Дипломатска колонија Србија

Пише Никола Врзић

Ако су западни амбасадори утицали на састављање владајуће коалиције, бирали нам начелника Генералштаба и наређивали судовима како да суде, у чему се, онда, тачно састоји мешање Руса у наше унутрашње послове?

 

Изгледа да Ненад Чанак није сасвим доследан. У суботу увече га је, због присуства страног амбасадора на скупу једне политичке партије, преплавио снажан патриотски занос, па је затражио да амбасадор, због мешања у унутрашње ствари наше земље, из земље буде протеран. Загрмело је из Чанковог писаног саопштења: „Амбасадор Руске Федерације у Србији Александар Конузин је својим наступом на скупу Српске напредне странке дефинитивно показао да се Руска Федерација меша у унутрашње ствари Србије у неподношљивој мери. Лига социјалдемократа Војводине тражи од надлежних органа да се амбасадор Конузин прогласи за персону нон грата у Србији и по кратком поступку протера. Ако се то не учини сада, једини виши степен мешања у унутрашње ствари Србије може бити директно уцењивање демократски изабраног руководства испоруком енергената, а прва следећа слика су руски тенкови испред Народне скупштине Републике Србије. Здрав разум и слободарске традиције налажу да се то не дозволи и да се понови историјско ‘не’ руском хегемонизму. Очигледно је прошлом ‘не’ истекао рок трајања“. Па је дан потом, у недељу, показао да јутро није паметније од вечери, рекавши да је Конузинов наступ у Нишу „јасна претња премијера Путина суверенитету Србије. Конузину би морали да се захвалимо на сарадњи, из разлога што је за много ситнији дипломатски неспоразум амбасадорки Црне Горе ускраћено гостопримство“. (Тај „много ситнији дипломатски неспоразум“ било је црногорско признање независности Косова. Ситница). А затим је, да би показао да није ствар у Конузину него у одбрани принципа, додао и да би „тражио протеривање и било ког другог амбасадора који би се на такав начин умешао у унутрашње ствари земље домаћина“.

[restrictedarea]

ЂИНЂИЋЕВА ТЕСТАМЕНТАРНА ПОРУКА
Стварно? Па зашто, онда, то није учинио када су неки други амбасадори присуствовали скуповима неких других политичких партија? Рецимо, 14. децембра 2008, када је тадашњи амбасадор Велике Британије Стивен Вордсворт био почасни гост Шестог ванредног конгреса Лиге социјалдемократа Војводине, партије Ненада Чанка. „Људи се понекад питају да ли је прикладно, односно да ли представља мешање у унутрашњу политику, то што амбасадор ‘подржава’ неку политичку партију. Тврдим да је праћење онога што се различите политичке партије спремају да учине, као и састанци с њиховим лидерима, нормалан део дипломатског живота… То је добра прилика да се упознају не само лидери, него и неки од оних људи који раде у странкама, а без којих демократија не може да функционише“, записао је тада на свом блогу амбасадор Вордсворт.
Тако да данас ствар, очигледно, није у принципу, него у Конузину.
Или је проблем, можда, у ономе што је Александар Конузин, амбасадор Русије, у Нишу рекао окупљеним напредњацима? Тешко, јер је у Нишу он подржао Србе на Косову, рекавши да Русија „добро чује глас тог народа“, па је подржао и Србију („Шта је добро за Србију, добро је и за Русију“, подсетио је на речи Владимира Путина, и поручио: „Стајали смо, и стајаћемо уз вас“), док је у погледу напредњака само констатовао очигледно, да је СНС „постала један од главних показатеља расположења грађана Србије“ и да као таква има „одговорност због поверења и наде“ које људи у њу полажу.
