i decenije, i koji ga više nego dobro poznaju, i ako mogu da kažem, a važno je to reći, i vole i poštuju. Njih je, uostalom, pokojni patrijarh i odredio kao nosioce ovog projekta – priređivanja njegove pisane i usmene zaostavštine, a ja sam, po prirodi svoje službe, kao urednik Izdavačkog fonda na kraju priključen njima.

Da li je teško govoriti i pisati o patrijarhu Pavlu?
Pa­tri­jarh Pa­vle, po­stu­pa­ju­ći i go­vo­re­ći u skla­du sa svo­jim naj­du­bljim unu­tra­šnjim uve­re­nji­ma i po­ri­vi­ma, stva­ra i pru­ža kri­stal­no ja­sne obra­sce či­ste je­van­đel­ske jav­ne i od­go­vor­ne dru­štve­no-po­li­tič­ke re­či, sa­vr­še­no oslo­bo­đe­ne sva­ko­vr­sne re­al­po­li­ti­ke.
Zna­ju­ći ko­li­ka je ulo­ga pa­tri­jar­ho­ve po­li­tič­ke tre­zve­no­sti, ozbilj­no­sti, hra­bro­sti i po­šte­nja bi­la u vre­me­nu ko­je je za na­ma, ka­ko dok su se do­ga­đa­ji od­vi­ja­li, ta­ko i ka­da se o nji­ma pro­su­đi­va­lo, i ka­kvo je po­što­va­nje, volj­no ili ne­volj­no, ona iza­zi­va­la, mi­šlje­nja smo da će u vre­me­nu ko­je do­la­zi objavljene knjige  još vi­še do­bi­ja­ti na zna­ča­ju.

Čime ste se rukovodili u odabiru tema i intervjua?
Ove knji­ge za raz­li­ku od pa­tri­jar­ho­vog kla­sič­nog bo­go­slov­skog opu­sa – te­o­lo­ških stu­di­ja, ese­ja, od­go­vo­ra i be­se­da, pru­ža­ju uvid u još jed­nu, ve­o­ma va­žnu di­men­zi­ju pa­tri­jar­ho­ve jav­ne re­či i dru­štve­nog de­la­nja, ko­ja na dru­gim me­sti­ma ni­je ta­ko ja­sno is­tak­nu­ta – u nje­go­vu po­li­tič­ku i cr­kve­no­po­li­tič­ku ak­tiv­nost, tač­ni­je slu­žbu Cr­kvi i na­ro­du.

U jednom naslovu intervjua, koji je sačinio Milorad Vučelić, kaže se da je razgovor sa patrijarhom Pavlom, razgovor sa epohom…
U ovim raz­go­vo­ri­ma vo­đe­nim u te­ško vre­me­ po­li­tič­kih kri­za i ra­to­va, u vre­me­ u ko­jem se ras­pa­da­la biv­ša Ju­go­sla­vi­ja mle­ve­na spo­lja­šnjim pri­ti­sci­ma i ras­ki­da­na unu­tra­šnjim tr­ve­nji­ma, u vre­me­ u ko­jem su na ve­li­ke ži­vot­ne stvar­no­sti i su­štin­ske te­me ljud­skog po­sto­ja­nja ume­le da pad­nu i sen­ke la­ži i li­ce­mer­ja, skri­ve­nih i ne­skri­ve­nih in­te­re­sa, od­je­ku­je, kao glas va­pi­ju­ćeg u pu­sti­nji, ar­hi­pa­stir­ska reč pa­tri­jar­ha Pa­vla, reč pu­na pro­roč­ke slo­bo­de i hra­bro­sti.

