Diplomatska kolonija Srbija

Piše Nikola Vrzić

Ako su zapadni ambasadori uticali na sastavljanje vladajuće koalicije, birali nam načelnika Generalštaba i naređivali sudovima kako da sude, u čemu se, onda, tačno sastoji mešanje Rusa u naše unutrašnje poslove?

 

Izgleda da Nenad Čanak nije sasvim dosledan. U subotu uveče ga je, zbog prisustva stranog ambasadora na skupu jedne političke partije, preplavio snažan patriotski zanos, pa je zatražio da ambasador, zbog mešanja u unutrašnje stvari naše zemlje, iz zemlje bude proteran. Zagrmelo je iz Čankovog pisanog saopštenja: „Ambasador Ruske Federacije u Srbiji Aleksandar Konuzin je svojim nastupom na skupu Srpske napredne stranke definitivno pokazao da se Ruska Federacija meša u unutrašnje stvari Srbije u nepodnošljivoj meri. Liga socijaldemokrata Vojvodine traži od nadležnih organa da se ambasador Konuzin proglasi za personu non grata u Srbiji i po kratkom postupku protera. Ako se to ne učini sada, jedini viši stepen mešanja u unutrašnje stvari Srbije može biti direktno ucenjivanje demokratski izabranog rukovodstva isporukom energenata, a prva sledeća slika su ruski tenkovi ispred Narodne skupštine Republike Srbije. Zdrav razum i slobodarske tradicije nalažu da se to ne dozvoli i da se ponovi istorijsko ‘ne’ ruskom hegemonizmu. Očigledno je prošlom ‘ne’ istekao rok trajanja“. Pa je dan potom, u nedelju, pokazao da jutro nije pametnije od večeri, rekavši da je Konuzinov nastup u Nišu „jasna pretnja premijera Putina suverenitetu Srbije. Konuzinu bi morali da se zahvalimo na saradnji, iz razloga što je za mnogo sitniji diplomatski nesporazum ambasadorki Crne Gore uskraćeno gostoprimstvo“. (Taj „mnogo sitniji diplomatski nesporazum“ bilo je crnogorsko priznanje nezavisnosti Kosova. Sitnica). A zatim je, da bi pokazao da nije stvar u Konuzinu nego u odbrani principa, dodao i da bi „tražio proterivanje i bilo kog drugog ambasadora koji bi se na takav način umešao u unutrašnje stvari zemlje domaćina“.

[restrictedarea]

ĐINĐIĆEVA TESTAMENTARNA PORUKA
Stvarno? Pa zašto, onda, to nije učinio kada su neki drugi ambasadori prisustvovali skupovima nekih drugih političkih partija? Recimo, 14. decembra 2008, kada je tadašnji ambasador Velike Britanije Stiven Vordsvort bio počasni gost Šestog vanrednog kongresa Lige socijaldemokrata Vojvodine, partije Nenada Čanka. „Ljudi se ponekad pitaju da li je prikladno, odnosno da li predstavlja mešanje u unutrašnju politiku, to što ambasador ‘podržava’ neku političku partiju. Tvrdim da je praćenje onoga što se različite političke partije spremaju da učine, kao i sastanci s njihovim liderima, normalan deo diplomatskog života… To je dobra prilika da se upoznaju ne samo lideri, nego i neki od onih ljudi koji rade u strankama, a bez kojih demokratija ne može da funkcioniše“, zapisao je tada na svom blogu ambasador Vordsvort.
Tako da danas stvar, očigledno, nije u principu, nego u Konuzinu.
