Intelektualno buđenje u funkciji ličnog i nacionalnog spasa

Piše Dragomir Anđelković

Nova Vukašinovićeva knjiga razotkriva mračnu pozadinu naše epohe i opskurne Imperije, i predstavlja svojevrsnu „tajnu istoriju“ kraja 20. i početka 21. veka

„Tajna istorija“, spis koji je sredinom VI veka sastavio Prokopije iz Cezareje, umnogome predstavlja ključ za razumevanje epohe, tokom koje je – uz mnogo suza, krvi i intriga – Istočno-rimsko carstvo (Vizantija) pokušalo da povrati moć imperijalnog Rima. Bez tog dela, koje razotkriva tamno naličje vladavine Justinijana I i njegove vlastoljubive žene Teodore, sve „javne“ istorije, koje se odnose na doba o kojem govorim, ne bi nam dale ni približno tačnu predstavu o njemu.
Utoliko što razotkriva ništa manje mračnu pozadinu naše epohe – i opskurne Imperije na izmaku snaga koja se dugo nalazila, pa i ma koliko joj klecala kolena i dalje se nalazi u njenom središtu – svojevrsnu „tajnu istoriju“ kraja 20. i početka 21. veka predstavlja i nova knjiga Milorada Vukašinovića. Verovatno to ne treba ni reći, u pitanju je naš renomirani geopolitičar, publicista i novinar – široj javnosti poznat kao voditelj i urednik emisije „O svemu pomalo sa …“ novosadske televizije „Most“ – te autora brojnih analitičkih tekstova i ranije objavljene tri knjige („Suočavanja“, 2003; „Trenutak istine“, 2006; „U tamnom srcu epohe“, 2010). No, vratimo se njegovoj novoj knjizi.

IZNOGUDI SRPSKE KNJIŽEVNO-POLITIČKE SCENE
Kao što rekoh, ona je „tajna istorija“ našeg doba, ali je i mnogo više od toga. Iako ne prevelikog obima, predstavlja svojevrsnu enciklopediju nestajućeg posthladnoratovskog, unipolaranog i nastajućeg policentričnog sveta. U desetak glava dela „Rat za duše ljudi“ – od „Svetke zakulise“, preko „Obamamanije“ i „Tajne NATO armije“, do  „Geopolitike srpskih zemalja“ – obrađena su ekonomska, vojnopolitička, sociološka, kulturološka, psihološka, filozofska, religijska, kao i druga pitanja od značaja za dubinsko razumevanje sveta u kojem živimo, odnosno za shvatanje statike i dinamike globalnog poretka.
Što je takođe bitno, kompleksna materija, neophodna za dubinsko poimanje paradoksa našeg doba, skladno je slivena u zaokruženu celinu. Otuda, bez obzira na tematsku obuhvatnost knjige, u njoj postoji jasna, od početka do kraja u punom obimu uočljiva i shvatljiva misaona nit. Uz to, ona je napisana veoma razumljivim jezikom. Sve to je rezultiralo time da dok čitamo „Rat za duše ljudi“, gotovo da imamo utisak da pričamo sa autorom. I to, iako o vrlo ozbiljnim temama, sasvim neusiljeno. Taman smo razjasnili ono što nas je kopkalo, te se spremamo da mu postavimo novo pitanje, a on baš o tome počinje da nam argumentovano i ubedljivo govori, nastojeći da putem obogaćivanja saznanja sagovornika poveća moć njegovog kreativnog promišljanja i utemeljenog zaključivanja, ali ne i da mu naturi svoje stavove.
U vremenu kada uprkos ispraznim pričama o demokratiji i ljudskim pravima, samozvani pretendenti na gospodarenje svetom, beskrupulozno love duše i ljude pokušavaju da svedu na nivo isprogramiranih, pokornih i profitu multinacionalnih korporacija podređenih potrošačkih životinja – što je i potka autorovog svestranog poimanja geopolitike postmoderne – Vukašinović pribegava renesansnom dijalogu. Mnogi koji se opiru evroatlantskim centrima moći i ideologiji koju oni nameću, odnosno sistemu koji vladari iz senke pokušavaju da instaliraju širm sveta, nažalost, i sami pribegavaju sličnim metodama kojima se i oni služe. I oni prihvataju koncept društva kao lutkarskog pozorišta, a bitku vode sa ciljem da preuzmu kontrolu nad hipnotisanim ljudima. No, autor  studije „Rat za duše ljudi“ – isto kao i magazin „Pečat“ – pokušava da reafirmiše potpuno drugačiji pristup, čiju srž predstavlja buđenje intelekta i savesti, oživljavanje morala i ljudskosti!
Nije važno samo to koje će ideje vladati svetom, već i kako se ljudi tretiraju, tj. da li su oni puko sredstvo – makar i u funkciji onog što neko iskreno misli da je za njih dobro – ili dostojanstvena bića, koja imaju pravo na istinsku slobodu. Ako je poslednje cilj, onda ljudi moraju sami da budu kovači svoje sreće, i jedino im treba pomoći da se oslobode manipulativne mreže u koju zapadnu, te da aktiviraju svoje stvaralačke potencijale. A posle čitanja Vukašinovićeve knjige stiče se neodoljivi utisak da on baš to čini, tj. da u doba opšteg rata za duše nastoji da doprinese da opstanemo kao subjekti, umesto da se do kraja preobrazimo u puke objekte.
Razume se, onda gotovo i ne treba reći, da je njegova knjiga pisana bez filija i fobija, bez neodmerenih strasti i usplahirenih disonanci. U tome se oličava velika razlika knjige o kojoj govorimo u odnosu na Prokopijevo delo, sa osvrtom na koje sam započeo ovaj prikaz. Jer, vizantijski autor je pisao opterećen razjedajućom strašću, koji se donekle može uporediti sa jedom „Iznoguda“ srpske književno-političke scene, Svetislava Basare, o čemu je nedavno bilo reči na stranicama „Pečata“ (vidi tekst Aleksandra Dunđerina, u 190. broju, od 4. novembra 2011). To, bez obzira na značaj Prokopijevog spisa, provejava iz svakog njegovog reda i na njega baca senku. Da i ne govorimo o prizemnom Basarinom pamfletu (roman „Mein Kampf“), on u suštini predstavlja memoare Iznoguda koji je konačno shvatio da je, usled skromnih potencijala, a enormnog ega, osuđen na beznačajnost i neuspeh na svakom polju, pa zbog toga na sve strane bljuje vatru.