Kako bi uporedili vreme patrijarha Pavla i naše vreme?
U vre­me­ ka­da ni­je bi­lo la­ko oču­va­ti vi­so­ke ide­a­le re­či Bo­žje, tač­ni­je re­če­no – ra­di­kal­nu no­vi­nu No­vo­ga Za­ve­ta, po ko­joj pred Bo­gom vi­še ne­ma Ju­dej­ca, ni Je­li­na (Gal 3, 28), Svja­tej­ši je ne­po­ko­le­blji­vo sve­do­čio i opo­mi­njao da greh i vr­li­na ne­ma­ju na­ci­o­nal­ne pred­zna­ke i da ne po­sto­ji ni­je­dan cilj ko­ji bi mo­gao da oprav­da i oza­ko­ni ne­pra­ved­na i be­za­ko­na sred­stva ko­ja su do­ve­la do nje­ga – po­na­vlja­ju­ći ne­u­mor­no da je bo­lje bi­ti mr­tav čo­vek, ne­go ži­vi ne­čo­vek.
On pri to­me ni­ka­da ni­je sme­tnuo s uma, ni­ti bri­sao iz sr­ca či­nje­ni­cu da je du­hov­ni na­sled­nik i pre­jem­nik ve­li­kih srp­skih pa­tri­ja­rha, po­put Ma­ka­ri­ja So­ko­lo­vi­ća i Ar­se­ni­ja III Cr­no­je­vi­ća, otac i ro­di­telj svo­ga na­ro­da, ko­me je sa ve­li­kom i ne­u­mor­nom lju­ba­vlju i rev­no­šću slu­žio. I ovu zdra­vu mo­guć­nost uskla­đi­va­nja ova dva, na­iz­gled ne­us­kla­di­va pri­stu­pa, pa­tri­jarh je cr­peo iz je­van­đel­skog iz­vo­ra ko­ji je sle­dio, a i sam mno­go pu­ta bla­go­ve­stio – da i ovo tre­ba či­ni­ti i ono ne osta­vlja­ti (Mt 23, 23).
Za­hva­lju­ju­ći to­me, Svja­tej­ši kr­ma­noš je us­peo da u smut­no vre­me­ de­ce­ni­ja ko­je su za na­ma, brod Srp­ske cr­kve pro­ve­de neo­kr­njen kraj raz­ja­plje­nih ra­lja Sci­le i Ha­rib­de, opreč­nih po­li­tič­kih opre­de­lje­nja i mi­šlje­nja, i raz­li­či­tih vi­đe­nja bu­duć­no­sti srp­skog na­ro­da, ko­je su pro­gu­ta­le ne­ke dru­ge, ma­nje sa­ve­sne i od­go­vor­ne, ma­nje ot­por­ne na iza­zo­ve i op­se­ne ovo­ga sve­ta, pri­pad­ni­ke na­šeg, i ne sa­mo na­šeg na­ro­da.
U vre­me­ ka­da krv uza­vri i za­sle­pi i naj­su­zdr­ža­ni­je oči, tre­zve­no­um­ni srp­ski ar­hi­pa­stir ni­ka­da ni­je gu­bio iz vi­da da je ne­mo­gu­će sa­zna­ti isti­nu, uko­li­ko se ne ču­je i dru­ga stra­na. Bu­di­te ka­dri da sa­gle­da­te ce­lu isti­nu, pod­se­ćao je on on­da ka­da je to u uši­ma po­je­di­na­ca sko­ro je­re­tič­ki zvu­ča­lo. Ni­ka­da mu ni­je do­sa­di­lo da po­na­vlja da se mo­raju po sva­ku ce­nu ču­va­ti jed­no­stra­no­sti i po­lu­i­sti­na. Bio je oli­če­nje in­te­lek­tu­al­nog po­šte­nja ka­da je tvr­dio da je sva­ka ge­ne­ra­li­za­ci­ja, pre sve­ga, ne­mo­ral­ni gest! O sve­mu to­me ube­dlji­vo go­vo­re nje­go­vi in­ter­vjui.

Od prvog intervjua prilikom izbora za patrijarha („Pravoslavlje“, 1990), do poslednjeg obraćanja, patrijarh Pavle je govorio o jednome…
Od pr­vog in­ter­vjua ko­ji je dao „Pra­vo­sla­vlju“ posle iz­bo­ra za 44. po­gla­va­ra Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve, pa sve do nje­go­vog po­sled­njeg obra­ća­nja jav­no­sti, kroz od­go­vo­re pa­tri­jar­ha Pa­vla, bez ob­zi­ra na to ko, ka­ko, ka­da i za­što ga je ne­što pi­tao, uvek i u kraj­njoj in­stan­ci pro­go­va­ra Je­van­đe­lje – reč isti­ne, spa­se­nja (Ef 1, 13) i bla­go­da­ti Bo­ž­je (Dap 20, 24), ko­ju njen mi­tro­no­sni bla­go­ve­snik ni­ka­da ne pri­sta­je da sme­sti u ljud­ske i sa­mo ljud­ske – ma ka­ko se oni mo­gli na­zva­ti i u ka­kve ha­lji­ne ode­nu­ti – okvi­re. Za­to nje­go­va reč sa stra­ni­ca knji­ge po­kat­kad od­je­ku­je po­put oštrog slo­va iz ka­per­na­um­ske si­na­go­ge, slo­va ko­je je ima­lo da iz­dr­ži te­ret pri­go­vo­ra jed­nog de­la nje­go­vih sa­vre­me­ni­ka i su­na­rod­ni­ka: Ovo je tvr­da be­se­da. Ko je mo­že slu­ša­ti? (Jn 6, 60)

