U slavu bezimenosti

Piše Milovan Danojlić

Posmrtna slava bezimenih stvaralaca već postoji. Šta nedostaje „Ilijadi“ i „Odiseji“, o čijem se tvorcu tako malo zna? Šta će se promeniti u „Hamletu“ ako se utvrdi da ga nije napisao Šekspir? Posebno uzbudljiv primer lepote bezimenosti daje naše narodno stvaralaštvo. Ljubomorna briga živih za ono što su skrpili izraz je naše kratkovidosti i samoživosti

[restrictedarea]

Prvi pisac koga sam u životu video bio je Branko Ćopić. U proleće 1949. godine odem uzbuđen u ulicu Generala Ždanova (broj 34?), gde se nalazila redakcija „Pionirskih novina“ koje je Ćopić uređivao. Pozvonim, na vratima se pojavi onizak plavokos čovek, u čizmama.(Valjda su mu bile ostale iz rata). „Kojim poslom?“, upita me. „Da vidim Branka Ćopića“, promucah. „Pa evo, gledaj me“, reče sa malo više mekoće u glasu. Mora da se bio navikao na znatiželjnike slične meni. Izložio se „gledanju“ čitav minut, onako kako se nevoljno prepuštamo fotografisanju.
Kasnije, kad sam ga uistinu upoznao, nisam mu pomenuo taj nemušti susret. Ne verujem da bi ga se setio.
Koliko sam kao trinaestogodišnjak želeo da sretnem nekog iz te neobične ljudske fele, toliko sam danas prema njoj uzdržan. I u svetu, i kod kuće, klonim se književnika (i fariseja), pogotovo uspešnih i važnih. To su najčešće sujetna i dosadna stvorenja, zadivljena sobom i nezanimljiva. U tekućem životu oni se odmaraju od stvaralačkog rada; kroz grad se kotrljaju kao ispražnjene školjke na morskoj plaži. Ako nisu tašti i priglupi, onda su mračni i nepristupačni. Najveće poštovanje koje im kao ljudima možemo ukazati, svodi se na neuznemiravanje. O čemu bi se moglo razgovarati sa građaninom Bodlerom? Neće valjda tek tako, nama za zabavu, ponavljati napor uložen u sastavljanje stihova? U svakodnevnom životu on je bio trapavi albatros iz eponimne pesme; punu meru ljudskog razumevanja dobijao je od mulatkinje Žane Dival.
Druženje sa piscima – ako vam, nezavisno od njihove profesije, nisu bliski po nekoj drugoj osnovi – jalovo je iskušenje. Duh je po prirodi nevidljiv; njegove dubine ne otkrivaju se u dokonom ćaskanju. Piščeva duša je u napisanom; drugi ključ za nju ne vredi tražiti. Za uživanje u dobroj knjizi dovoljna bi nam bila dela mrtvih pisaca. Poznavanje jednog stranog jezika proširilo bi i zaokružilo sve što u jednom veku zaslužuje da se pročita.
Biti pisac nije neka naročita sreća, kako mi se kao dečaku činilo. Pisanje je naporno švercovanje kroz stvarni život, zaštitna maska , izum za izbegavanje sukoba i ozleda. Pisac je begunac i dezerter sa poprišta gde se biju najteže bitke. Zato, kad god je mogućno, krijem svoje zanimanje. Predstavljam se kao penzionisani profesor. (To je delimična istina, imam profesorsku diplomu).Tako ću, računam, opravdati tragove natprosečnog obrazovanja koje ostavlja moja leksika.
Kloneći se lažne slave našao sam se početkom osamdesetih u izbeglištvu. Stranac u velikom svetu je bezimeno biće, tuđina je lekovita. Uživam u svojoj nepoznatosti kao što se uživa u istini. Istina je da sam nevažan, da mi ništa nije zajamčeno, da mi je ostalo tek nešto malo reči, skrivenih i zaboravljenih, da ih kleštima čupam iz ništavila. Tuđina razgolićuje, otkriva me kao putnika i pustinjaka, otvara prostranstva zanosnog samovanja. Krepak i leden vazduh, namenjen bezimenima, osvežava krv.
U Platonovoj i Morovoj državi nije bilo mesta za pesnike. Trezveni Mor (trezvenost ga nije poštedela tamnovanja u londonskoj Kuli, gde su mu odsekli glavu) grozio se taštine, naše neizlečive boljke. (Sve je taština, pa je i ovaj pamflet protiv nje, možda, jedan zaobilazan oblik njenog ispoljavanja). Nije teško zamisliti koliko bi svet izlečen od sujete bio čistiji, lakši, slobodniji. U Morovoj „Utopiji“ zlato služi za pravljenje okova koje vuku robijaši. Od čega iskovati lance za obuzdavanje naše uobraženosti?