ORIJENTIR U MRAKU GLOBALNE ZAKULISE
S druge strane, Vukašinović je, ma koliko da osuđuje „postmodernistički diskurs relativizacije svih vrednosti“, i s njim skopčanu, ne samo moralnu već i celovitu degradaciju ličnosti – i koliko god da ga boli nepravda koju Imperija i njeni srpski i regionalni eksponenti čine našem narodu – zadržava hladan pristup, odmerenost i  utemeljenost. Čak i kada piše o geopolitičkim pitanjima koja su fatalno uticala na sudbinu Srba i njihovih zemalja, ostaje u domenu objektivnosti i stroge, metodološki utemeljene analize. Uostalom, samo na tim osnovama, nadograđenim pragmatičnim delovanjem, srpsko društvo može da se izbori sa strašnim izazovima. Bujica opijajućih strasti na duži rok samo otežava naš položaj. Emocije su dobre kao pokretač i kao potka istrajne posvećenosti nacionalnom interesu, ali važno je da delovanje bude vođeno razumom.
Baš u funkciji toga je knjiga „Rat za duše ljudi“! A razne Basare, da su kojim slučajem i na strani srpskih interesa, samo bi nam štetile svojom malicioznošću, kao što mnogima do krajnosti ogade „drugosrbijansku stvar“. Ali, neka o tome misle nadzorni organi Imperije, zaduženi za efikasnost i efektivnost njenih saradnika. A što se mene tiče, ostaje mi da kažem da sam se, kada sam okončao čitanje nove Vukašinovićeve knjige, setio reči Emila Zole: „Istina je krenula u pohod, i više ništa ne može da je zaustavi“. On ih je izgovorio kada je jedan francuski senator, uvidevši pravu pozadinu stvari, zatražio da se ponovo otvori pitanje Drajfusa, neosnovano optuženog za špijunažu. Naravno, mračna zakulisa sa kojom se savremeni svet suočava – i koja je u korenu nepravdi koje se čine našem narodu – mnogo je kompleksnija od one koja je stajala iza čuvene politiko-sudske afere sa kraja 19. veka. No, kako naš narod kaže, nije bitno kolika je sila koja te napada, vek kakva je svetinja koju braniš. A mi branimo opstanak naše nacije.
Kako je Vukašinović naglasio, ne radi se samo „o teritorijalnoj dekompoziciji, već i atomizaciji srpske nacije, kroz forsiranje brojnih projekata čiji je cilj promena kulturnog identiteta srpskog naroda“. Tome pre svega moramo da se suprotstavimo na idejnom planu. Tek posle toga na red može da dođe bilo šta drugo. Jer boj ne bije svetlo oružje, već boj bije srce u junaka koji uviđa realnost, i zna šta hoće da postigne. Oružje, kao i bilo šta drugo, samo je produžetak ideja, te da bi dugoročno poslužilo svrsi one moraju da budu plodotvorne.
Da, kada se o nama radi, one ne bi bile takve, tj. da uz njihovu pomoć ne bi izborili bolju budućnost, te da se ne bi delotvorno oduprli nedaćama koje nam globalni samozvanci pripremaju, oni uporno rade na „infantilizaciji naše javne sfere“. I u tome, nesumnjivo, postižu značajne rezultate. S druge strane, knjiga kojoj je posvećen ovaj prikaz – kao retko koja druga – na pravi način osvetljava globalnu i parcijalno srpsku realnost, i pomaže nam da definišemo ciljeve kojima bi trebalo da težimo. Zato je treba ne samo pročitati, već i koristiti kao važan orijentir u mraku globalne zakulise.