Ili je problem, možda, u onome što je Aleksandar Konuzin, ambasador Rusije, u Nišu rekao okupljenim naprednjacima? Teško, jer je u Nišu on podržao Srbe na Kosovu, rekavši da Rusija „dobro čuje glas tog naroda“, pa je podržao i Srbiju („Šta je dobro za Srbiju, dobro je i za Rusiju“, podsetio je na reči Vladimira Putina, i poručio: „Stajali smo, i stajaćemo uz vas“), dok je u pogledu naprednjaka samo konstatovao očigledno, da je SNS „postala jedan od glavnih pokazatelja raspoloženja građana Srbije“ i da kao takva ima „odgovornost zbog poverenja i nade“ koje ljudi u nju polažu.
Uostalom, da Čanak zaista brani princip suverene Srbije, a ne napada Konuzina i Rusiju, koliko je puta do sada morao da reaguje da bi Srbiju odbranio od stranih ambasadora? Onih sa Zapada. Ali takvih reakcija nikada nije bilo, što nam samo govori da se današnjim napadima na Konuzina meri koliko je Srbija, medijski i politički, okupirana sa Zapada. Nije, naime, problem u tome što srpski suverenitet prestaje na pragu nedodirljivih, zapadnih ambasada (to nalažu sve diplomatske konvencije), nego što njihov suverenitet prelazi taj prag i rasprostire se po ovoj zemlji.
Kao što je u svom poslednjem, testamentarnom intervjuu, otkrio i premijer Zoran Đinđić. Njegovi samozvani naslednici to su, izgleda, zaboravili. Da ih podsetimo: „Mi imamo ambasadore nekih zemalja koji se ponašaju kao da su šefovi stranaka u Srbiji, kao da su izabrani na izborima, oni pozivaju ministre, pozivaju moj Kabinet, i čude se što neću da ih primim. Ja kažem, zamislite da ambasador moj, u vašoj zemlji, sad pozove vašeg premijera, pa ga pita da sa njim ruča. Pa ovaj bi mislio da je to neka šala, skrivena kamera. Mi smo ista takva zemlja, kao što je i vaša zemlja, i nemojte da mislite da vi možete da radite u našoj zemlji nešto što naš ambasador u vašoj zemlji ni slučajno ne bi mogao da radi. Ali mi moramo da sami kao građani i ljudi, da taj stav zauzmemo, da poštujemo sebe, poštujemo druge, ali poštujemo i sebe, i da ne dozvolimo da se toliko sa strane mešaju u naše odnose, jer da mi to ne tražimo ne bi oni to ni radili. Da imamo ministre koji na takav poziv kažu hladno, izvinite, ja nemam vremena za to, posle dva ili tri puta oni bi odustali…“
Đinđićeva smrt, međutim, uticala je na njegove naslednike, tako da su oni odustali od pokušaja da se stavi tačka na ovakvo, kolonijalno ponašanje zapadnih ambasadora u Srbiji. Umesto toga, dopušteno im je i daleko više. Evo nekolicine dokumentovanih primera.

NALOG AMBASADORA POLTA
Američki ambasador Majkl Polt, tako – pokazale su američke diplomatske depeše koje je otkrio Vikiliks – od predsednika Srbije Borisa Tadića tražio je da Zdravka Ponoša postavi na mesto načelnika Generalštaba Vojske Srbije, pozivajući čak i svoje šefove u Vašingtonu da mu se pridruže u tom zahtevu i upute mu sledeću poruku (depeša 06BELGRADE1959): „Ovo je važna prilika da javno pokažete svoju posvećenost saradnji sa NATO-om. Verujemo da ćete sada brzo potvrditi generala Zdravka Ponoša kao načelnika Generalštaba, u skladu sa vašim predsedničkim ovlašćenjima“. Od premijera Vojislava Koštunice, pak, američki ambasador traži da se sa tim imenovanjem saglasi i (06BELGRADE1381) „podrži brzo razrešenje pitanja komandovanja vojskom, uključujući i imenovanje generala Ponoša za načelnika Generalštaba“. Koštunica im objašnjava da je najpre potrebno usvojiti potrebne zakone, pa nastavlja: „Čudno je, primetio je Koštunica, što SAD kao da znaju više o Ponošu od njega. On ga nikad nije upoznao i slabo je upoznat s njegovom stručnom spremnošću“. Suočen sa Koštuničinim indirektnim odbijanjem, Polt čak ispituje Tadića (06BELGRADE1294) „da li je spreman da Ponoša imenuje sam, ako Koštunica to odbije“…
U vreme Poltovog ambasadorovanja je, kako je „Pečat“ već pisao kada su na videlo izašle Vikiliksove depeše, američka ambasada sa dva miliona dolara finansirala i predizbornu kampanju za pomoć „demokratskih snagama“ u Srbiji, ali ni to, valjda, nije bilo mešanje u unutrašnje stvari ove zemlje.
