Uklonimo ZID nepravde da bi šire bile ULICE nade

Piše Jovan B. Dušanić

Neoliberalizam, protiv kojeg sve više ljudi širom sveta demonstrira na ulicama, savremena je formula kapitalizma koja ignoriše bilo kakvu nacionalnu osobenost, socijalnu odgovornost, te moral i etičke principe

Američkim gradovima se šire demonstracije koje su pokrenute sredinom septembra (2011) akcijom „Occupy Wall Street“, kao protest protiv sve veće nejednakosti u ekonomskom sistemu SAD-a, te protiv američke političke elite za koju građani veruju kako je korumpirana od strane bogatih i moćnih, pre svih od velikih finansijskih firmi. Vol strit je simbol pohlepnog kapitalizma u kojem najveće finansijske firme i njihovi menadžeri odlično profitiraju i u ovoj aktuelnoj krizi, a veliki broj građana ostaje bez kuća i radnih mesta. Građani su sve više ubeđeni kako se bezobzirno žrtvuje blagostanje većine običnih ljudi zbog interesa uskog kruga najbogatijih.

[restrictedarea]

Upravo su najveće finansijske firme i njihovi menadžeri u svojoj nezajažljivoj pohlepi za velikim profitima, u dobroj meri, „kumovali“ prvom talasu krize iz 2008. godine, a onda su vlasti SAD-a, kako bi ih spasile od bankrotstva, u njih „upumpale“ više od deset hiljada milijardi dolara. I posle toga finansijske firme i njihovi menadžeri nastavljaju da rade „po starom sistemu“ (ulazeći i dalje u sve rizičnije mahinacije) i još bezočnije povećavaju svoje profite, a svet ovih meseci zahvata drugi talas krize. Bogati i moćni su izgradili sistem u kojem je rizik učinjen zajedničkim, a profit samo njihovim – uskog sloja moćnih i bogatih, gde se ostvaruju ogromni privatni dobici po osnovu javnog gubitka, odnosno dobit se privatizuje od strane uskog kruga moćnih i bogatih, a gubici se socijalizuju –  prebacuju na mase slabih i siromašnih.

Prvih nedelja informacije o demonstracijama su bile „prećutkivane“ u sredstvima masovnih informacija koja se nalaze u direktnoj ekonomskoj zavisnosti ili su u vlasništvu onih protiv kojih su protesti usmereni. Međutim, informacije su se brzo širile posredstvom Internet mreža („Jutjuba“, „Tvitera“ i „Fejsbuka“), tako da o tome sada pišu i mejnstrim mediji u SAD-u, ali uz primenu svojih tradicionalnih metoda manipulacije, kao na primer, stvarni broj učesnika se u njihovim izveštajima višestruko umanjuje, tvrdi se da demonstranti ni sami ne znaju šta hoće, emituju se izjave „slučajnih“ prolaznika koji osuđuju „šačicu anarhista“ koja remeti javni red i mir, kadriraju se osobe sa „nesimpatičnim“ izgledom i tome slično.
Iz Njujorka, sa Vol strita, demonstracije su se proširile i na Vašington (u parku pored Bele kuće), pošto je protest uperen i protiv američke vlasti i političara koji su izlobirani (u orvelovskom novogovoru lobiranje je eufemizam za korumpiranje) od strane bogatih i moćnih i zakone „podešavaju“ prema njihovim interesima. Raspolažući ogromnim bogatstvom finansijski moćnici su demokratiju (čak i u ovoj „najdemokratičnijoj“ zemlji sveta) sveli na uzaludno glasanje bez pravog izbora. Poslednjih nedelja demonstracijama su obuhvaćeni i drugi gradovi SAD-a – Čikago, Los Anđeles, Boston, San Francisko…

VRATITE NAM AMERIČKI SAN
Početkom osamdesetih godina prošlog stoleća, kada predsednik SAD-a postaje Ronald Regan, nastupa era neoliberalizma koju SAD-u nameću (milom ili silom) celom svetu. Upravo u to vreme dolazi do uspostavljanja novih ravnotežnih odnosa između rada i kapitala (koji treba, tako su bar tvrdili neoliberali, da poveća efikasnost privređivanja, te podstakne privredni rast i zapošljavanje), a što prevedeno sa orvelovskog novogovora znači smanjenje prava iz radnih odnosa koja idu na štetu zaposlenih (rada), a u korist poslodavaca (kapitala).
