Novi realizam

Piše Milorad Vučelić

Gotovo da niko od predstavnika režima u Srbiji više ne izgovara čuvenu rečenicu: „Srbija nikada i ni pod kojim uslovima neće priznati nezavisnost Kosova“. Ta rečenica, koja se razlegala sa svih televizija i političkih govornica naprosto je iščilela iz javnog života. Sve se pretočilo u neke nove neodređene formulacije o „rešavanju kosovskog problema“, „mirenju legitimnih zahteva“ i slično. Uporedo s tim došlo je do prave pomame onih koji prosto urlaju na vlast što je „spora u predaji Kosova“ i koji bi odmah i pod svim uslovima i bez ikakvih uslova priznali i amputirali Kosovo. Obrazloženja su razna i egzotično šarolika i na sve i svašta liče. Na sve sem na Srbe i Srbiju, bar ne u smislu istorijskog namirenja onog najboljeg i nastavljanja moralnih i duhovnih vertikala jednog naroda. Na političkoj i medijskoj sceni Srbije dominiraju oni kojima su uporišta deponije srama i bruke koje svaki narod, pa i naš, ima.

Nema velike potrebe za radikalizacijom nadgornjavanja u kritičkom izricanju kada je dovoljno reći da se radi o ljudima koji su jednostavno rečeno potpuno nedorasli problemima vremena u kojima ih je zapalo da se nađu na položajima na kojima odlučuju o sudbini jednog naroda i države. U otkrivanju njihovih motiva, koristi, prevara ili zabluda gotovo da nema nikakvih čari, niti bilo kakvog izazova za pronicljivost.
Aktuelno stanje stvari na Kosovu jasno pokazuje šta se sve moglo uraditi da je u poslednje tri i po godine vođena smišljena i nacionalno i državno odgovorna politika (pročitati tekst Aleksandra Nikitovića „Ugovor za razbijanje Srbije“, u ovom broju „Pečata“). Kada danas, posle katastrofalne strategije i taktike, ima toliko teškoća i žestokih otpora u otimanju Kosova šta bi tek bilo da se Srbija drukčije i mudrije ponašala.
Zbog te istorijske tvrdokornosti politički i medijski akteri morali su da pokušaju da proizvedu sasvim osobeno i novo poimanje i proizvođenje stvarnosti i realnosti. Po tom naširoko propagiranom shvatanju stvarnosti u nju ne spada Ustav Srbije, u nju ne spada nijedna opštepoznata istorijska činjenica, u nju ne spada Rezolucija 1244. Saveta bezbednosti UN, ne spadaju zakoni države Srbije, ne spada nijedna skupštinska Rezolucija, ne spada volja naroda na višestranačkim izborima…
Vajni profesori Međunarodnog prava sa neutaživim sladostrašćem govore da to za šta su oni navodno stručni uopšte i ne postoji, niti bilo koga, na bilo šta obavezuju. Oni ismevaju svakoga ko se na Međunarodno pravo ili na bilo kakav legalitet poziva. Svako ko bilo šta od gorepomenutog uvažava je za njih nerealan. Oni proklamuju da je realnost i stvaranost samo batina u glavu, i ništa više. Oni naknadno dokazuju i pokazuju da je Hitler imao istančan odnos prema Međunarodnom pravu. Njihovo poimanje stvarnosti podrazumeva uvažavanje i nastavljanje tekovina svih prethodnih, pa i fašističke okupacije. U toj i takvoj stvarnosti i realnosti nema mesta za srpske antifašiste, ali ima za honvede, Hortijevce, baliste, folksdojčere itd. Za njih već danas ima mesta, a koliko sutra u tu poželjnu realnost će ući i svi pripadnici OVK-a, a o bosanskoj Al kaidi da i ne govorimo.
Uzor našim novim realistima su sve susedne države ili „države“ koje se legitimišu i pred nama i pred svetom neposrednim zločinima prema Srbima (ovih dana je sahranjen 1001. Srbin od početka nove šiptarsko-natovske okupacije), zatiranjem tragova istorijskih zločina prema srpskom narodu ili, pak, potpunim ponižavanjem Srbije kao države. Tako je Hrvatska, kao što je poznato, pre nekoliko dana oglasila ništavnim i neobavezujućim sve propise koji dolaze iz Srbije i prethodnih država u kojima je obitavala. To je pravi dokaz uspešnosti i realizma srpske zvanične politike izvinjavanja i pomirenja.
Jednostavno, u takvoj realnosti ne stanuje srpski narod već puki interes održavanja današnjih vlastodržaca i političara koji su još pravoverniji i još dosledniji sledbenici već vladajuće ideologije. To da je većina naroda protiv ovakvog shvatanja realnosti za pomenute nije nikakva tajna, ali to ih ne tera na oprez, uzdržanost i eventualnu korekciju, već ih naprosto pomamljuje i podstiče da budu još bešnji i žešći. Ponovo se i još više onako s koca i konopca sabiraju, „koaliraju“, udružuju, a pod stranim patronatom kao i uvek, ne bi li se kako ponovo dokopali vlasti.
U novoproizvedenoj realnosti kao uporišni kamen temeljac blista Ahtisarijev plan za Kosovo, odbijen čitavih šest puta u Savetu bezbednosti. Odbijen i od svih legalnih i legitimnih srpskih državnih organa. Da bi ojačali ovu realnost oni prizivaju u pomoć sećanje na navodno nekada odbačeni plan Z-4 za rešavanje srpskog pitanja koji nikada kao uobličen nije ni postojao i pripreman je od istih onih koji su organizovali „Oluju“ samo zato da bi je maskirali. U već prvoj fazi tobožnje izrade plana Tuđman je jasno i glasno govorio nemačkom diplomati Arensu, a i svima drugima, pa na zvaničnom sastanku i potpisniku ovih redova, da nikada i ni pod  kojim uslovima neće prihvatiti ni slovo od tog plana, ali da ga on slobodno i što duže izrađuje dok se ne završe sve pripreme za eliminisanje Srba kao „remetilačkog faktora“ hrvatske državnosti.
Navodno je u ovom novom realizmu Slobodan Milošević već odavno izgubio Kosovo. Pa što ga onda njemu ne uzeše, nego se ovi današnji osećaju obaveznim da ga daju? Valjda iz velikog poštovanja koji imaju prema njemu. Šta su radili punih jedanaest godina? Misle li  stvarno da bi njih Milošević izabrao da u Ostavinskoj raspravi oni budu izvršioci njegovog testamenta ili nosioci nekog naslednog udela.
Potpuno u skladu s ovim novim realizmom je i operacija koja bi se mogla nazvati – medijski Račak. Lažne i izmišljene informacije o skidanju barikada na Brnjaku, sejanje smutnje i zabune u narodu, žestoka kriminalizacija otpora naroda na barikadama… a sve kao uvod u primenu brutalnog nasilja i njegovog opravdanja (pročitati tekst Nikole Vrzića „Borisova kosovska kletva“).
Eto, i pored sveg upinjanja svih najjačih otima se i ne da se Kosovo. Odupire se nekako. I to samo od sebe i zahvaljujući dostojanstvu srpskog naroda koji tamo živi.