I ništa čudno, onda, što je svemoćnom vicekralju Poltu bez zamerke prošlo kada je, u junu 2007, pred učenicima Treće beogradske gimnazije kritikovao srpske političare zbog antiameričkih stavova, a decu ubeđivao da Kosovo treba da postane nezavisno, i čak od njih „tražio da se izjasne koliko njih misli da bi Albanci mogli da pristanu da Kosovo ostane u Srbiji“? Na ovu, brutalnu zloupotrebu dece poslanik Demokratske stranke Srđan Milivojević odreagovao je oštro, rekao je da Polt može da radi šta hoće: „Sudbina Kosova ne zavisi ni od Polta, ni od gimnazijalaca, već od napora domaćih političara, i nemam nameru da komentarišem njegove razgovore s decom. Svaki ambasador iznosi stavove svoje zemlje na svoj način, sve dok ga zemlja domaćin pušta da to radi“.
Poltov naslednik, ambasador Kameron Manter, u unutrašnje poslove Srbije mešao se i sasvim javno uoči majskih izbora 2008. godine, a u potaji i kada su izbori završeni. „SAD će na sve načine podržati proevropske stranke na predstojećim izborima… Verujemo da je narod u Srbiji posvećen evropskom putu i mi ćemo na sve načine podržati stranke na izborima koje se zalažu za takvu politiku“, izjavio je dva meseca uoči parlamentarnih izbora, 13. marta 2008, i time se uopšte nije umešao u naša unutrašnja posla. Jer, da jeste, sigurno bi reagovali Nenad Čanak, Čedomir Jovanović, i svi ostali koji srpski suverenitet i slobodarske tradicije danas brane od Konuzina.
Manterovo angažovanje, da mu ne zaboravimo, nije se okončalo na predizbornoj podršci „proevropskim strankama“. On nam je, naime, sastavio vladu Mirka Cvetkovića. U najmanje dva navrata se, kako je tada otkrila „Politika“, posle izbora sastao sa članovima kluba „Privrednik“ i „poručio im da treba da podrže ‘proevropsku vladu’ (…) Američki ambasador im je rekao da se od privredne elite očekuje da ima stav o političkim događajima i da bi njihov stav trebalo da bude u prilog vlade liste ‘Za evropsku Srbiju’ i SPS-a“. I ugledni holandski dnevnik „NRC Handelsblad“ pisao je tada, citirajući neimenovanog diplomatu sa službom u Beogradu, da „Amerikanci i Englezi sede u kokpitu pri formiranju vlade“, a to je nekoliko meseci kasnije, u septembru 2008, potvrdio i tadašnji britanski ambasador u Beogradu Stiven Vordsvort, rekavši da je „Britanija uvidela i podržala proevropsku evoluciju dela stare Socijalističke partije“.
Ali ni sve to nije predstavljalo mešanje u unutrašnje stvari Srbije. To nam je, naime, intervjuom „Danas“-u objasnio lično Manter: „Ne smatram da je to uplitanje u unutrašnje stvari Srbije, već je to ohrabrivanje i izražavanje američke podrške onom što smatramo veoma svetlom budućnošću za vašu državu“.