Od Drugog svetskog rata, pa sve do kraja sedamdesetih godina vlasti u SAD-u su stvarale uslove da i zaposleni, a ne samo poslodavci učestvuju u rezultatima ekonomskog rasta. Plate zaposlenih su se stalno povećavale i pratile su  rast produktivnosti. Zaposlenima je zakonom garantovana 40-časovna radna nedelja, a prekovremeni rad se plaćao više od redovnog. Zbog toga su se poslodavci radije odlučivali na nova zapošljavanja nego na plaćanje prekovremenog rada, a što je vodilo ka većoj opštoj stopi zaposlenosti. Takođe su bile propisane minimalne plate, a u slučaju gubitka posla isplaćivana je naknada za nezaposlene. Naknade su isplaćivane i u slučaju radne nesposobnosti, gubitka hranioca porodice i nemogućnosti da se dovoljno akumulira za starost. Uveden je i sistem osiguranja za stare i siromašne slojeve stanovništva („Medicare and  Medicaid“), što je za kratko vreme prepolovilo broj siromašnih starijih lica. Vlast je preduzela značajne mere kako bi visoko obrazovanje postalo dostupno velikom broju građana. Školarina na državnim univerzitetima iznosila je samo 4 odsto od godišnjeg dohotka prosečnog domaćinstva.
Posle osamdesetih godina znatno su povećane školarine na državnim univerzitetima, skoro da je uništen sistem socijalne zaštite, a plate zaposlenih stagniraju. Prema zvaničnoj statistici zaposleni u SAD-u je 2007. godine (pre krize) kući donosio prosečnu godišnju platu koja je bila malo veća od 45.000 dolara, što je realno manje (ako se uzme u obzir inflacija) od iznosa koju je pre tri decenije imao, mada je američka privreda u istom periodu beležila rast, a rezultati toga rasta prelili su se ka uskom sloju najbogatijih Amerikanaca.
U poslednje tri decenije plate se realno ne povećavaju i one sve više i više zaostaju za rastom produktivnosti (videti tabelu br. 1 – tabele, kao i većina podataka koje u ovom tekstu navodim preuzeti su iz knjige „Aftershok“, 2010, koju je napisao Robert Rajh, profesor sa Univerziteta „Berkli“). Umesto da se zbog stalnog rasta produktivnosti skraćuje radna nedelja, zaposleni su prisiljeni da rade sve duže i duže. Zgrtanje novca postaje vrhovni ideal u kojem je jedno od najvažnijih uporišta obezduhovljen „srećan robot“ (koji radi od jutra do sutra) sa manipulativnom i masovnom potrošačkom svešću, ravnodušan prema patnjama drugih naroda i svega što se ne tiče njegovog materijalnog interesa i životnog standarda.
Sve većim nejednakostima u ekonomskom sistemu Amerike, između ostalog, doprineo je i sistem oporezivanja, glorifikovan u vreme vladavine neoliberalne ideologije. Jedna od dogmi neoliberalne ekonomije kaže da snižavanje poreza i odustajanje od progresivnog oporezivanja, te pružanje poreskih povlastica za bogate investitore  motiviše privredu i građane da više rade, što podstiče rast ekonomije i dovodi do ubiranja veće mase poreza, te na kraju odgovara svim građanima (kroz bolje školstvo, zdravstvo, bezbednost i slično). Međutim, praksa pokazuje suprotno – ne dolazi do ubrzanja rasta ekonomije, te se  ubire manja masa poreza (pa umesto boljeg imamo sve lošije državne službe), a što mnogo ne pogađa bogatu manjinu, nego ostali deo građana.
