SMRT GADAFIJA Mitski sukob na pustinjskom pesku Libije

Piše Ljiljana Bogdanović

Hoće li pitanje o evidentnoj savremenoj nemoći u poimanju razlike između dobra i zla, koje je  u smrtnom času izrekao Moamer el Gadafi, postati i jedna od „najtežih“ i najvažnijih tema  u određivanju budućnosti sveta?

„Razlikujete li vi dobro od zla“? Ovo je pitanje koje je lica poprskanog krvlju, teško ranjen i svestan da se suočava sa bliskom smrću – svojim ubicama uputio pukovnik Moamer el Gadafi. Pitanje je bilo kazano sa lucidnom, zastrašujućom usredsređenošću, bez straha i panike, što se moglo pouzdano zaključiti sklapanjem delova „mozaika“ i utisaka iz video snimka, fotografija i drugih zabeleženih svedočenja „na okolnosti“ ove grozne smrti. Ne možda i bez nevoljnog pijeteta, potom su Gadafijevu fascinantnu nedoumicu o dobru, zlu i etičkom daltonizmu prepričavali svedoci pogubljenja. Izostavili su, razume se, odgovor! Ili je verovatnije da – ukoliko se u „dijalog“ ne računa viđeno horsko „izjavljivanje“ urlika pomahnitale rulje sadista – odgovora nije ni bilo. Do svesti egzekutora, odnosno pobunjenika (što je eufemistički naziv za grupu psihopata koje je najmio i naoružao NATO), zanetih u žaru svirepog iživljavanja, pitanje je moglo dopreti jednako kao što bi ga, na primer, mogle čuti i razumeti razjarene zveri dok kidišu na plen. Pitanje se, međutim, nije „zagubilo“, pustinjski vetar Libije nije ga „odneo“, o čemu svedoče iskazi i odgovori koji se beleže širom uznemirene planete. Jednako kao i neposredno po objavljivanju prvih prošlonedeljnih vesti o pogubljenju, tako i danas – kada se nižu protivrečni glasovi o tumačenju pojedinosti njegovog stradanja, skrnavljenja tela, neobične i tajnovite pustinjske sahrane, tužbe porodice haškom MKS-u i drugih momenata tragičnog događaja – Gadafijevo pomenuto pitanje ostavlja dubok i uznemiravajući trag.

[restrictedarea]

NOVA PRAVILA (MEĐUNARODNOG) PRAVA
I kao što je nezamislivo da u trenutku suočavanja sa stravičnom smrću neko govori i razmišlja „patetično” i teatralno, te da hotimično dramatizuje i (zlo)upotrebljava velike reči, tako je, verujemo, suvišna sumnja u potrebu  tematizovanja i promišljanja pomenute poruke. Takođe, kao što se može razumeti da nije najvažnije kako bi glasio odgovor rulje koju je Gadafi pitao „razlikuje li“, postaje jasno koliko je važno čuti odgovor onih kojima je, posredno, kao pravoj „adresi“, pitanje o zlu zapravo i bilo postavljeno. Ni u ovom slučaju odgovor, kao artikulisan, neće se  možda dočekati. Osim ukoliko se jezik nasilja i tiranije kojima je svet izložen ne označi kao smislena i „artikulisana“ etička poruka.
Događaji koji su neposredno prethodili Gadafijevom pogubljenju, razgovor o poimanju dobra i zla premeštaju daleko od  nesrećne Libije, pa daleko i od celog napaćenog afričkog kontinenta, čijem se stradanju – sada kada se „beli gospodari vraćaju“ kraj ne nazire. Ovi događaji koji vektor moralnih i etičkih nedoumica savremenog sveta usmeravaju u nepogrešivom, tj. u pravcu severo-zapadno od Libije, za sudbinu samog pukovnika, odlučujuće su počeli onoga trenutka, kada je američki državni sekretar Hilari Klinton, 48 sati pre egzekucije Gadafija, stigla u Tripoli i izjavila poznato „priznanje ”– kako SAD žele da bivši lider Libije Moamer el Gadafi bude ubijen!“
U licemerju očvrsla „međunarodna zajednica“ tada je i javno, mada ne i „snažno“ izrazila svoje zaprepašćenje činjenicom da čuje iako, istini za volju, „prvi put“, kako neko od visokih američkih zvaničnika otvoreno kaže da Gadafi treba da bude ubijen. Najnovija pravila u novom međunarodnom poretku, najavljena ritualnim ubistvom Bin Ladena, tako su nezvanično ustoličena. Živelo Međunarodno utamničeno ili pokojno pravo! Svet je neumoljivost promene razumeo tek koji dan kasnije, kada su nadomak libijskog grada Sirta, stravičnim scenama Gadafijevog umorstva, nova pravila u međunarodnim odnosima i praktično zaživela.
Da ne bude zabune, te da se ne pomisli da je samo reč o golom nasilju i politici linča i odmazde, u nastavku one vesti – saopštenja naručioca ubistva od strane emancipovane i elegantne američke državne sekretarke bilo je i jedno obaveštenje poznatog i za neupućene dopadljivog sadržaja: „Vašington će nastaviti da podržava Libiju u tranziciji ka demokratiji“.