Britanac Vordsvort, pak, u srpsku politiku nastavio je da se ne meša tako što je, uoči nove 2009. godine, na svom blogu napao radikale i DSS: „Postojao je ambiciozan plan da se ove godine usvoji 51 zakon sa evropske agende, ali do sada je samo devet prošlo kroz Parlament, zbog taktike Srpske radikalne stranke i Demokratske stranke Srbije. To se mora rešiti. Ljudi bi trebalo da shvate koliko ove stranke nanose štete evropskim integracijama Srbije“. Poslovnik o radu Skupštine Srbije izmenjen je već 17. februara 2009…
A ambasador Vordsvort nastavio je da se raspravlja sa radikalima, pošto su se usprotivili njegovom uplitanju u rad srpskog Parlamenta. Objasnio im je da u „modernim evropskim demokratijama“ mesta ima za one kojima ambasadori to dozvole, a ne za one za koje je narod glasao. Pravo naroda da sam izabere svoje predstavnike relikt je ružne, prevaziđene prošlosti. „Razumem da im se ne dopada da se skreće pažnja javnosti na to. Ali, većina ljudi sada shvata da radikalskom negativnom nacionalizmu više nema mesta u modernim evropskim demokratijama kakva je Srbija, i većina onih koji su ih nekada podržavali izgleda da su se priklonili modernijim, proevropskim političkim opcijama“, naveo je ambasador Vordsvort u tekstu „Radikalska oluja u šolji čaja“.

COBELOVO UPOZORENJE
Nisu zapadni ambasadori izbegavali da se mešaju samo u srpske izbore i rad našeg Parlamenta. Ignorisali su i srpsko pravosuđe, tako što su mu davali instrukcije. Majkl Polt pritiskao je vlasti u Srbiji da reše slučaj ubistva trojice braće Bitići, američkih državljana, posle rata na Kosovu, da ga „reše što pre, bez obzira na to gde će ih dokazi odvesti, da kazne počinioce ovog kriminalnog čina i da zatvore slučaj i donesu pravdu porodici Bitići“, ali ovo je Poltovo insistiranje predstavljalo vrhunski čin demokratije u odnosu na reakciju francuskog ambasadora u Srbiji Žan Fransoa Terala posle ubistva navijača „Tuluza“ Brisa Tatona. Ovaj ambasador, opisivan kao „strah i trepet diplomatskog kora, koji je često i privatno i preko medija umeo da postrojava domaći politički vrh“, srpskom pravosuđu uputio je jasnu poruku i pre nego što je bilo utvrđeno šta se tačno dogodilo na Obilićevom vencu u Beogradu, 17. septembra 2009: „Ono što je važno jeste da svi krivci budu brzo privedeni pravdi i da dobiju kazne koje zaslužuju, to jest – veoma stroge kazne“. A onda je, da bi pokazao da pažljivo motri na ono što će sud uraditi, i prisustvovao početku suđenja, 21. aprila 2010. godine. Devet meseci kasnije, četrnaestorica optuženih dobili su ukupno 240 godina robije.