Svjatejši je nepokolebljivo svedočio… o vremenu… u vremenu…
Ovaj ve­li­ki mo­li­tve­nik i li­turg, kod ko­ga su se na iz­ve­stan na­čin iz­bri­sa­le gra­ni­ce Bi­bli­je, Li­tur­gi­je i sva­ko­dne­vi­ce, u svo­jim od­go­vo­ri­ma spon­ta­no pro­go­va­ra, po­red re­či Sve­tog pi­sma i re­či­ma mo­li­ta­va ko­je je sva­kog ju­tra pri­no­sio Tro­je­di­nom Bo­gu zbog sve­ga i za sve.
Bu­du­će ge­ne­ra­ci­je is­tra­ži­va­ča ži­vo­ta pa­tri­jar­ha Pa­vla i nje­go­vog vre­me­na mo­ći će ove raz­go­vo­re da ko­ri­ste kao isto­rij­ske iz­vo­re pr­vo­ga re­da, ka­ko za nje­go­vu bi­o­gra­fi­ju, ta­ko i za cr­kve­ne i po­li­tič­ke do­ga­đa­je u ko­ji­ma je uče­stvo­vao. Svo­jom če­sti­to­šću i je­van­đel­skom otvo­re­no­šću on o sve­mu go­vo­ri otvo­re­no i di­rekt­no bez uvi­ja­nja i tak­tič­kih pre­struk­tu­i­ra­nja is­ka­za. Zbog to­ga je nje­go­vo sve­do­če­nje od po­seb­nog zna­ča­ja.

Posebno su vredna svedočanstva  i zapažanja patrijarha Pavla o Kosovu i Metohiji…
Kao čo­vek ko­ji je ve­li­ki deo svog ži­vo­ta i pa­stir­ske slu­žbe pro­veo na tom tlu i do­bro se upo­znao ne sa­mo sa isto­ri­jom ne­go i sa­vre­me­nim du­hov­nim sta­njem na Ko­so­vu i Metohiji, on osta­vlja dra­go­ce­na sve­do­čan­stva o ge­ne­zi ko­sov­skog pro­ble­ma, o spo­lja­šnjim i unu­tra­šnjim pri­ti­sci­ma ko­ji­ma su Sr­bi iz­la­ga­ni to­kom de­ce­ni­ja, ali i nji­ho­voj sop­stve­noj od­go­vor­no­sti za sta­nje u ko­je su do­ve­de­ni. Pa­tri­jarh nas sve, a po­go­to­vo one ko­ji da­nas ži­ve na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji hra­bri da tre­ba us­tra­ja­ti u bor­bi za svo­ja ele­men­tar­na ljud­ska pra­va – na ljud­ski i hri­šćan­ski na­čin. Po­u­čen pri­me­ri­ma iz ne ta­ko dav­ne pro­šlo­sti, ka­da su posle vi­še­ve­kov­nog rop­stva Sr­bi do­če­ka­li slo­bo­du na ce­loj te­ri­to­ri­ji Ju­žne Sr­bi­je, pa i na Ko­so­vu, on po­na­vlja sta­ro srp­sko-ko­sov­sko pre­da­nje o(p)stan­ka u svo­joj otadž­bi­ni u naj­te­že vre­me­.

Molitvenik i liturg, patrijarh Pavle je postao  neumoran u štićenju udovica i siročadi…
Naš bo­go­li­ki i bo­go­po­dob­ni ar­hi­pa­stir i ar­hi­je­rej i sam je po­stao ne­u­mo­ran u šti­će­nju udo­vi­ca i za­šti­ti si­ro­ča­di (In­ter­ces­sio, BAS). Ovaj nje­gov so­ci­jal­ni pro­gram, ha­ri­ta­tiv­ni plan, ko­ji je, kao i sve dru­go uosta­lom, pr­vo pro­po­ve­dao ne­mim, a sve­gla­snim go­vo­rom svo­ga pri­me­ra, pa po­tom osta­vljao o to­me i pi­sane, od­no­sno iz­go­vo­re­ne tra­go­ve i sve­do­čan­stva pra­ti­mo i sa­gle­da­va­mo na stra­ni­ca­ma ovih knji­ga.