Уосталом, да Чанак заиста брани принцип суверене Србије, а не напада Конузина и Русију, колико је пута до сада морао да реагује да би Србију одбранио од страних амбасадора? Оних са Запада. Али таквих реакција никада није било, што нам само говори да се данашњим нападима на Конузина мери колико је Србија, медијски и политички, окупирана са Запада. Није, наиме, проблем у томе што српски суверенитет престаје на прагу недодирљивих, западних амбасада (то налажу све дипломатске конвенције), него што њихов суверенитет прелази тај праг и распростире се по овој земљи.
Као што је у свом последњем, тестаментарном интервјуу, открио и премијер Зоран Ђинђић. Његови самозвани наследници то су, изгледа, заборавили. Да их подсетимо: „Ми имамо амбасадоре неких земаља који се понашају као да су шефови странака у Србији, као да су изабрани на изборима, они позивају министре, позивају мој Кабинет, и чуде се што нећу да их примим. Ја кажем, замислите да амбасадор мој, у вашој земљи, сад позове вашег премијера, па га пита да са њим руча. Па овај би мислио да је то нека шала, скривена камера. Ми смо иста таква земља, као што је и ваша земља, и немојте да мислите да ви можете да радите у нашој земљи нешто што наш амбасадор у вашој земљи ни случајно не би могао да ради. Али ми морамо да сами као грађани и људи, да тај став заузмемо, да поштујемо себе, поштујемо друге, али поштујемо и себе, и да не дозволимо да се толико са стране мешају у наше односе, јер да ми то не тражимо не би они то ни радили. Да имамо министре који на такав позив кажу хладно, извините, ја немам времена за то, после два или три пута они би одустали…“
Ђинђићева смрт, међутим, утицала је на његове наследнике, тако да су они одустали од покушаја да се стави тачка на овакво, колонијално понашање западних амбасадора у Србији. Уместо тога, допуштено им је и далеко више. Ево неколицине документованих примера.

НАЛОГ АМБАСАДОРА ПОЛТА
Амерички амбасадор Мајкл Полт, тако – показале су америчке дипломатске депеше које је открио Викиликс – од председника Србије Бориса Тадића тражио је да Здравка Поноша постави на место начелника Генералштаба Војске Србије, позивајући чак и своје шефове у Вашингтону да му се придруже у том захтеву и упуте му следећу поруку (депеша 06BELGRADE1959): „Ово је важна прилика да јавно покажете своју посвећеност сарадњи са НАТО-ом. Верујемо да ћете сада брзо потврдити генерала Здравка Поноша као начелника Генералштаба, у складу са вашим председничким овлашћењима“. Од премијера Војислава Коштунице, пак, амерички амбасадор тражи да се са тим именовањем сагласи и (06BELGRADE1381) „подржи брзо разрешење питања командовања војском, укључујући и именовање генерала Поноша за начелника Генералштаба“. Коштуница им објашњава да је најпре потребно усвојити потребне законе, па наставља: „Чудно је, приметио је Коштуница, што САД као да знају више о Поношу од њега. Он га никад није упознао и слабо је упознат с његовом стручном спремношћу“. Суочен са Коштуничиним индиректним одбијањем, Полт чак испитује Тадића (06BELGRADE1294) „да ли је спреман да Поноша именује сам, ако Коштуница то одбије“…
У време Полтовог амбасадоровања је, како је „Печат“ већ писао када су на видело изашле Викиликсове депеше, америчка амбасада са два милиона долара финансирала и предизборну кампању за помоћ „демократских снагама“ у Србији, али ни то, ваљда, није било мешање у унутрашње ствари ове земље.
И ништа чудно, онда, што је свемоћном вицекраљу Полту без замерке прошло када је, у јуну 2007, пред ученицима Треће београдске гимназије критиковао српске политичаре због антиамеричких ставова, а децу убеђивао да Косово треба да постане независно, и чак од њих „тражио да се изјасне колико њих мисли да би Албанци могли да пристану да Косово остане у Србији“? На ову, бруталну злоупотребу деце посланик Демократске странке Срђан Миливојевић одреаговао је оштро, рекао је да Полт може да ради шта хоће: „Судбина Косова не зависи ни од Полта, ни од гимназијалаца, већ од напора домаћих политичара, и немам намеру да коментаришем његове разговоре с децом. Сваки амбасадор износи ставове своје земље на свој начин, све док га земља домаћин пушта да то ради“.