A tek nemački ambasadori… Andreasa Cobela sećamo se po tome što Nenad Čanak nije zatražio da se proglasi personom non grata kada je Srbiji pripretio da će, bude li otezala oko Kosova, ostati i bez Vojvodine, juga Srbije i Sandžaka. U aprilu 2007, na okruglom stolu Evropskog pokreta u Srbiji, bio je iskren. Mislio je da je među prijateljima, nije znao da ga snimaju dok se razgovaralo o Kosovu i ostalim delovima Srbije: „Da li mislite da je pametno pominjati Vojvodinu u ovom kontekstu i onda pokrenuti pitanje južne Srbije i Sandžaka? Po mom mišljenju, ukoliko se isuviše udubimo u problem Kosova i potencijalni konflikt koji se tamo može razviti, to može dovesti do dalje destabilizacije Srbije, gde ćete onda imati nove probleme u Vojvodini i južnoj Srbiji. I onda, smatram, iako nije na meni da savetujem, da je bolje da što pre rešimo pitanje Kosova u smislu njegove nadgledane nezavisnosti, tako da Srbija može da preusmeri svoju politiku prema budućnosti, kako bi se na pravi način stabilizovala država (…) Ma koliko vi insistirali da je Kosovo oduvek bilo deo Srbije, što inače nije tačno, jer je Kosovo postalo deo Srbije 1912. godine, pošto nekoliko vekova nije bilo u Srbiji, sada bi Mađari mogli, po toj logici, da traže Vojvodinu nazad…“
Cobel se, pošto su mu komentari neočekivano izašli u javnost, brzo izvinio. Ali nedovoljno brzo da bi zaštitio Čedomira Jovanovića od njega samog; Jovanović je, naime, još brže stao u odbranu ambasadora Cobela, tvrdeći u saopštenju da je „izjava ambasadora Nemačke Andreasa Cobela izmišljena i iskorišćena na pravu hajku dostojnu Miloševića i njegove propagandne mašinerije“. U tragikomičnom obrtu, kad se ispostavilo da izjava ipak nije izmišljena, Jovanovićev LDP tražio je da se njegovo saopštenje javnosti povuče…
A Nenad Čanak – koji bi u ime Srbije danas da proteruje Konuzina zato što je stao u odbranu te Srbije – tada je za Cobela, koji je pretio daljim komadanjem Srbije, imao reči pune toplog razumevanja: „Lider LSV-a Nenad Čanak izjavio je da se između Kosova, Sandžaka i Vojvodine ne mogu povlačiti paralele. ‘Kosovo je pitanje nacionalnog definisanja Albanaca na Balkanu, Sandžak je pitanje ljudskih prava, a Vojvodina je pitanje ukupne demokratizacije Srbije’, kazao je Čanak. Prema njegovim rečima, iako je reč o tri potpuno odvojene stvari, tačno je da će se sva pobrojana pitanja otvoriti, ukoliko se nijedno ne bude rešavalo. Lider LSV-a je takođe ocenio da je suština Cobelove poruke da će neodlučnost rukovodstva Srbije aktivirati sve probleme i sva pitanja u Srbiji. ‘Aktuelni tehnički premijer Srbije i radi samo na tome da se ništa ne rešava, jer što je mutnija voda, njegov ulov je veći’, kazao je Čanak“.
Cobelov naslednik, ambasador Volfram Mas, ne ponavlja greške svog protivnika. On pazi šta govori: „Moram da kritikujem vlasti u Srbiji što i same još uvek koriste termine poput ‘NATO bombardovanja’. Zamislite da šetate Ulicom kneza Miloša i da vas vaše dete upita: ‘Tata, ko je ovo uradio?’. Vi ćete mu odgovoriti: ‘NATO’. I šta onda očekujete od tog deteta da misli o NATO-u? Za razliku od toga, ja sam kao mladić u Nemačkoj gledao ruševine u mom gradu, ali nisam mrzeo onog ko je to učinio, jer je bilo onih koji su mogli da mi kažu zašto je to učinio“. I pravi je skandal što se Masu posle toga niko nije izvinio zato što su nas bombardovali…
Ali zato su ga poslušali početkom februara ove godine, kada se ni on nije umešao u zbivanja na srpskoj političkoj sceni, tako što nam je zabranio da idemo na vanredne parlamentarne izbore: „Vanredni izbori u Srbiji bi omeli evropske integracije i u interesu je Srbije da ih odloži što je moguće više, do redovnog termina. Vladajuće stranke jasno razumeju da bi nestabilnost vlade u najmanju ruku skrenula Srbiju sa puta u EU“. Sukob Mlađana Dinkića sa ostatkom vladajuće koalicije posle toga je uspešno izglađen, vlada Mirka Cvetkovića rekonstrukcijom je postala još i bolja nego što je bila, i vladajuće stranke su na miru nastavile da nas vode putem u EU…

HAJKA NA KONUZINA
Budući da sve ovo što su nam radili ambasadori Polt i Manter, Vordsvort, Teral, Cobel i Mas, nije bilo mešanje u unutrašnje stvari ove zemlje, nije se na njihove javne i tajne nastupe mnogo ni reagovalo. Zato se i reaguje na Aleksandra Konuzina.
