Интелектуално буђење у функцији личног и националног спаса

Пише Драгомир Анђелковић

Нова Вукашиновићева књига разоткрива мрачну позадину наше епохе и опскурне Империје, и представља својеврсну „тајну историју“ краја 20. и почетка 21. века

„Тајна историја“, спис који је средином VI века саставио Прокопије из Цезареје, умногоме представља кључ за разумевање епохе, током које је – уз много суза, крви и интрига – Источно-римско царство (Византија) покушало да поврати моћ империјалног Рима. Без тог дела, које разоткрива тамно наличје владавине Јустинијана I и његове властољубиве жене Теодоре, све „јавне“ историје, које се односе на доба о којем говорим, не би нам дале ни приближно тачну представу о њему.
Утолико што разоткрива ништа мање мрачну позадину наше епохе – и опскурне Империје на измаку снага која се дуго налазила, па и ма колико јој клецала колена и даље се налази у њеном средишту – својеврсну „тајну историју“ краја 20. и почетка 21. века представља и нова књига Милорада Вукашиновића. Вероватно то не треба ни рећи, у питању је наш реномирани геополитичар, публициста и новинар – широј јавности познат као водитељ и уредник емисије „О свему помало са …“ новосадске телевизије „Мост“ – те аутора бројних аналитичких текстова и раније објављене три књиге („Суочавања“, 2003; „Тренутак истине“, 2006; „У тамном срцу епохе“, 2010). Но, вратимо се његовој новој књизи.

ИЗНОГУДИ СРПСКЕ КЊИЖЕВНО-ПОЛИТИЧКЕ СЦЕНЕ
Као што рекох, она је „тајна историја“ нашег доба, али је и много више од тога. Иако не превеликог обима, представља својеврсну енциклопедију нестајућег постхладноратовског, униполараног и настајућег полицентричног света. У десетак глава дела „Рат за душе људи“ – од „Светке закулисе“, преко „Обамаманије“ и „Тајне НАТО армије“, до  „Геополитике српских земаља“ – обрађена су економска, војнополитичка, социолошка, културолошка, психолошка, филозофска, религијска, као и друга питања од значаја за дубинско разумевање света у којем живимо, односно за схватање статике и динамике глобалног поретка.
Што је такође битно, комплексна материја, неопходна за дубинско поимање парадокса нашег доба, складно је сливена у заокружену целину. Отуда, без обзира на тематску обухватност књиге, у њој постоји јасна, од почетка до краја у пуном обиму уочљива и схватљива мисаона нит. Уз то, она је написана веома разумљивим језиком. Све то је резултирало тиме да док читамо „Рат за душе људи“, готово да имамо утисак да причамо са аутором. И то, иако о врло озбиљним темама, сасвим неусиљено. Таман смо разјаснили оно што нас је копкало, те се спремамо да му поставимо ново питање, а он баш о томе почиње да нам аргументовано и убедљиво говори, настојећи да путем обогаћивања сазнања саговорника повећа моћ његовог креативног промишљања и утемељеног закључивања, али не и да му натури своје ставове.
У времену када упркос испразним причама о демократији и људским правима, самозвани претенденти на господарење светом, бескрупулозно лове душе и људе покушавају да сведу на ниво испрограмираних, покорних и профиту мултинационалних корпорација подређених потрошачких животиња – што је и потка ауторовог свестраног поимања геополитике постмодерне – Вукашиновић прибегава ренесансном дијалогу. Многи који се опиру евроатлантским центрима моћи и идеологији коју они намећу, односно систему који владари из сенке покушавају да инсталирају ширм света, нажалост, и сами прибегавају сличним методама којима се и они служе. И они прихватају концепт друштва као луткарског позоришта, а битку воде са циљем да преузму контролу над хипнотисаним људима. Но, аутор  студије „Рат за душе људи“ – исто као и магазин „Печат“ – покушава да реафирмише потпуно другачији приступ, чију срж представља буђење интелекта и савести, оживљавање морала и људскости!
Није важно само то које ће идеје владати светом, већ и како се људи третирају, тј. да ли су они пуко средство – макар и у функцији оног што неко искрено мисли да је за њих добро – или достојанствена бића, која имају право на истинску слободу. Ако је последње циљ, онда људи морају сами да буду ковачи своје среће, и једино им треба помоћи да се ослободе манипулативне мреже у коју западну, те да активирају своје стваралачке потенцијале. А после читања Вукашиновићеве књиге стиче се неодољиви утисак да он баш то чини, тј. да у доба општег рата за душе настоји да допринесе да опстанемо као субјекти, уместо да се до краја преобразимо у пуке објекте.
Разуме се, онда готово и не треба рећи, да је његова књига писана без филија и фобија, без неодмерених страсти и усплахирених дисонанци. У томе се оличава велика разлика књиге о којој говоримо у односу на Прокопијево дело, са освртом на које сам започео овај приказ. Јер, византијски аутор је писао оптерећен разједајућом страшћу, који се донекле може упоредити са једом „Изногуда“ српске књижевно-политичке сцене, Светислава Басаре, о чему је недавно било речи на страницама „Печата“ (види текст Александра Дунђерина, у 190. броју, од 4. новембра 2011). То, без обзира на значај Прокопијевог списа, провејава из сваког његовог реда и на њега баца сенку. Да и не говоримо о приземном Басарином памфлету (роман „Mein Kampf“), он у суштини представља мемоаре Изногуда који је коначно схватио да је, услед скромних потенцијала, а енормног ега, осуђен на безначајност и неуспех на сваком пољу, па због тога на све стране бљује ватру.