Полтов наследник, амбасадор Камерон Мантер, у унутрашње послове Србије мешао се и сасвим јавно уочи мајских избора 2008. године, а у потаји и када су избори завршени. „САД ће на све начине подржати проевропске странке на предстојећим изборима… Верујемо да је народ у Србији посвећен европском путу и ми ћемо на све начине подржати странке на изборима које се залажу за такву политику“, изјавио је два месеца уочи парламентарних избора, 13. марта 2008, и тиме се уопште није умешао у наша унутрашња посла. Јер, да јесте, сигурно би реаговали Ненад Чанак, Чедомир Јовановић, и сви остали који српски суверенитет и слободарске традиције данас бране од Конузина.
Мантерово ангажовање, да му не заборавимо, није се окончало на предизборној подршци „проевропским странкама“. Он нам је, наиме, саставио владу Мирка Цветковића. У најмање два наврата се, како је тада открила „Политика“, после избора састао са члановима клуба „Привредник“ и „поручио им да треба да подрже ‘проевропску владу’ (…) Амерички амбасадор им је рекао да се од привредне елите очекује да има став о политичким догађајима и да би њихов став требало да буде у прилог владе листе ‘За европску Србију’ и СПС-а“. И угледни холандски дневник „НРЦ Ханделсблад“ писао је тада, цитирајући неименованог дипломату са службом у Београду, да „Американци и Енглези седе у кокпиту при формирању владе“, а то је неколико месеци касније, у септембру 2008, потврдио и тадашњи британски амбасадор у Београду Стивен Вордсворт, рекавши да је „Британија увидела и подржала проевропску еволуцију дела старе Социјалистичке партије“.
Али ни све то није представљало мешање у унутрашње ствари Србије. То нам је, наиме, интервјуом „Данас“-у објаснио лично Мантер: „Не сматрам да је то уплитање у унутрашње ствари Србије, већ је то охрабривање и изражавање америчке подршке оном што сматрамо веома светлом будућношћу за вашу државу“.
Британац Вордсворт, пак, у српску политику наставио је да се не меша тако што је, уочи нове 2009. године, на свом блогу напао радикале и ДСС: „Постојао је амбициозан план да се ове године усвоји 51 закон са европске агенде, али до сада је само девет прошло кроз Парламент, због тактике Српске радикалне странке и Демократске странке Србије. То се мора решити. Људи би требало да схвате колико ове странке наносе штете европским интеграцијама Србије“. Пословник о раду Скупштине Србије измењен је већ 17. фебруара 2009…
А амбасадор Вордсворт наставио је да се расправља са радикалима, пошто су се успротивили његовом уплитању у рад српског Парламента. Објаснио им је да у „модерним европским демократијама“ места има за оне којима амбасадори то дозволе, а не за оне за које је народ гласао. Право народа да сам изабере своје представнике реликт је ружне, превазиђене прошлости. „Разумем да им се не допада да се скреће пажња јавности на то. Али, већина људи сада схвата да радикалском негативном национализму више нема места у модерним европским демократијама каква је Србија, и већина оних који су их некада подржавали изгледа да су се приклонили модернијим, проевропским политичким опцијама“, навео је амбасадор Вордсворт у тексту „Радикалска олуја у шољи чаја“.

