29. novembar – Srbi južnije od Ibra: ni na nebu, ni na zemlji!

Kada su američkom podpredsedniku Džou Bajdenu na Kosovu davali Zlatnu medalju Slobode, on je izjavio da je vlada ove zemlje dostigla značajni progres, posebno u pogledu ujedinjenja multinacionalnog stanovništva pokrajine. Ovo je bilo rečeno u Prištini, gde se ne može sakupiti ni dvadeset Srba. Da je program posete Bajdena podrazumevao posetu srpskih enklava, ko zna, možda on ne bi bio tako optimističan u svojim ocenama.

U redakciju Glasa Rusije stiglo je pismo od 27-godišnjeg Predraga Klajića iz srpskog sela Miloševo, koje se nalazi nedaleko od grada Obilića.

Pre rata 1999. godine ovde je živelo oko sto srpskih porodica, sada je ostalo najviše 25 ljudi. Ljudi u mom selu jedva sastavljaju kraj s krajem i veoma teško žive. U selu imamo petoro maloletne dece kojima je potreban prevoz do osnovne škole, jer njihovi roditelji nemaju novca da im to pruže… imamo stare i nemoćne kojima je potrebna pomoć u lekovima… nemamo ni jedan računar u selu… pristup internetu za nas je bajka… sve nam je to potrebno. I još mnogo toga, kako bismo imali kakav nromalan i civilizovan život dostojan čoveka u 21. veku.

Naš izveštač telefonirao je Predragu Klajiću. Unapred se izvinjavamo zbog lošeg kvaliteta signala, ali, kao što se zna, što se južnije nalazi kosovska opština, to gore radi srpska mobilna veza. A naše pitanje o postojanju fiksnog telefona, Predrag Kljajić je primio pre kao neslanu šalu…

Naš život se malo promenio od 1999. godine. Samo sada Albanci koji žive u susednim selima nas ne gone, govori Predrag Kljajić. Ali naše selo se nalazi pored autoputa i od onih Albanaca koji prolaze njime pretnje stižu redovno. Izjavljuju nam da tu nije mesto Srbima, da pokupimo stvari i da odemo odavde, a ako ne uradimo to, biće loše. I sam se čudim kako ovde opstajemo – posla nema, tako da uglavnom živimo od onoga što Beograd plaća bivšim radicima termocentrale Obilić.

Ukoliko mi želimo da dobijemo posao u Kosovskoj vladi  moramo da priznamo njihove institucije, da priznamo Prištinu, da uzmemo njihove lične karte, njihovo državljanstvo. Ako hoćemo  da uđemo u  KPS  mi moramo da damo zakletvu ispod šiptarske zastave. Ja ne bih nikada dao  ovakvu zakletvu,  jer po meni je to klasičan izdajnički čin.  Potpuno je nemoguće raditi u kosovskim institucijama, a sa druge strane  Srbija isto ne radi nikakvog posla,  tako da smo mi ni na nebu ni na zemlji.

U poslednje vreme međunarodne strukture na Ksoovu sve češće opravdavaju svoja dejstva na severu pokrajine neophodnošću da se osigura sloboda kretanja. Jasno je da se podrazumeva pre seva sloboda za saradnike KFOR i EUleks. Što se tiče srpskih građana… Srbin, ako je, naravno, pri zdravoj pameti, u autobus sa Albancima nikada neće sesti – govori Predrag Kljajić – pa i vozači imaju takođe mnogo problema.

Ukoliko moj auto  zaustavi njihova policijska patrola  oni će naravno tražiti legitimaciju.  Međutim,  ja  mogu da im pokažem samo tu ličnu kartu koju sam dobio iz  Beograda. Bilo je neprijatnih slučajeva kad su automobili zadržavani i po dva sata.  Vama jednostavno kažu  – ne možete nigde da idete. Sačekajte.

Glasine da Srbi sa severa Kosova planiraju da proglase nazavisnost pojavljuju se sve češće. Ova informacija se ne potvrđuje na zvaničnom nivou, ali ove planove uzimaju na znanje čak i evropski činovnici. Ako je reč samo o nezavisnosti od Prištine, a ne od centralne Srbije, možda bih i podržao sličnu odluku, govori naš sagovornih Predrag Kljajić. Istina, on ne može da odgovori šta će onda biti sa Srbima koji žive južnije od Ibra.

Sprski živalj preko Ibra  je u 90 odsto slučajeva priznao  kosovske institucije i tako je sam sebi  zabo nož.  Srbi južnije od Ibra su  nekako izgubili kontakt sa realnošću. Nema više one srednje klase. Tu ima ljudi koji imaju puno para  i oni koji nemaju ništa. I onda tu dolazi,  kao što bi Marks nekada rekao, dolazi do neprijateljstva. Naravno da pobeđuje ona klasa koja ima više para. Ono što bi trebalo sada za siromašne  je,   na primer,  drvo za ogrev. Međutim ljudi nemaju dovoljno para da kupuju hleb, šta da pričamo o kubnom metru drva koji košta 25 evra.

Pojedine političke snage u Beogradu predlažu da se pristane na „realno stanje stvari“ na Kosovu i mnogi smatraju da je od takvog pristanka do priznanja nezavisnosti pokrajine jedan korak.

Danas je Beograd sa ovakvom političkom elitom u stanju  da uradi mnogo toga  ali ne verujem da će predsednik Tadić i aktualna vlada to dozvoliti. Ko je ikad pokušavao da nekome da  ili da  odvoji  od Srbije Kosovo, on je u srpskom narodu proglašen za izdajnika,   a to je nešto najgore što se može vama  desiti.

Koliko će dugo Srbi južnije od Ibra živeti u neizvesnom stanju, sada ne može da predvidi niko. Skro pre tri godine državni sekretar SAD Kondoliza Rajs nazvala je nezavisnost Kosova jedinom životvornom varijantom za osiguranje stabilnosti u tom regionu. Nažalost, gospođa Rajs nije precizirala da je ova stabilnost namenjena samo predtavnicima jedne nacionalnosti koja živi na Kosovu.

Izvor: Glas Rusije