ОРИЈЕНТИР У МРАКУ ГЛОБАЛНЕ ЗАКУЛИСЕ
С друге стране, Вукашиновић је, ма колико да осуђује „постмодернистички дискурс релативизације свих вредности“, и с њим скопчану, не само моралну већ и целовиту деградацију личности – и колико год да га боли неправда коју Империја и њени српски и регионални експоненти чине нашем народу – задржава хладан приступ, одмереност и  утемељеност. Чак и када пише о геополитичким питањима која су фатално утицала на судбину Срба и њихових земаља, остаје у домену објективности и строге, методолошки утемељене анализе. Уосталом, само на тим основама, надограђеним прагматичним деловањем, српско друштво може да се избори са страшним изазовима. Бујица опијајућих страсти на дужи рок само отежава наш положај. Емоције су добре као покретач и као потка истрајне посвећености националном интересу, али важно је да деловање буде вођено разумом.
Баш у функцији тога је књига „Рат за душе људи“! А разне Басаре, да су којим случајем и на страни српских интереса, само би нам штетиле својом малициозношћу, као што многима до крајности огаде „другосрбијанску ствар“. Али, нека о томе мисле надзорни органи Империје, задужени за ефикасност и ефективност њених сарадника. А што се мене тиче, остаје ми да кажем да сам се, када сам окончао читање нове Вукашиновићеве књиге, сетио речи Емила Золе: „Истина је кренула у поход, и више ништа не може да је заустави“. Он их је изговорио када је један француски сенатор, увидевши праву позадину ствари, затражио да се поново отвори питање Драјфуса, неосновано оптуженог за шпијунажу. Наравно, мрачна закулиса са којом се савремени свет суочава – и која је у корену неправди које се чине нашем народу – много је комплекснија од оне која је стајала иза чувене политико-судске афере са краја 19. века. Но, како наш народ каже, није битно колика је сила која те напада, век каква је светиња коју браниш. А ми бранимо опстанак наше нације.
Како је Вукашиновић нагласио, не ради се само „о територијалној декомпозицији, већ и атомизацији српске нације, кроз форсирање бројних пројеката чији је циљ промена културног идентитета српског народа“. Томе пре свега морамо да се супротставимо на идејном плану. Тек после тога на ред може да дође било шта друго. Јер бој не бије светло оружје, већ бој бије срце у јунака који увиђа реалност, и зна шта хоће да постигне. Оружје, као и било шта друго, само је продужетак идеја, те да би дугорочно послужило сврси оне морају да буду плодотворне.
Да, када се о нама ради, оне не би биле такве, тј. да уз њихову помоћ не би изборили бољу будућност, те да се не би делотворно одупрли недаћама које нам глобални самозванци припремају, они упорно раде на „инфантилизацији наше јавне сфере“. И у томе, несумњиво, постижу значајне резултате. С друге стране, књига којој је посвећен овај приказ – као ретко која друга – на прави начин осветљава глобалну и парцијално српску реалност, и помаже нам да дефинишемо циљеве којима би требало да тежимо. Зато је треба не само прочитати, већ и користити као важан оријентир у мраку глобалне закулисе.