Nedavno je investitor milijarder Voren Bafet (kolumna u „Njujork tajmsu“) napisao kako je u 2010. godini platio porez po stopi dvostruko nižoj od stope po kojoj su porez plaćali njegovi zaposleni (on 17,4 odsto, a zaposleni 33-44 odsto na poresku osnovicu). Ironično je dodao kako je prijatno imati prijatelje u Kongresu koji vode računa o blagostanju bogatih. Pored toga, u navedenoj kolumni Bafet piše da njegov 60-to godišnji rad sa investitorima opovrgava i tvrdnje da niski porezi za bogate podstiču aktivnije investiranje i otvaranje novih radnih mesta.
Od osamdesetih godina prošlog veka, kada nastupa vreme dominacije neoliberalizma poreske stope za najrasprostranjenije dohotke građana su u SAD-u prepolovljene (snižene sa oko 80 odsto, na oko 40 odsto), a skala progresivnog oporezivanja je znatno ublažena. U isto vreme, prosečna stopa rasta američke privrede nije beležila rast, nego obratno. Od pedesetih do osamdesetih godina rast je iznosio prosečno godišnje 3,7 odsto, a od početka osamdesetih godine do sada manje od tri odsto. Pored toga, najbogatijim slojevima je zakonski dozvoljeno da svoje dohotke iskažu kao profit na uloženi kapital (a ne kao običan dohodak) i tako plaćaju porez od samo 15 odsto. Pored toga, znatno je snižen porez na nasledstvo i povećan porez na promet i na plate što pogoduje najbogatijim, a pogađa najsiromašnije.
Društvo se ubrzano raslojava na sve manji broj izuzetno bogatih i ogroman broj siromašnih, uz brzo „tanjenje“ srednje klase. Dok je krajem sedamdesetih godina jedan odsto najbogatijih prisvajalo manje od devet odsto ukupnih dohodaka, 2007. godine procenat je iznosio 23,5 odsto (videti tabelu br. 2). Nije slučajno da je skoro identična situacija bila i pre svetske ekonomske krize iz tridesetih godina prošlog veka. Na sajtu pokreta „Okupacija Vol strita“, između ostalog, piše: „Ono što nam je svima zajedničko jeste da smo mi 99 odsto onih koji neće više da tolerišu pohlepu i korupciju ostalih jedan odsto“.
Kao što smo već istakli, plate u SAD-u više od jedne decenije realno se ne povećavaju, pa su zaposleni  prisiljeni da sve duže dnevno provode na poslu i da se sve više zadužuju, pogotovo što su mnogi izdaci (naročito za zdravstvo i obrazovanje) osetno porasli. Prosečna kuća se 1980. godine mogla kupiti za 64.600, 2006. godine za nju je trebalo platiti 246.500 dolara, a za tipičnu američku svadbu troškovi su za iste godine porasli sa 11.213 na 28.082 dolara. Američki radnik radi u proseku 50 časova nedeljno, a dug prosečnog domaćinstva se, sa oko 50 odsto do osamdesetih godina prošlog veka, znatno povećao i u 2007. godini iznosio je 138 odsto njihovog godišnjeg dohotka.
U isto vreme, stopa nezaposlenosti se povećava i prema zvaničnim podacima iznosi 9,6 odsto, a ako se računaju i oni koji rade povremeno, te oni koji se izgubili svaku nadu da će naći zaposlenje i ne registruju se u zvaničnoj evidenciji, onda je taj procenat veći od 20 odsto  (preko 30 miliona). Još veći broj ili oko 50 miliona nema nikakvo osiguranje, a približno isti broj stanovnika (46 miliona) živi ispod granice siromaštva i od države dobija „bonove“ za hranu.