ЦОБЕЛОВО УПОЗОРЕЊЕ
Нису западни амбасадори избегавали да се мешају само у српске изборе и рад нашег Парламента. Игнорисали су и српско правосуђе, тако што су му давали инструкције. Мајкл Полт притискао је власти у Србији да реше случај убиства тројице браће Битићи, америчких држављана, после рата на Косову, да га „реше што пре, без обзира на то где ће их докази одвести, да казне починиоце овог криминалног чина и да затворе случај и донесу правду породици Битићи“, али ово је Полтово инсистирање представљало врхунски чин демократије у односу на реакцију француског амбасадора у Србији Жан Франсоа Терала после убиства навијача „Тулуза“ Бриса Татона. Овај амбасадор, описиван као „страх и трепет дипломатског кора, који је често и приватно и преко медија умео да постројава домаћи политички врх“, српском правосуђу упутио је јасну поруку и пре него што је било утврђено шта се тачно догодило на Обилићевом венцу у Београду, 17. септембра 2009: „Оно што је важно јесте да сви кривци буду брзо приведени правди и да добију казне које заслужују, то јест – веома строге казне“. А онда је, да би показао да пажљиво мотри на оно што ће суд урадити, и присуствовао почетку суђења, 21. априла 2010. године. Девет месеци касније, четрнаесторица оптужених добили су укупно 240 година робије.
А тек немачки амбасадори… Андреаса Цобела сећамо се по томе што Ненад Чанак није затражио да се прогласи персоном нон грата када је Србији припретио да ће, буде ли отезала око Косова, остати и без Војводине, југа Србије и Санџака. У априлу 2007, на округлом столу Европског покрета у Србији, био је искрен. Мислио је да је међу пријатељима, није знао да га снимају док се разговарало о Косову и осталим деловима Србије: „Да ли мислите да је паметно помињати Војводину у овом контексту и онда покренути питање јужне Србије и Санџака? По мом мишљењу, уколико се исувише удубимо у проблем Косова и потенцијални конфликт који се тамо може развити, то може довести до даље дестабилизације Србије, где ћете онда имати нове проблеме у Војводини и јужној Србији. И онда, сматрам, иако није на мени да саветујем, да је боље да што пре решимо питање Косова у смислу његове надгледане независности, тако да Србија може да преусмери своју политику према будућности, како би се на прави начин стабилизовала држава (…) Ма колико ви инсистирали да је Косово одувек било део Србије, што иначе није тачно, јер је Косово постало део Србије 1912. године, пошто неколико векова није било у Србији, сада би Мађари могли, по тој логици, да траже Војводину назад…“
Цобел се, пошто су му коментари неочекивано изашли у јавност, брзо извинио. Али недовољно брзо да би заштитио Чедомира Јовановића од њега самог; Јовановић је, наиме, још брже стао у одбрану амбасадора Цобела, тврдећи у саопштењу да је „изјава амбасадора Немачке Андреаса Цобела измишљена и искоришћена на праву хајку достојну Милошевића и његове пропагандне машинерије“. У трагикомичном обрту, кад се испоставило да изјава ипак није измишљена, Јовановићев ЛДП тражио је да се његово саопштење јавности повуче…
А Ненад Чанак – који би у име Србије данас да протерује Конузина зато што је стао у одбрану те Србије – тада је за Цобела, који је претио даљим комадањем Србије, имао речи пуне топлог разумевања: „Лидер ЛСВ-а Ненад Чанак изјавио је да се између Косова, Санџака и Војводине не могу повлачити паралеле. ‘Косово је питање националног дефинисања Албанаца на Балкану, Санџак је питање људских права, а Војводина је питање укупне демократизације Србије’, казао је Чанак. Према његовим речима, иако је реч о три потпуно одвојене ствари, тачно је да ће се сва побројана питања отворити, уколико се ниједно не буде решавало. Лидер ЛСВ-а је такође оценио да је суштина Цобелове поруке да ће неодлучност руководства Србије активирати све проблеме и сва питања у Србији. ‘Актуелни технички премијер Србије и ради само на томе да се ништа не решава, јер што је мутнија вода, његов улов је већи’, казао је Чанак“.
