Srebrenica pod lupom

Piše Stefan Karganović

Prihvatanje zahteva odbrane generala Mladića da joj Tužilaštvo Haškog tribunala dostavi imena svih srebreničkih žrtava za čiju se smrt general tereti potpuno je neočekivano i pokreće niz interesantnih pitanja. Da li je Tribunal odjednom došao „k poznaniju prava“ ili se radi o nečem drugom?

Sa stanovišta kontinentalnog prava ovakav zahtev odbrane potpuno je na svom mestu, iako obično u toj formi ne bi bio postavljen na terenu anglosaksonskog sistema koji je u praksi Tribunala dominantan. U tom sistemu, sud bi sličan zahtev skoro sigurno odbio sa obrazloženjem da će Tužilaštvo tokom suđenja u svakom slučaju tražene dokaze morati da  predoči. Bez obzira na fikciju da jurisprudencija Tribunala predstavlja spoj dva pravna sistema, stvarnost je da se sva važnija pitanja rešavaju u skladu sa praksom anglosaksonskog sistema. To je jedan od osnovnih razloga zašto je odluka Veća po ovom pitanju, kojom se izlazi u susret odbrani, vrlo neuobičajena.
Ali postoji i jedan drugi značajan razlog za nedoumicu zašto je Veće postupilo baš tako. Kao što svi koji su srebreničke događaje detaljno proučavali vrlo dobro znaju,  Tužilaštvo pored najbolje volje ne može da udovolji zahtevu Sudskog veća  – zato što takav spisak jednostavno ne postoji.[restrictedarea]

EKSPERTSKE NEDOUMICE
Poenta zahteva koji je podnela odbrana (a takođe, pretpostavljamo, i naloga koji je Veće izdalo Tužilaštvu) nije sastavljanje spiska sa 8.000 imena, nego nešto mnogo ozbiljnije i složenije. Da bi takav spisak bio svrsishodan, nije dovoljno 8.000 imena koja bi mogla biti preuzeta iz bilo kojeg telefonskog imenika. Da bi poslužila kao dokaz protiv optuženog Mladića, imena na tom spisku po vremenu, mestu i načinu smrti moraju biti povezana sa srebreničkom operacijom u julu 1995. godine. To znači da je u zahtev ugrađeno implicitno očekivanje da će pored svakog imena i prezimena žrtve, Tužilaštvo dostaviti i informacije na osnovu kojih bi se moglo zaključiti još nekoliko procesno relevantnih okolnosti: da ta osoba nije izgubila život u nekom drugom periodu rata u Bosni, na nekom drugom mestu ili na način koji isključuje krivičnu odgovornost, kao što bi bila pogibija tokom borbenih dejstava.
I tu dolazimo do suštine problema sa kojim bi Tužilaštvo imalo da se suoči, da svoj zadatak obavlja pred redovnim, profesionalnim sudom umesto pred ad hok političkim tribunalom. Vrlo je lako dokazati da je na području Srebrenice stradalo na hiljade ljudi, pa čak navesti i imena mnogih od njih. Ali u procesnom smislu, bez dodatnih pojedinosti koje bi potvrdile vezu navedenog lica sa izvršenjem krivičnog dela, Tužilaštvo ne bi dobilo mnogo. Za optužnicu bitna je samo jedna kategorija nastradalih: protivpravno streljani ratni zarobljenici, ali to će – ako se udovoljavanju naloga Veća bude prišlo ozbiljno  – predstavljati veliki problem.
Problem je u tome što je mnogo više Bošnjaka poginulo tokom borbenih dejstava, nego što je bilo zarobljeno i streljano. Mešovita kolona 28. Divizije Armije BiH koja se sa velikim brojem civila od noći 11. jula 1995. godine povlačila iz Srebrenice prema Tuzli, i usput u borbenim sudarima sa Vojskom Republike Srpske pretrpela ogromne gubitke, predstavljala je legitiman vojni cilj. Dokaz tome je da niko nikada nije bio optužen ni u Hagu, ni pred Sudom BiH u Sarajevu zato što je pucao u kolonu i nanosio joj gubitke. Kada je pred Sudom BiH svedočio kao veštak u vezi sa gubicima kolone, pisac ovih redova procenio ih je konzervativno na oko 2.500. Američki vojni stručnjak i za  vreme sukoba visoki funkcioner obaveštajnih struktura SAD-a u Bosni Džon Šindler legitimne gubitke kolone procenjuje na oko 5.000, a žrtve streljanja  na oko 2.000. Analizom forenzičkog materijala Haškog tužilaštva, mi smo polazeći od obrasca ranjavanja ustanovili da  dokazivi broj pogubljenih lica na srebreničkom području u julu 1995. godine iznosi ispod 1.000. Ali činjenica da dokazi za pogubljenje 8.000 zarobljenih lica u ovom trenutku jednostavno ne postoje, najmanji je problem Tužilaštva. U svetlu naloga Sudskog veća, mnogo je veći problem da je sastavljanje poimeničkog spiska, čak i stvarnih žrtava, skoro nemoguće. Tehnologija na koju se Tužilaštvo oslanja, DNK uparivanje, jednostavno ne funkcioniše.

NEMOGUĆA MISIJA
DNK ne može da obavi zadatak koji mu je Tužilaštvo namenilo, DNK služi za identifikaciju posmrtnih ostataka i za reasocijaciju delova dela iste osobe. Ali ta tehnologija, pored svih svojih prednosti, ne može da odgovori na pitanja kada, gde i na koji način je neko lice usmrćeno. To može samo klasičan autopsijski nalaz. Prema podacima koje sadrže autopsijski nalazi forenzičara Haškog tribunala, u masovnim grobnicama koje se mogu vezati za Srebrenicu nalazi se ne 8.000 nego oko 1.920 osoba. Ta činjenica je krajnje nepovoljna po teze Tužilaštva, a činjenica da DNK analiza ne može da razlikuje lica koja su poginula u legitimnim borbenim dejstvima od onih koja su pogubljena u julu 1995. godine još je nepovoljnija.
Nalog koji je Sudsko veće na čelu sa sudijom Alfonsom Orijem izdalo Tužilaštvu predstavlja „mission impossible“, nemoguću misiju.
Zašto je iskusni sudija Ori Tužilaštvu naložio obavezu za koju zna da je ono ne može ispuniti? Moglo bi se nagađati, ali to bi bilo razumljivo u okviru hipoteze da se pod pritiskom mnogobrojnih novih dokaza i uvida u srebreničke događaje, neuklopivih u zvaničnu priču, stav zapadnih sponzora  postepeno menja. Svakim danom postaje sve jasnije da je zvanična konstrukcija dugoročno neodrživa. Sponzori koncipiraju Plan B, iako možda svoje lokalne klijente o tome još nisu obavestili.
U tom suptilnom prestrojavanju Tužilaštvo može delimično biti ostavljeno na cedilu. Ali će po inerciji nastaviti da radi svoj posao. U svom oprobanom stilu ono će smisliti neki način da nalog Sudskog veća eskivira, a šta će im konkretno pasti na pamet to ćemo uskoro videti.
[/restrictedarea]