Bogati se ograđuju od ostatka društva – žive u elitnim delovima koje umesto obične policije obezbeđuju privatni čuvari i telohranitelji; umesto javnih parkova, bazena i drugih sportskih objekata imaju sopstvene ili posećuju luksuzne privatne klubove sa tim sadržajima; decu ne šalju u državne nego privatne elitne škole i univerzitete; ne leče se u državnim bolnicama nego na privatnim klinikama; ne putuju javnim transportom u prenatrpanim autobusima i metroima  itd. Jednom rečju, biti bogat znači imati dovoljno novca da se ne mešaš sa onima koji nisu bogati. Jedan procenat Amerikanaca sa vrha, kako je to lepo rekao nobelovac Džozef Stiglic („Geopolitika“, maj 2011), ima najbolje kuće, najbolje obrazovanje, najbolje lekare i najbolji životni stil, ali postoji jedna stvar koju novac, izgleda, nije kupio: shvatanje da je njihova sudbina vezana za to kako ostalih 99 odsto živi. Istorija je pokazala da je to nešto što jedan odsto na kraju i nauči – kada bude suviše kasno.
Socijalna pokretljivost izostaje i danas je mnogo teže (nego što je to bilo pre više od tri decenije) ostvariti „američki san“, kako  je to definisao njegov autor DŽ. T. Adams. „San je to o zemlji u kojoj bi život trebalo da bude bolji, bogatiji i srećniji za sve; san o društvenom poretku u kojem će svako postići najviše za što prirodno ima dara i biti priznat od drugih za ono što jeste, bez obzira na slučajne okolnosti rođenja ili položaja.“ Zbog toga ne treba da iznenađuje što na jednom od transparenata američkih demonstranata piše: „Vratite nam američki san“.

BELA KUĆA NA PRODAJU
Međutim, ovako veliko raslojavanje i nejednakost protiv čega sada demonstriraju u SAD-u je neprihvatljiva ne samo sa moralnog stanovišta, te sa stanovišta proklamovanog američkog ideala jednakih mogućnosti, nego i zbog toga što veliko raslojavanje i nejednakost u sebi kriju velike ekonomske i političke opasnosti.
Ekonomska opasnost postoji zbog toga što je pri većoj nejednakosti u raspodeli i koncentraciji bogatstva u uskom krugu ljudi, manja tražnja za robom i uslugama nego što bi to bio slučaj da imamo pravedniju raspodelu i manje raslojavanje u bogatstvu, a što neminovno vodi usporavanju stope privrednog rasta i zapošljavanja. Kada nejednakosti dostignu kritične tačke dolazi i do ozbiljnih ekonomskih kriza. To lepo ilustruju i podaci iz tabele br. 2 i nije slučajno da je u godinama pred izbijanje velikih kriza (1928. i 2007. godine) jedna četvrtina ukupnog dohotka SAD-a odlazila u ruke samo jedan odsto najbogatijih Amerikanaca.
Izuzetno bogati ljudi, po pravilu, ne troše sav dobijeni novac jer  im to – ma kako to paradoksalno zvučalo – nije lako da čine zato što nemaju dovoljno vremena, a i želja da to čine se postepeno smanjuje. Za neke nove investicije u realnu ekonomiju oni nemaju vremena, te  troše manji deo svojih primanja, a ostatak trenutno ne koriste ili ulažu u virtualnu ekonomiju (spekulacije na finansijskom tržištu).
Primera radi, za godinu koja je prethodila bankrotstvu banke „Lehman Braders“, Ričard Fuld – prvi čovek ove banke zaradio je 500 miliona dolara. Ostavićemo sada po strani pitanje koliko su ovako velika primanja uopšte zaslužena i opravdana, te da li postoji direktna veza između plata top menadžera i visine njihovih primanja, odnosno da li bi Ričard Fuld više ili manje (ne)uspešno rukovodio bankom „Lehman Braders“ da je imao mnogo veća (ili mnogo manja) primanja.
Da bi potrošio taj ogroman novac Ričard Fuld je trebalo svakodnevno u proseku da troši 1,37 miliona dolara, a on za to nije imao ni dovoljno vremena, a ni silnih motiva. Kada postoji mogućnost da se kupi bilo koji proizvod, sa vremenom se radost od kupovine smanjuje, jer kada se ima sve bilo kakva dodatna kupovina postaje sve manje interesantna. Teško da bi se Ričard Fuld  –  koji ima penhauz na Park aveniji (21 milion dolara) i imanje u Grinviču (25 miliona dolara) – radovao kupovini neke nove nekretnine, kao što je to bio slučaj pri kupovini svoje prve kuće. Uvek je slađe prvo parče torte od narednih.