U trećoj knjizi „Žena u Pravoslavnoj crkvi“ ističete u predgovoru o patrijarhu Pavlu da je otac, učitelj, pastir svog slovesnog stada…
Patrijarh Pavle je umeo da pra­ti zna­ke vre­me­na i pro­ble­me ko­ji se pred nje­ga po­sta­vlja­ju otvo­re­nih oči­ju, bla­go­ra­zum­no, bez la­žnog sti­da i pi­je­ti­stič­kog pre­ćut­ki­va­nja, cr­pe­ći svo­je od­go­vo­re, ka­ko iz du­bi­na bi­blij­skog i otač­kog pre­da­nja Cr­kve, ta­ko i iz svog ob­la­go­da­će­nog ra­su­đi­va­nja.
Knji­ga je sat­ka­na od nje­go­vih od­go­vo­ra na pi­ta­nja ve­za­na za du­hov­ni i te­le­sni ži­vot že­na ko­ja su mu to­kom se­dam­de­se­tih i osam­de­se­tih go­di­na pro­šlo­ga ve­ka po­sta­vlja­li sve­šte­ni­ci, mo­na­si i du­hov­no pro­bu­đe­ni ver­ni­ci na­še Cr­kve, nje­go­vih be­se­da i in­ter­vjua.

Predočeni su odgovori na brojna pitanja koja muče savremene vernike…
U ovoj knji­zi pa­tri­jarh pi­še o no­še­nju ma­ra­me na bo­go­slu­že­nji­ma, jed­na­ko­sti po­lo­va, kon­tra­cep­ci­ji, men­stru­al­nom ci­klu­su i uče­stvo­va­nju u bo­go­slu­že­nji­ma, pi­ta­nju žen­skog sve­šten­stva, ri­tu­al­noj či­sto­ti i ne­či­sto­ti, bra­ku, po­ro­di­ci i pol­noj lju­ba­vi. Spi­sak te­ma je dug, a pro­ble­mi sa ko­ji­ma se pi­sac hva­ta u ko­štac ni­ti su la­ki, ni­ti su jed­no­stav­ni.

Kako bi okarakterisali osnovne odlike pastirskog bogoslovlja patrijarha Pavla?
Nje­go­vi od­go­vo­ri pred­sta­vlja­ju svo­je­vr­stan obra­zac, od­no­sno na­čin bo­go­slov­stvo­va­nja ko­ji tre­ba sle­di­ti i usva­ja­ti. Ne­kim či­ta­o­ci­ma će to zvu­ča­ti kao tvr­da hra­na, ne­po­de­sna za krh­ke zu­be jed­nog de­la sa­vre­me­nog hri­šćan­stva. Dru­gi deo, si­gur­ni smo, bi­će iz­ne­na­đen pa­stir­skom ši­ri­nom i ose­ća­njem za raz­li­ko­va­nje več­nog od pro­la­znog i bit­nog od ne­bit­nog ko­je na od­re­đe­nim me­sti­ma kra­se ovu knji­gu. Upra­vo to sa­po­sto­ja­nje akri­vij­skog i iko­no­mij­skog, tra­di­ci­o­nal­nog i mo­der­nog, is­tan­ča­ni pa­stir­ski nerv ko­ji sme i ume da ka­že ono što tre­ba re­ći i je­ste osnov­na od­li­ka pa­stir­skog bo­go­slo­vlja bla­že­nog spo­me­na pa­tri­jar­ha Pa­vla.

_____________________

Uređivački odbor „Sabranih dela“ patrijarha Pavla sačinjavaju: mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, episkop umirovljeni zahumsko-hercegovački Atanasije, protojerej-stavrofor Vladimir Vukašinović, episkop kruševački David, Gradimir Stanić.

_____________________

Iz riznice bogoslovlja patrijarha Pavla objavljeno je nekoliko knjiga.

Izdavački fond je do sada  objavio „Post i Sveto Pričešće u Pravoslavnoj crkvi“ (Beograd, 2008. i 2009), „Smrt i večni život“ (2009), „Pravoslavlje u savremenom svetu“ (2009), „Crkva i umetnost“ (2010).