Pri tom, nisu se na ambasadora Rusije ustremili samo Nenad Čanak i uobičajeni, prateći hor otvorenih srpskih evroatlantista. Uključili su se u hajku protiv Rusa i partijski drugovi Borisa Tadića (iako je i Čanak izabran na Tadićevoj listi), dovodeći svog šefa u neugodnu situaciju da pored svih otvorenih frontova, otvori i onaj sa Rusima. Što mu je, nekoliko meseci uoči izbora i usred kosovske predaje, potrebno koliko i čir na želucu. Potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić (koji se, po sopstvenom priznanju, uspešno izborio protiv nemogućih uslova za EU kandidaturu, tako što je izdejstvovao da pred Srbiju bude postavljen samo uslov da se odrekne Kosova) hrabro je ocenio da se ambasador Konuzin „još jednom umešao u unutrašnju politiku Srbije. Siguran sam da Rusija ne bi volela da to isto tamo rade strani ambasadori“. A horu se priključila i potpredsednica Tadićeve Demokratske stranke Jelena Trivan, rekavši da je „prilično neuobičajena diplomatska praksa, po Bečkoj konvenciji, da ambasadori uzimaju aktivno učešće u političkom životu zemlje“. Pa je navela i da se „loše oseća“ zbog činjenice da u Srbiji ambasadori imaju veći značaj nego što im pripada i da je njihovo prisustvo na skupovima „merilo uspeha“.
Posle ovih istupa svojih stranačkih kolega, koje sigurno nije odobrio, morao je da reaguje i Boris Tadić. Pokušao je da stvar preseče, pokušao da to učini solomonski i da ispadne mudar kao on. Niti je presekao, niti je ispao mudar. „Nije uobičajena praksa da diplomate govore na stranačkim skupovima, ali jeste uobičajena praksa da prisustvuju stranačkim skupovima i tu bih stavio tačku“, odgovorio je u utorak na spontano postavljeno ili pak unapred naručeno novinarsko pitanje.
Zaboravio je, samo, gde je bio u subotu, 28. novembra 2009. godine. U Centru „Sava“, u Beogradu, na izbornoj skupštini Jedinstvene Srbije Dragana Palme Markovića. Čak se i obratio eminentnom skupu, baš kao i drugi počasni gost, ambasador Rusije Aleksandar Konuzin. I niko se tada nije pobunio zato što se ruski ambasador „još jednom umešao u unutrašnju politiku Srbije“, niti je ikome postalo loše zbog toga, iako je Konuzin i tada, kao i proteklog vikenda pred naprednjacima, ponovio da će „Rusija pružati svu pomoć Srbiji u zaštiti njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta na Kosovu. Kosovo u srcima Rusa odjekuje istim bolom kao u vašim srcima“.
I tako je i predsednik Srbije, licemernom kritikom Konuzinovog obraćanja naprednjacima, prinuđen nastupima svojih stranačkih doglavnika, uvučen u kampanju protiv ambasadora Rusije u Beogradu. U kampanju koja se protiv Rusije, preko Konuzinovih leđa, pojačava u direktnoj proporciji, a slutimo i u direktnoj vezi, sa jačanjem pritisaka na Srbiju da se odrekne Kosova. Kampanja po srpskim medijima i političkim budžacima – kakve nikad dosad nije bilo ni protiv jednog stranog diplomate, čak ni protiv onih koji su nam donosili bombe, a ne reči podrške kao ruski ambasador – traje već mesecima.