DA LI PSIHOPATE VLADAJU AMERIKOM
Objavu, od koje se inače bolje obavešteni svet užasava (a najbolje su „obavešteni“ oni kojima je demokratija na bombarderima već stigla), pratila je slika fizionomije primerene rečima poruke: sredovečna plavuša umornog pogleda, četvrtastih, u okrutnu grimasu stisnutih čeljusti, pogleda koji je „sekao“ i pretio… Rečju – slika i prilika tipa ličnosti koji se u popularnoj psihologiji danas, sa podrazumevanjem određenih karakternih osobina, imenuje kao „analni tip“, to jest profil u kojem su dominantni agresivnost, egoizam, izrabljivačka rigidnost oličena u zapovestima: otmi, zgrabi, prevari…Upravo ovaj nastup Klintonove, neposredno uoči Gadafijeve smrti, kod posmatrača, posebno u Srbiji, pobudio je nedoumicu: da li se najviši činovnici vašingtonske birokratije štancuju po modelu koji je davno napravljen, pa umnožen i pušten da putuje po svetu? Da li je u svesti ubijenog libijskog vođe upravo „sećanje“ na likove tipičnih predstavnika moći zapadnog establišmenta (koji mu je,, nekad, i ne tako davno, „jeo iz ruke“budući ogromnim sumama novca darivan) uobličilo ono pitanje, poruku? Reč je o likovima, koji kao u nekom obrnutom „matriksu“  emituju sliku i poruku pohlepe „analnog tipa“, prema kojem je gotovo  simpatična i zlokobna stilizovana maska po liku Gaja Foksa sa brkovima i špicastom bradicom (iz filma „V kao Vendeta“), koju ovih dana gledamo u demonstracijama protiv kapitalizma.
Da li psihopate vladaju Amerikom ili je naprosto zemlja svetski lider sklona da za svoje najviše dužnosnike – voljom moćne i nevidljive „kadrovske komisije“ bira ovakve, „stasom i glasom“, odvratne agresivne tipove za koje je nekakva dilema o dobru i zlu ne samo izlišno pitanje već i verovatni povod za ruganje?
Posle Gadafijevog zemnog kraja pitanja su zaoštrena: među nebrojenim komentarima koji preplavljuju medije i Internet, izražava se jednodušna odvratnost i prezir prema VIP svetu Zapada, posebno prema pomenutoj plavoj dami i njenim zaštitnicima. Objašnjavajući sa koliko se monstruoznim sistemom i svom njegovom „pretorijanskom gardom“ – u kojoj je NATO posebno važan, a ovi dužnosnici, i sami „pretorijanci“ jezivog korporativnog kapitalizma, njegovi šefovi i pi-ar službenici – Gadafi sudario, pa tragično i junački skončao život, sistematičan komentator polemiše i tvrdi da su i ljudožderi od njih „bili bolji“: „Pogrešio je, kaže, čitalac, koji je to nazvao kanibalizmom. Kanibali nisu bili na ‘Harvardu’, nemaju teorije slobode, ljudskog dostojanstva, pravne države, Međunarodnog prava. Oni nam ne poturaju teorije o ljudskim pravima, pravu na fer suđenje, društveni konsenzus o pravdi, Međunarodni krivični sud“.
Odgovarajuća rečenoj tipičnoj biografiji i političkom diskursu savremenog moćnika iz Vašingtona jeste i slika države u čije ime istupa nasilnica „sa Harvarda“. Ta država je „naoružana svojom beskrupuloznošću, egoizmom, nezajažljivošću, nepravdom, rasizmom, hrišćanskim fundamentalnim vizijama o sebi kao spasiocu sveta i bojevim glavama Amerika je postala prva globalna opasnost. Njen Kip slobode je Gorgonina glava. Ko je danas pogleda ledi mu se krv u žilama. Gospođa Klinton je njena verna kopija“.
Ovaj upečatljivi opis beležen je u trenutku dok Hilari Rodam Klinton, američka političarka i 67. po redu državni sekretar SAD-a, nepristrasno, eto, nazvana modernom Gorgonom (zapravo imenom mitološkog lika koji je pogledom ljude pretvarao u kamen), nije, na vest o Gadafijevoj smrti, izustila sada već „slavno“, a tako holivudski, tako HBO-ovsko: „Vau“. Rimovalo se „Vau“ inače sa Obaminim „Imamo ga“, rečenim u trenutku dok je otvorenih usta i dečački radosno posmatrao kontroverzno državno ubijanje Osame Bin Ladena.