Цобелов наследник, амбасадор Волфрам Мас, не понавља грешке свог противника. Он пази шта говори: „Морам да критикујем власти у Србији што и саме још увек користе термине попут ‘НАТО бомбардовања’. Замислите да шетате Улицом кнеза Милоша и да вас ваше дете упита: ‘Тата, ко је ово урадио?’. Ви ћете му одговорити: ‘НАТО’. И шта онда очекујете од тог детета да мисли о НАТО-у? За разлику од тога, ја сам као младић у Немачкој гледао рушевине у мом граду, али нисам мрзео оног ко је то учинио, јер је било оних који су могли да ми кажу зашто је то учинио“. И прави је скандал што се Масу после тога нико није извинио зато што су нас бомбардовали…
Али зато су га послушали почетком фебруара ове године, када се ни он није умешао у збивања на српској политичкој сцени, тако што нам је забранио да идемо на ванредне парламентарне изборе: „Ванредни избори у Србији би омели европске интеграције и у интересу је Србије да их одложи што је могуће више, до редовног термина. Владајуће странке јасно разумеју да би нестабилност владе у најмању руку скренула Србију са пута у ЕУ“. Сукоб Млађана Динкића са остатком владајуће коалиције после тога је успешно изглађен, влада Мирка Цветковића реконструкцијом је постала још и боља него што је била, и владајуће странке су на миру наставиле да нас воде путем у ЕУ…

ХАЈКА НА КОНУЗИНА
Будући да све ово што су нам радили амбасадори Полт и Мантер, Вордсворт, Терал, Цобел и Мас, није било мешање у унутрашње ствари ове земље, није се на њихове јавне и тајне наступе много ни реаговало. Зато се и реагује на Александра Конузина.
При том, нису се на амбасадора Русије устремили само Ненад Чанак и уобичајени, пратећи хор отворених српских евроатлантиста. Укључили су се у хајку против Руса и партијски другови Бориса Тадића (иако је и Чанак изабран на Тадићевој листи), доводећи свог шефа у неугодну ситуацију да поред свих отворених фронтова, отвори и онај са Русима. Што му је, неколико месеци уочи избора и усред косовске предаје, потребно колико и чир на желуцу. Потпредседник Владе Србије Божидар Ђелић (који се, по сопственом признању, успешно изборио против немогућих услова за ЕУ кандидатуру, тако што је издејствовао да пред Србију буде постављен само услов да се одрекне Косова) храбро је оценио да се амбасадор Конузин „још једном умешао у унутрашњу политику Србије. Сигуран сам да Русија не би волела да то исто тамо раде страни амбасадори“. А хору се прикључила и потпредседница Тадићеве Демократске странке Јелена Триван, рекавши да је „прилично неуобичајена дипломатска пракса, по Бечкој конвенцији, да амбасадори узимају активно учешће у политичком животу земље“. Па је навела и да се „лоше осећа“ због чињенице да у Србији амбасадори имају већи значај него што им припада и да је њихово присуство на скуповима „мерило успеха“.
После ових иступа својих страначких колега, које сигурно није одобрио, морао је да реагује и Борис Тадић. Покушао је да ствар пресече, покушао да то учини соломонски и да испадне мудар као он. Нити је пресекао, нити је испао мудар. „Није уобичајена пракса да дипломате говоре на страначким скуповима, али јесте уобичајена пракса да присуствују страначким скуповима и ту бих ставио тачку“, одговорио је у уторак на спонтано постављено или пак унапред наручено новинарско питање.
Заборавио је, само, где је био у суботу, 28. новембра 2009. године. У Центру „Сава“, у Београду, на изборној скупштини Јединствене Србије Драгана Палме Марковића. Чак се и обратио еминентном скупу, баш као и други почасни гост, амбасадор Русије Александар Конузин. И нико се тада није побунио зато што се руски амбасадор „још једном умешао у унутрашњу политику Србије“, нити је икоме постало лоше због тога, иако је Конузин и тада, као и протеклог викенда пред напредњацима, поновио да ће „Русија пружати сву помоћ Србији у заштити њеног суверенитета и територијалног интегритета на Косову. Косово у срцима Руса одјекује истим болом као у вашим срцима“.