Politička opasnost krije se u tome što pri većoj nejednakosti u raspodeli i koncentraciji bogatstva u uskom krugu ljudi, stanovništvo sve više misli da postoji dogovor između političke i poslovne (biznis) elite u zemlji. Većina građana postaje sve više ubeđena da je vlast korumpirana i da politička elita ništa ne preduzima da ograniči pohlepu bogatih, nego odluke donosi u interesu najbogatijeg uskog sloja stanovništva, a na štetu velike mase običnih građana. Zbog toga oni postaju sve više svesni  da se demokratija svela na uzaludno glasanje bez pravog izbora, te da se treba boriti protiv jednopartijske vladavine „biznis stranke“, kako to kaže profesor N. Čomski.
I sadašnje demonstracije u SAD-u su dobrim delom uperene protiv američke vlasti i političara korumpiranih od strane bogatih i moćnih, pre svih od velikih finansijskih firmi. Kada se govori o krupnim finansijskim firmama onda se, pre svega, misli na one koje su simboli sekjuritizacije kredita (jedne od finansijskih inovacija kojom su „brabonjci pretvarani u bisere“), koja je dovela do sloma tržišta stambenih kredita u SAD-u, a što je bio i okidač za svetsku ekonomsku krizu 2008. godine. Kroz veoma složen (i teško razumljiv) proces sekjuritizacije, problematični stambeni krediti (odobravani i građanima koji nisu bili kreditno sposobni) su „prepakovani“ u hartije od vrednosti, koje se posle „oplemenjavanja“ (ocenjene kao bezrizične od rejting agencija i osigurane od rizika) prodaju po celom svetu i tako se stvara ogroman hipotekarni „balon“, a rizik loših („toksičnih“) kredita prenosi se na sve vlasnike hartija od vrednosti emitovanih na bazi ovih kredita.
U procesu sekjuritizacije kredita ključnu ulogu je imalo pet investicionih banaka („Goldman Sačs“, „Morgan Stenli“, „Lehman Braders“, „Meril Linč“, „Bir Stirns“), dva finansijska konglomerata („Siti grup“, „JP Morgan Čejs“), tri firme koje su se bavile osiguranjem (AIG, MBIA, AMBAC), tri rejting agencije za procenu kreditnih rizika („Mudis“, „Standard & Purs“, „Fič“) i dve kvazidržavne korporacije koje su kupovale kredite od banaka i „prepakivale“ ih u hartije od vrednosti („Fani Mae“, „Fredi Mek“).
Sve ove velike finansijske firme „preživele“ su krizu 2008. godine, jer im je vlada SAD-a dala „infuziju“ od više hiljada milijardi dolara. Izuzetak je bila jedino banka „Lehman Braders“, koja je i dva dana pred bankrotstvo kod sve tri rejting agencije imala maksimalnu ocenu (AAA) sigurnosti. Ali ne samo da su „preživele“ krizu, nego su dobijenu „infuziju“ iskoristili da znatno povećaju profite, te plate i bonuse svojim menadžerima. Tako je samo posle godinu i nešto od krize iz 2008. godine „Goldman Sačs“ već početkom 2010. godine ostvario rekordan profit za svu svoju istoriju (osnovan 1869. godine) i menadžerima isplatio ogromne bonuse. Zadržaćemo se na ovoj temi malo detaljnije da bi videli u čemu je tajna „žilavosti“ ovih krupnih finansijskih firmi.