OBEĆANA ZEMLJA GUSARA I MAFIJAŠA
Šta se to događa sa američkim narodom u čije ime savremena Gorgona i druge slične nakaze danas istupaju, i kojima navodno taj narod daje legitimitet za delovanje i zaštitu američkih nacionalnih interesa? Ko je stvarni poslodavac američkih putujućih državnih „terorista i mafijaša“, kako je vrhušku koja vlada ovom zemljom, pa i celim zapadnim svetom, nazvao argentinski ekonomista Adrian Salbuči, a neki mediji to stidljivo preneli. Izražavajući ne samo svoje lično uverenje da je Gadafi stvarno likvidiran samo zato što je želeo da uvede zlatni dinar kao valutu koja bi postala najvažnija na naftnom tržištu, Salbuči daje i precizan opis uobičajenog scenarija kojim „demokratija“ nadire i mlavi „zemlje – žrtve”: „Prvo napadnu zemlju tako da je nazovu ‘nevaljalom državom’, pa podržavaju lokalne teroriste i nazivaju ih borcima za slobodu, zatim među civile donesu smrt i razaranje i to nazovu sankcijama UN. Tada rašire laži i nazovu ih mišljenjem međunarodne zajednice. Potom naprave invaziju u državi, te je ‘oslobode’, pa ukradu naftu, i to nazovu stranim investicijama i rekonstrukcijom“. Jezgrovito i lucidno zapažanje, samo što nema uvek nafte, pa je u drugim državama nekakav drugi resurs cilj.
Jezik zvanične Amerike jezik je prikrivenog nasilja i otvorene hipokrizije, patološke po svojim odličjima. Tako, na primer, novinaru En-Bi-Sija državna sekretarka Klinton posle egzekucije kaže: „Podržavam predlog da UN ispitaju okolnosti smrti Gadafija, ali i da libijske prelazne vlasti treba da ispitaju slučaj“.
Ne pomenu ona  u sklopu demokratskog  hepienda još i „tranziciju“, što je u savremenom, korektnom prevodu, termin koji označava „put iz diktature u demokratiju“? Kako je pomenula „pomirenje“, u Srbiji su sa razumevanjem mogli  da progutaju ovo kratko  agencijsko štivo.
Prošlo je pet decenija od kada je doktor King rekao čuvenu rečenicu: „Velika je nesreća za američki narod što je ignorantan“, to jest što je kao neznalački i neuk, a dobrano mentalno obrađen, voljan da podrži sve napore svog establišmenta da širi blagostanje i demokratiju po svetu. Čak je i navodno osvešćeni i buntovni deo Amerikanaca, kivnih na kapitalizam i korporativnu i ovih dana protestima prozvanu „bankstersku“ otimačinu, oduševljeno pozdravio likvidaciju libijskog „diktatora i tiranina“!
Amerikom je deo sveta i danas nesporno opčinjen, ali ubrzanom progresijom umnožavaju se bes i osporavanja. Imena i opisi poput: „zemlja gusara, pljačkaša i ubica“, „zemlja varvara u kojoj je Hilari varvarska princeza“, postaju uobičajen sadržaj komentara prilika i delovanja ove zemlje. Da li je i američki narod svojevrsna anestezirana i izmanipulisana žrtva svoje „varvarske vlastele“?
Kada je reč o etičkim nedoumicama, posebno onoj sa čijim oblikovanjem na umu je umro pukovnik Gadafi, vredi pitati: znaju li „obični” Amerikanci odgovore? Kako glase odgovori u zemlji inače opsednutoj religijom, a sve više i hrišćanskim fundamentalizmom što je pojava koja zaprepašćuje svet?