И тако је и председник Србије, лицемерном критиком Конузиновог обраћања напредњацима, принуђен наступима својих страначких доглавника, увучен у кампању против амбасадора Русије у Београду. У кампању која се против Русије, преко Конузинових леђа, појачава у директној пропорцији, а слутимо и у директној вези, са јачањем притисака на Србију да се одрекне Косова. Кампања по српским медијима и политичким буџацима – какве никад досад није било ни против једног страног дипломате, чак ни против оних који су нам доносили бомбе, а не речи подршке као руски амбасадор – траје већ месецима.
Хајка је почела у медијима, чији су власници Немци. Повод: појављивање Светлане Ражнатовић на пријему у руској амбасади поводом Дана Русије, уочи одласка у кућни притвор. Главни уредник „НИН“-а оптужује Конузина да је „ударио шамар српском друштву“, да је „показао руску империјалистичку препотенцију“, да је пружио „не само подршку починитељки, дакле криминалки, него и подршку свему што она представља – од културолошког неукуса њене музике, до тога да су човек њеног живота и најближи пријатељи – сви окорели криминалци најгорег ранга. Није проблем Конузин, он ради оно што му се може. Овог пута, очигледно је хтео да покаже да може брутално да увреди Србију“… Страсти су до кључања доведене средином септембра, после скупа „Београдског безбедносног форума“, када је у већ чувеном наступу руски амбасадор упитао „има ли овде Срба? Тачи осваја север Косова, а вас баш брига“, и подсетио учеснике на оно што им се дешава пред носом, а они и не спомињу: „Зашто нико не поставља питање о припремама КФОР-а и ЕУЛЕКС-а да на административне прелазе доведу косовску полицију и царинике? Ми имамо исте интересе и бранићемо вашу земљу, упркос интересима неких Срба да се ваша земља стави под страну контролу“. Ова је, неугодна истина, изазвала салве увреда, оптужби и изненадне забринутости за суверенитет Србије. „Србија је овде као млађи партнер, што једна суверена држава себи не би смела да дозволи“, преносе српски медији изјаву загребачког професора Жарка Пуховског. Тим Џуда, „експерт за Балкан“, Конузинов наступ упоређује са оним Цобеловим (!?) и, ваљда у име Србије, од Москве тражи извињење слично извињењу немачког амбасадора. „Србија је суверена земља и неприхватљиво је да трпи увреде било ког дипломатског представника, па ни амбасадора Русије Конузина. Србија није ничија колонија и амбасадор Русије мора да поштује њену независност и да се држи дипломатског реда“, саопштава Чедомир Јовановић. „Да Србија има јачу дипломатску кичму, руском амбасадору би морало бити ускраћено гостопримство, јер је то тај ранг дипломатског скандала“, коментарише у „НИН“-у Ненад Чанак. „Руски амбасадор у Београду Александар Конузин, у маниру губернатора Србије и власника свих мисли, размишљања исправних и испраних ставова код православних Словена, љутитим тоном је извређао учеснике ‘Београдског безбедносног форума’“, пише у „Блицу“ Гордана Суша. А Борко Стефановић, који се ономад сликао пред заставом независног Косова, вајка се на „Б92“ што није био на форуму, јер би Конузину сигурно одговорио…
Упркос толикој пропаганди, а ово су били само исечци, амбасадора Конузина у Тополи за Малу Госпојину народ дочекује аплаузима и овацијама, салве аплауза добија и од напредњака у Нишу, и нема сумње да ће тако проћи где год се у Србији буде појавио, само ако ту буде и Срба. Не зато што је Конузин, већ зато што је, и нехотице, постао симбол борбе за Србију. И зато су напади на Александра Конузина, колико год били мера српске (пре)окупације Западом, истовремено и показатељ да овај народ на ту окупацију не пристаје. И ниједан окупатор, због тога, и не може да се осећа другачије од Јелене Триван. Лоше.

[/restrictedarea]