Posle bankrotstva banke „Lehman Braders“ (jesen 2008) tadašnji ministar finansija u vladi DŽ. Buša – Henri Polson, guverner „Centralne banke“ – Ben Bernanka i prvi čovek „Federalne rezervne banke“ Njujorka – Timoti Gajtner upozorili su da SAD-u preti ekonomska katastrofa ako se krupnim finansijskim firmama odmah ne pruži finansijska pomoć od 700 milijardi dolara. Sa tim su se odmah saglasili tadašnji predsednik DŽ. Buš i tek izabrani (još ne stupivši na dužnost) novi predsednik B. Obama, a posle toga i Kongres. Konkretan plan (takozvani „Plan Polson“) pomoći  krupnim finansijskim firmama (ko će dobiti sredstva, u kojem iznosu i pod kojim uslovima) napravili su H. Polson i T. Gajtner. Kasnije će se saznati da im je glavni konsultant bio Lojd Blankfajn – prvi čovek banke „Goldman Sačs“.
H. Polson je pre dolaska na mesto ministra finansija bio na čelu banke „Goldman Sačs“ (1999-2006), a T. Gajtner je na mesto prvog čoveka „Federalne rezervne banke“ Njujorka došao zahvaljujući Robertu Rubinu, ministru finansija u administraciji B. Klintona, gde mu je T. Gajtner bio zamenik. R. Rubin je ranije (sedamdesetih godina) bio na čelu banke „Goldman Sačs“, a 2008. godine jedan od prvih ljudi „Siti grup“-a.  Zbog toga ne treba da nas čudi da su upravo „Goldman Sačs“ i „Siti grup“ dobili najveći deo sredstava, a značajna sredstva su odobrena i osiguravajućoj kući AIG, koja je, između ostalog, bila dužna milijarde dolara banci „Goldman Sačs“. AIG je odmah po dobijanju pomoći u 100 odsto iznosu izmirio dugovanje prema banci „Goldman Sačs“ (u slučaju bankrotstva AIG-a „Goldman Sačs“ je mogao da računa da će dobiti samo manji deo svojih potraživanja). Rukovodstvo „Federalne rezervne banke“ Njujorka je top menadžerima elektronski poslala pismo sa zahtevom da javno ne  iznosi podatke o tom plaćanju.
Šta je administracija B. Obame preuzela posle svega što se desilo u vezi sa ekonomskom krizom? Nijedno službeno lice u zemlji nije okrivljeno za zloupotrebu položaja, kojima su omogućene velike finansijske mahinacije i niko od čelnih ljudi velikih finansijskih firmi nije pozvan na odgovornost za očigledne mahinacije na finansijskom tržištu. Administracija B. Obame nije ni pokušala da vrati ogromne bonuse kojima su menadžeri finansijskih firmi isplaćeni za period kada su se svesno bavili mahinacijama ulazeći u ogromne rizike.
Štaviše, B. Obama je ponovo postavio za guvernera „Centralne banke“ Ben Bernanku, a za ministra finansija Timoti Gajtnera (koga je na mestu prvog čoveka „Federalne rezervne banke“ Njujorka nasledio V. Dadli, koji je pre toga bio glavni ekonomista i izvršni direktor u banci „Goldman Sačs“). Za rukovodioca Kabineta B. Obama je postavio Emanuela Rema, jednog od prvih ljudi „Fredi Meka“, a Timoti Gajtner je za svoga šefa Kabineta postavio Marka Patersona, bivšeg lobistu banke „Goldman Sačs“.
I tako se nastavlja stalno kruženje ljudi iz volstritovskih u kabinete državne administracije i obratno, a lica koja su u velikoj meri odgovorna za krizu, ne samo da ne odgovaraju za to, nego ostaju na visokim položajima (najčešće i napreduju), te nastavljaju da rade „po starom sistemu“ i još bezočnije povećavaju profite moćnih finansijskih firmi. Grupa lobista sa Vol strita su jedni od najaktivnijih i najagresivnijih, ali i finansijskih najizdašnijih sponzora, kako demokrata, tako i republikanaca, te godišnje izdvajaju stotine milione dolara samo za senatore i kongresmene, pogotovo one koji predlažu zakone i članovi su ekonomskih i finansijskih komiteta. Zbog toga ne treba da nas iznenađuje da su protesti upereni protiv američke vlasti i političara,  korumpiranih od strane bogatih i moćnih, pre svih velikih finansijskih firmi, pa  demonstranti na jednom od transparenata ironično nude Belu kuću na prodaju – onome ko najviše ponudi novca.