U vreme kad sam verovao da je život popravljiv, došla mi je na um detinjasta zamisao o suzbijanju sujete u književnom životu. Ideje sam se u međuvremenu odrekao, ali je nisam zaboravio. Ne bi li zabrana potpisivanja književnih spisa pročistila atmosferu u toj oblasti javnog života? Gubitak bi bio neznatan, dobit višestruka. Objavljivanje bi se izlečilo od plaćanja danka taštini. Dobri pisci bi zbacili s leđa teret slave i neprijatnosti koje uz nju idu, a loši bi izbegli poniženja koja donosi promašenost. Otpali bi mnogi niski podsticaji za mrčenje hartije. Onaj ko bez toga zaista ne može, činio bi to tajno i bez buke, onako kako su se pisanjem bavili kaluđeri po manastirima, zaduženi za registrovanje važnih tekućih zbivanja i njihovo sažeto tumačenje.
Imena pisaca bi se, eventualno, otkrivala stotinak godina posle njihove smrti, ako to nekoga onda bude zanimalo. Kao ljude nesposobne za rvanje sa teškoćama stvarnog života, neizlečive pisce bi trebalo uvrstiti u kategoriju hendikepiranih osoba kojima se dodeljuje skromna socijalna pomoć. Uverenje o sudbinskoj upućenosti na pisanje izdavale bi komisije specijalizovanih psihijatara, zakletih na čuvanje profesionalne tajne.
Kad bi se uveo ovakav poredak, koliko bi nas još ostalo za pisaćom mašinom?
Glavna dobit od uvođenja bezimenosti došla bi u vidu jačanja istinoljublja, a ono je, i za književnost i za čitaoce, važnije od samoljublja i slavoljublja. Oslobođena od straha i trulih obzira, nepotpisana štiva bi silno živnula i zablistala. Produbila bi se sloboda u ispovedanju i kritikovanju državnih ustanova, izoštrila se pronicljivost u sagledavanju opštih prilika i u razobličavanju ličnih nevolja, moralnih posrnuća i sramota. O ljubavnim vezama, erotskim sklonostima, o odnosima u porodici i braku, uopšte o tabuima, govorilo bi se onako kako se svedoči na Strašnom sudu. Unutrašnji monolozi dodirnuli bi predmete pod strogom cenzurom svesti. Autori bi se uzvisili nad osećanjem krivice zbog onoga što moraju reći o svojim roditeljima, deci, prijateljima, suprugama i ljubavnicama, o svom ljubljenom narodu, o čovečanstvu.
Prestala bi ponižavajuća trka za priznanjima i nagradama, pošto bi se zasluge objavljivale posmrtno. Tako bi i Lav Tolstoj došao do Nobelove nagrade. Svako može računati na vrhovno posvećenje, a ako izostane, niko neće biti pogođen. Slava bi se smestila u svoj idealni, metafizički prostor, obezbeđena od hirova mode i ukusa. Za razliku od ove u kojoj danas uživamo, ona bi imala nešto objektivne težine i obećavajućeg smisla. Jer, što se za života dobije, za života se i potroši. Njen nosilac bi bilo stvoreno, a ne stvoritelj. Nagrađivanje bi se otrglo iz kandži klanova i kuhinja, kombinatora i strateških kombinacija. Budućnost je nepodmitljiva, u njoj nemamo poznanstava i veza. Slava bi ovenčavala one koji su za života odustali od nje; produžavala bi život onome što je zaslužilo takvu milost, umesto što žive ispunjava maloumnim blaženstvom i sladunjavim obmanama. Taština bi bila upućena da se zadovoljava u bitkama stvarnog života, gde se mora ulagati mnogo veći trud nego u fikciji.
Mogla bi se, kao prikladna olakšica, uvesti praksa da se sve priče smeštaju u daleku prošlost i izmišljene zemlje: u ljudskom ponašanju postoje neke trajne konstante. Progres je prividan i, osim u tehnici, zanemarljiv. Prošlost je uvek savremena, a sadašnjica se, gotovo u celini, ogleda u njoj.
… Blago zakinutima, jer se imaju čemu nadati, i teško prehvaljenima, jer će im još za života osporiti i ono što je kod njih vredelo. Toliko muke i truda oko ulaska u akademije i antologije, toliko znoja oko osvajanja medijske slave, tolike žrtve na oltaru boginje sujete, sa tako neizvesnim ishodom. Kao što roditelj ne može stalno bdeti nad sudbinom svog deteta, tako ni pisac nije u mogućnosti da štiti ono što je pustio u svet. Ako se u onome što je ostavio nađe poneki stih, odeljak ili veća celina koje i drugima nešto znače, biće dobro; ako se ne nađe, treba biti zahvalan pravdi koju nudi zaborav.
Posmrtna slava bezimenih stvaralaca već postoji. Šta nedostaje „Ilijadi“ i „Odiseji“, o čijem se tvorcu tako malo zna? Šta će se promeniti u „Hamletu“ ako se utvrdi da ga nije napisao Šekspir? Posebno uzbudljiv primer lepote bezimenosti daje naše narodno stvaralaštvo. Ljubomorna briga živih za ono što su skrpili izraz je naše kratkovidosti i samoživosti.
Jedna seljanka koja mi, letos, reče kako me je „videla na televizoru“, sažela je u te tri reči svu moju žalosnu zemaljsku slavu.

[/restrictedarea]