PUKOVNIK I ISUSOVA PARADIGMA
Libijski državnik uz čije ime su izgovarane titule poput – revolucionar, veliki vođa, ujedinitelj, pučist, republikanac, ispunio je svoja obećanja: ostao je u Libiji, borio se do poslednjeg časa, umro je hrabro i umro je u svojoj zemlji. Malo ko sumnja da će mesto njegove pogibije postati sveto mesto i mesto hodočašća većine Arapa. I ne samo njih. Značajan deo sveta danas izražava duboko gnušanje nad Gadafijevim ubicama, ne ciljajući pri tom na najamnike. Takođe, mnogo je onih koji danas dele iskrenu emociju i poštovanje prema ovom  slavnom Libijcu.
Pitanje umirućeg Gadafija, čiju smrt već sada mnogi upoređuju i sa smrću ranohrišćanskih mučenika i drugim u istoriji slavnim stradanjima, ostaje duboko uznemirujući i važan momenat u priči o ovom ratnom zločinu o kojem bi kao upućeni očevidac mogao da svedoči tako reći „ceo svet“. Milijarda iz TV auditorijuma sigurno! Nije više važno da li je pitanje bilo samo iskreno u svom trenutnom i užasavajućem  razočaranju u bližnje ili je pak  bilo nadahnuto moćnijim otkrovenjem sudnje istine, „jasne i jedine“. Te pojedinosti svakako nećemo nikada saznati, ali upravo okolnosti u kojima je rečeno, pitanju sada daju ogromnu  važnost, snagu moćnu da stvori svojevrsnu i buduću upitanost koja prevazilazi figuru i mesto onog ko je, kao testamentarnu zagonetku posredno i pred celo čovečanstvo, a ne samo prisutnu rulju, postavio! Hoće li nesposobnost u poimanju i odvajanju dobra od zla, koju je kao nekakvu novu i strašnu nemoć, nalik na  „sistemsku grešku“ u svesti i memoriji savremenog sveta, u času umiranja uočio Gadafi, biti i najvažnije pitanje opstanka i budućnosti?
Ubice nisu mogle „dobaciti“ do visine pukovnikovog sudbinskog dijaloga u koji je u magnovenju sudnjeg časa, kada se kako svedoče kazivanja onih što su se vratili „s druge strane“ sa neverovatnom jasnoćom u trenu i najoštrije  prosejanom smislu života pokažu stvarno važni momenti trajanja i smisla.
Mnogo je toga po čemu će se on pominjati, ali ova nedoumica jeste i jedna od bitnih činjenica koja neočekivano obeležavaju njegovo zaveštanje. Brojaće se da je on, Muamer Muhamed Abu Minijar el Gadafi (kako inače glasi njegovo puno ime), libijski vođa od 1969. do 2011. godine, nazivan i „bratskim vođom“ i „vodičem“ Prvoseptembarske revolucije Velike Socijalističke Narodne Libijske Arapske Džamahirije, umro sa etičkom nedoumicom i zapitanošću.
Moderna Gorgona spržila je Libijca koji je još za života bio mit, sada je na pustinjskom pesku, u krvi, ovaj mit dobio novu snagu i zamajac za budućnost.
Gadafijev život, kao što je poznato, nije uvek trajao u znaku isključive posvećenosti i „službovanja“ zakonu, redu, čednoj vrlini i dobroti. Ponekad, delanjem i životom, bio je daleko bliži matrici koju je Isusova metaforička izreka sažela u reči „Ko se lati mača, od mača će poginuti“. Iako izreka upućuje na večito ostvarenje pravde koja upravlja sudbinom, čini se da se svojim konačnim sudbinskim udesom, zapisom i stradanjem Gadafi iskupio. Biblijsko upozorenje da će „oni koji žive nasilno i umreti nasilno“ danas bi trebalo verovatno da daleko više zaokupi upravo one koji misle da su nedodirljivi. Zlo čini i zlu se nadaj, kaže Hristova pouka i iskustvena istina koju verovatni niko, pa ni hrišćanski fundamentalisti, ne mogu i ne smeju da previde.

[/restrictedarea]