DA LI NAS ISTORIJA NEČEMU UČI?
O ključnim uzrocima aktuelne svetske krize, pogrešnim merama koje se u SAD-u preduzimaju za njeno prevazilaženje i o mogućim načinima izlaska iz nje ranije sam detaljno pisao (videti moju knjigu: „Dolarska alhemija i kazino ekonomija“, Beograd, 2009). Zbog toga o ekonomskim merama koje bi vodile ka izlasku iz krize neću pisati, nego ću obratiti pažnju na činjenicu da se koreni aktuelne krize i one iz tridesetih godina prošlog stoleća nalaze u trijumfu (neo)liberalnog kapitalizma, odnosno ekonomskog darvinizma kao prava jačeg, moćnijeg, egoističnijeg i pohlepnijeg na bazi privatne svojine.
Liberalni kapitalizam zagovara nesputano delovanje tržišta i potpunog povlačenja države iz ekonomske sfere. Tvrdi se kako „nevidljiva ruka“ tržišta sve postavlja na svoje mesto i dovodi do toga da svaki pojedinac vodeći računa o svojim interesima u isto vreme doprinosi blagostanja svih, odnosno ubeđuju da se „alhemijom slobodne trgovine đubre ličnog egoizma pretvara u zlato socijalne sigurnosti“ (nobelovac Džems Tobin). Neoliberalizam je savremena formula kapitalizma koji se zasniva na vrednostima klasičnog liberalnog kapitalizma (na slobodnom tržištu, individualizmu i privatnoj svojini) i ignoriše bilo kakvu nacionalnu osobenost, socijalnu odgovornost, te moral i etičke principe. Bogatstvo manjeg broja jakih i moćnih (i sve egoističnijih i pohlepnijih) raste na račun siromaštva većine u svetu, gde ogromna masa ljudi ostaje van procesa rada. Svim se državama nude uslovljeni krediti, lažna iluzija slobode i demokratije, uniformisano obrazovanje i informisanje, te omamljujuća zabava. Socijalni mir se kupuje taktikom „tittytainmenta“ (pojam Zbignjeva Bžezinskog: kombinacijom omamljujuće zabave i minimalne prehrane – kroz socijalnu pomoć).
Podsetiću samo da mnogi autori u svetu (videti na primer: Karl Polanji „Velika transformacija“, Beograd, 2003) smatraju da je fašizam direktan i nužan proizvod liberalnog kapitalizma. Takav sistem organizacije društva (u kojem profit, kapital i tržište postaju ciljevi sami za sebe) čoveka, sa svim njegovim dotadašnjim funkcijama i tačno određenim mestom u društvu, svodi na rad kao robu i nemilosrdno i brutalno ga izmešta iz dotadašnjeg položaja koji mu je pružao samopoštovanje, sigurnost i socijalni status. Osećanje velike nepravde koja vlada u svetu, kao i lične odbačenosti i poniženosti, gde se radna snaga tretira kao i drugi proizvodni inputi (bilo kakav repromaterijal), te odsustvo sigurnosti, odnosno hronični strah od neizvesnosti, uticali su na psihičku nestabilnost ljudi, što je direktno gurnulo mase u naručje fašizma.
Klasična sociološka istraživanja su pokazala da ljudi, kod kojih u dužem periodu pada životni standard, koji se osećaju ekonomski nezaštićeni i poniženi i gde nejednakost u društvu dobija ogromne razmere, počinju da traže „vođu“ koji će uliti veru da im može obezbediti sigurniji status i veću pravednost u društvu. Podsetimo se da je Hitler došao na vlast (izabran je samo nekoliko nedelja pre Ruzvelta) pod lozinkom: „Glavna misija našeg pokreta sastoji se u tome da pruži izgubljenim i uznemirenim masama novu tvrdu veru; veru koja ih neće napuštati i u te dane haosa; veru koju će oni prigrliti i koja će omogućiti da njihova umorna srca nađu mir“.
Nama ostaje samo nada da se slična istorija neće ponoviti i posle aktuelne svetske ekonomske krize.