Пуковнику има ко да пише

Пише Александар Ђаја

Неће проћи много времена док Либијци који су се борили против Гадафија не схвате да су ископали сопствене гробове, а да је Либија, после Ирака, постала још једна америчка колонија у северној Африци

Пре седам дана, борећи се против Америке, НАТО-а и побуњеничких хорди, у одбрани своје земље херојски је погинуо њен вођа, пуковник Моамер ел Гадафи. Иако су вести о начину његове смрти контрадикторне, готово је  извесно да је Гадафи био рањен, али жив, када је ухваћен. „Док су га одводили, тукли су га, а затим убили“, изјавио је званичник тзв. „Националног прелазног савета“… И тако ће Либијци, који су до сада имали све, осим „западне демократије“, по већ опробаном америчком рецепту добити „демократију“, а изгубити све. Од своје нафте неће више видети ни цент, а камоли милијарде долара које им за ту исту нафту дугује Запад, због чега је, између осталог, и напао Гадафија. Плате које су у просеку износиле око 1.000 долара спашће на 100, а незапосленост почети да расте као чаробни пасуљ.

[restrictedarea]

ХИЛАРИ ЈЕ УЗВИКНУЛА „ВАУ!“
Земља ће им попут Ирака бити уништена, а грађански рат чији су „завршетак“ после убиства Гадафија бучно прославили, тек ће се сада распламсати. Разједињена либијска племена, која је пуковник успевао да држи под контролом и да својим грађанима обезбеди високе плате, бесплатно здравство и школовање, како код куће, тако и у иностранству, станове за младе брачне парове – кренуће у крваве међусобне обрачуне. Већ сада, 7.000 ратних заробљеника нагурано је у прљаве импровизоване затворе широм Либије, где недељама чаме без подигнуте оптужнице, изложени злостављању и мучењу, док су многи од њих, према доказима „Хјуман рајтс воча“, пребијени на смрт. Крв Либијаца ће наставити да тече натапајући пустињски песак, док ће њихова нафта тећи у супротном правцу – ка Западу, пунећи „Шелове“ резервоаре и обезбеђујући америчкој нацији „крвави амерички сан“ – али, кога је тамо за то брига? Сан је сан, једино је важно да Обама задржи власт, да војна индустрија повећа извоз и да Америка у сваком тренутку на неком месту у свету води барем један рат! Неће проћи много времена док Либијци који су се борили против Гадафија не схвате да су ископали сопствене гробове, а да је Либија, после Ирака, постала још једна америчка колонија у северној Африци. Цинично звуче речи америчког председника како су „смрт бившег либијског лидера Моамера ел Гадафија и крај рата у Ираку потврде обнове америчког вођства у свету, док је погибију Гадафија оценио значајним даном за Либију!“… Као што је и Бил Клинтон, својевремено, депортовање председника Слободана Милошевића на погубљење у Хаг оценио „значајним датумом за Србију“! Бедно. Тужно. Сатански.
Уосталом, шта очекивати од Обаме (који је из мени непознатих разлога једно време изазивао еротску хистерију код извесних жена) – када је одмах после свог избора потврдио моје слутње да је реч о „клинтоновској марионети“, поставивши Хилари Клинтон за „председницу“ Америке? Да, добро сте прочитали: јер, док је она, као државна секретарка, водила целокупну спољну, а делом и унутрашњу политику САД-а, а њен муж свирао саксофон и држао дијете, Обама се углавном бавио избором адекватног кучета за своје ћерке и уништавањем америчке, самим тим и глобалне светске економије. Шта очекивати од Хилари Клинтон, замислите – емотивне жене, толерантне супруге (превасходно према флекама на једној хаљини), брижне мајке, која на вест о убиству Гадафија, што јој саопштавају мобилним телефоном, усхићено узвикује „вау!“ А само два дана пре тог злочина, Хилари Клинтон изјављује у Триполију да САД желе да бивши лидер Либије Моамер ел Гадафи буде „или убијен, или ухваћен!“ Бедно. Тужно. Сатански. Овако јасан, директан и јавно упућен налог за убиство легалног председника државе (за којим у Америци не постоји ни оптужница, ни потерница, ни кривична, чак ни прекршајна пријава) може се окарактерисати само једном реченицом – нови варваризам! Тако нешто, јавно, никада није изрекао ни Адолф Хитлер, па чак ни озлоглашени римски диктатор Клаудије Цезар Август Германик, познатији као – Нерон.

ПОКОРНОСТ САТАНИНИХ СЛУГУ
Боже, како је нама, Србима, све то болно познато. „Нови варвари“ нам отимају Косово и Метохију, с нескривеним најавама даљег комадања Србије. Једино, што се они којима је још увек стало до националног идентитета, патриотизма и државног достојанства, према овоме односе као према походу Нечастивог, док „они други“ ово зло дочекују са радошћу и покорношћу Сатаниних слугу. На састанку у Косовској Митровици, 22. октобра, челници Српског националног већа северног Косова критиковали су однос председника Бориса Тадића према насиљу НАТО-а над Србима на северу и оценили да је његово понашање у служби спровођења налога Запада. То је најочигледније у Тадићевој поруци српским лидерима на северу Косова, од којих арогантно и без икаквог конкретног повода тражи да „доносе одлуке које се тичу искључиво виталних интереса, а не интереса њихових страначких шефова“(?!) Али, уколико је један од „страначких шефова“ и патријарх српски Иринеј, с радошћу и духовном побожношћу прихватићу његове речи: „Данас нам нуде да уђемо у Европу, али са једном превисоком ценом – да се одрекнемо Косова и Метохије. А шта смо онда, шта је тело без главе, шта је човек ако му се срце узме, обична телесина. То је Србија без Косова!“
Пуковник Моамер ел Гадафи је умро херојском смрћу, бранећи своју земљу од агресије Запада и њихових либијских гмизаваца. Данашњи српски властодршци на челу са Борисом Тадићем, ДС-ом и појединим „независним интелектуалним трабантима“, такође ће једног дана умрети (јер, сви умиремо), али упамћени као „херојски браниоци“ интереса Запада у Србији – од „агресије српских родољуба“! Због тога ће, разуме се, бити брзо заборављени, али не и Моамер ел Гадафи. Пуковнику ће увек имати ко да пише.

[/restrictedarea]