Hajka je počela u medijima, čiji su vlasnici Nemci. Povod: pojavljivanje Svetlane Ražnatović na prijemu u ruskoj ambasadi povodom Dana Rusije, uoči odlaska u kućni pritvor. Glavni urednik „NIN“-a optužuje Konuzina da je „udario šamar srpskom društvu“, da je „pokazao rusku imperijalističku prepotenciju“, da je pružio „ne samo podršku počiniteljki, dakle kriminalki, nego i podršku svemu što ona predstavlja – od kulturološkog neukusa njene muzike, do toga da su čovek njenog života i najbliži prijatelji – svi okoreli kriminalci najgoreg ranga. Nije problem Konuzin, on radi ono što mu se može. Ovog puta, očigledno je hteo da pokaže da može brutalno da uvredi Srbiju“… Strasti su do ključanja dovedene sredinom septembra, posle skupa „Beogradskog bezbednosnog foruma“, kada je u već čuvenom nastupu ruski ambasador upitao „ima li ovde Srba? Tači osvaja sever Kosova, a vas baš briga“, i podsetio učesnike na ono što im se dešava pred nosom, a oni i ne spominju: „Zašto niko ne postavlja pitanje o pripremama KFOR-a i EULEKS-a da na administrativne prelaze dovedu kosovsku policiju i carinike? Mi imamo iste interese i branićemo vašu zemlju, uprkos interesima nekih Srba da se vaša zemlja stavi pod stranu kontrolu“. Ova je, neugodna istina, izazvala salve uvreda, optužbi i iznenadne zabrinutosti za suverenitet Srbije. „Srbija je ovde kao mlađi partner, što jedna suverena država sebi ne bi smela da dozvoli“, prenose srpski mediji izjavu zagrebačkog profesora Žarka Puhovskog. Tim Džuda, „ekspert za Balkan“, Konuzinov nastup upoređuje sa onim Cobelovim (!?) i, valjda u ime Srbije, od Moskve traži izvinjenje slično izvinjenju nemačkog ambasadora. „Srbija je suverena zemlja i neprihvatljivo je da trpi uvrede bilo kog diplomatskog predstavnika, pa ni ambasadora Rusije Konuzina. Srbija nije ničija kolonija i ambasador Rusije mora da poštuje njenu nezavisnost i da se drži diplomatskog reda“, saopštava Čedomir Jovanović. „Da Srbija ima jaču diplomatsku kičmu, ruskom ambasadoru bi moralo biti uskraćeno gostoprimstvo, jer je to taj rang diplomatskog skandala“, komentariše u „NIN“-u Nenad Čanak. „Ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Konuzin, u maniru gubernatora Srbije i vlasnika svih misli, razmišljanja ispravnih i ispranih stavova kod pravoslavnih Slovena, ljutitim tonom je izvređao učesnike ‘Beogradskog bezbednosnog foruma’“, piše u „Blicu“ Gordana Suša. A Borko Stefanović, koji se onomad slikao pred zastavom nezavisnog Kosova, vajka se na „B92“ što nije bio na forumu, jer bi Konuzinu sigurno odgovorio…
Uprkos tolikoj propagandi, a ovo su bili samo isečci, ambasadora Konuzina u Topoli za Malu Gospojinu narod dočekuje aplauzima i ovacijama, salve aplauza dobija i od naprednjaka u Nišu, i nema sumnje da će tako proći gde god se u Srbiji bude pojavio, samo ako tu bude i Srba. Ne zato što je Konuzin, već zato što je, i nehotice, postao simbol borbe za Srbiju. I zato su napadi na Aleksandra Konuzina, koliko god bili mera srpske (pre)okupacije Zapadom, istovremeno i pokazatelj da ovaj narod na tu okupaciju ne pristaje. I nijedan okupator, zbog toga, i ne može da se oseća drugačije od Jelene Trivan. Loše.

[/restrictedarea]