ISLAM U SRBIJI Pucanj u nogu

Pišu Nataša Jovanović i Branko Radun

Šta je „nadahnulo“ ideju o pomirenju islamskih zajednica u Srbiji pod pokroviteljstvom Turske i da li je spor  verski, u smislu u kojem se  u sekularnom društvu razumeju vera  i religija i politika?

U dramatičnim uslovima odložena planirana poseta ministra spoljnih poslova Turske Ahmeta Davutoglua, u Srbiju nije  došao zbog oružanih sukoba koji su u utorak buknuli između turske armije (koja je inače upala na teritoriju Iraka) i kurdskih pobunjenika, odložila je i najavljeno učešće Turske u pregovorima sa zaraćenim stranama islamske zajednice u Srbiji.

[restrictedarea]

POMIRENJE „DO KRAJA“
No, sama ideja o potpisivanju Sporazuma o pomirenju dve islamske zajednice u Srbiji pod supervizorstvom turskog rijaseta i bošnjačkog muftije Mustafe Cerića, deklarisanog mrzitelja Srba, pokazatelj je da je Zukorlić uspeo u svom naumu da u Srbiji internacionalizuje problem Bošnjaka i da praktično na velika vrata uvede Tursku u rešavanje unutrašnjih problema naše zemlje. Naravno, razumevanje ovih događaja nije moguće bez uvida u šira geopolitička nastojanja Turske da stvarnost oblikuje po islamskom obrascu, u kojem se značenje državnih granica, u ovom slučaju granica države Srbije, tumači na poseban način.
Krovna organizacija Islamske zajednice u Turskoj, turski rijaset, ponudio je dvema islamskim zajednicama u Srbiji Sporazum o pomirenju, odnosno o formiranju jedinstvene zajednice koja će delovati u Srbiji. Islamska zajednica Srbije i Islamska zajednica u Srbiji, prema tačkama ovog Sporazuma, trebalo bi da prihvate formiranje jedinstvene organizacije, pri čemu bi sadašnjim poglavarima i njihovim najbližim saradnicima bilo zabranjeno da se kandiduju za čelne funkcije u jedinstvenoj organizaciji, odnosno bavljenje politikom. Ova ideja probudila je navodno, blagonaklono interesovanje kod sukobljenih strana, uz objašnjenje da „inicijativa“ zapravo nije novost, već nastavak prethodnog, te da su Turci još ranije iskazali odlučnost u sređivanju prilika i pomirenju u bošnjačkom korpusu, od verskog do političkog i nacionalnog.
„Oni su izneli stav da će ići do kraja, odnosno dok ne pomire Bošnjake u Sandžaku“, rekao je Zilkić, koji je nedugo zatim, budući da je isključen iz pregovora (čitaj: viđen za penzionisanje) izrazio sumnje u plemenitost ove ideje. Nagađalo se i da je turska islamska zajednica uslovila dalju pomoć dvema islamskim zajednicama prihvatanjem tog sporazuma.
U međuvremenu su progovorili i drugi Bošnjaci u Srbiji. Okupljeni oko Rasima Ljajića i njegove stranke istakli su da je ključni problem Sandžaka ekonomski i da Zukorlićeva verska potraživanja nisu ni blizu interesima građana Sandžaka, dok je muftija Islamske zajednice Preševa, Bujanovca i Medveđe Džemaljedin Hasani rekao da Albanci islamske veroispovesti neće priznati dogovor o objedinjavanju Islamske zajednice Srbije, jer u te razgovore nisu uključeni.

POMIRENJE ILI EKSPANZIJA – TURSKE
Na ovaj famozni dokument svoje potpise, kako je najavljeno, trebalo je da stave predsednik Boris Tadić i bošnjački član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović. Kasnije ova vest je demantovana iz Tadićevog Kabineta, ali i postojanje plana, kao i izjave Mirka Cvetkovića da se Srbija neće mešati u unutarverska pitanja, ukazuju na odsustvo utemeljene državne politike Srbije na prostoru Sandžaka i na odsustvo Ustavom regulisane obaveze o čuvanju državnog suvereniteta nad ovim prostorom.
Potpisivanje Sporazuma, prema  informaciji koja je  usledila,  upriličiće poglavari dve islamske zajednice, predsednik Rijaseta Turske Mehmet Gormez i reis-ul-ulema Islamske zajednice BiH Mustafa Cerić, koji sa svojim po mnogo čemu – fundamentalističkim potezima uperenim protiv Srbije danas služi kao istureno odeljenje spoljnih poslova Turske.
Da li je ovde uopšte reč o pomirenju  dve struje u islamskoj zajednici?  Koliko ovo pomirenje očitava ekspanzionističke ideje Turske, zašto se u dokumentu insistira na poštovanju suvereniteta Srbije, ako je jasno da je priznavanjem Kosova svaka priča o poštovanju suvereniteta naše zemlje eufemizam ili teško licemerje? Kako se desilo da Srbija koja krši sopstveni Ustav ne vodeći računa o svojim sunarodnicima u drugim državama, što je pokazala na primeru Crne Gore (napadi na mitropolita Amfilohija i osuda „mešanja“ ruskog volokolanskog mitropolita Ilariona Alfejeva), dopušta drugoj, sekularnoj državi mešanje u  unutardržavne odnose? Da li nemešanje Tadića možemo objasniti sadržajem njegovih tajnih sastanaka sa turskim ministrom Davutogluom, potpisivanje Memoranduma s kojim agencija TIK počinje sa radom u Srbiji ili Istambulskom deklaracijom čiji sadržaj nam je do danas ostao nepoznat?
Ono što upada u oči je da je Sporazum kreiran između Istambula i Sarajeva i da se u proces odlučivanja o sudbini muslimana u našoj zemlji gotovo nije mešala Srbija, a u njemu nije uzela učešće legalna islamska zajednica Srbije. Očito Zilkić treba da odstupi, dok se Zukorliću namešta preuzimanje kontrole nad celom islamskom zajednicom. Kako je u procesu formulisanja ovog sporazuma učestvovao Cerić, neka vrsta kontakt grupe, Zukorlićev guru i blizak predstavnik Turske, onda je jasno ko će imati većinu i ko će dominirati u novoj zajednici muslimana u Srbiji. Da bi se to zamaskiralo, ovaj Sporazum se nevešto predstavlja kao kompromis, pa je predviđeno da na čelo nove zajednice muslimana ne budu „lično“ ni Zilkić, ni Zukorlić, već neko treći.
Stoga ne čudi što je protiv takvog „Sporazuma“ koji se nameće, kako Srbiji, tako i regularnoj muslimanskoj zajednici, u kojoj je dve trećine muslimana, i sam reis Zilkić. Zašto Srbija „puca sebi u nogu“ i dopušta da se druge države mešaju u uređivanje odnosa unutarverske zajednice naših građana, i dopušta da se razbije postojeća autonomna zajednica da bi se gradila nova koja će biti pod kontrolom političara i verskih vođa van Srbije, koji su se osvedočili kao uporni i dosledni protivnici vitalnih nacionalnih interesa Srbije i Republike Srpske (RS). Jasno je i da je savremena Turska, kao i najmoćniji igrači njene političke scene – aktuelni premijer R. T. Erdogan i pomenuti ministar Davutoglu svakako – uveliko odmakla na putu odricanja od Ataturkovog puta i kemalističkog nasleđa sekularnog nacionalizma, koji se zamenjuje uvažavanjem i sve doslednijim sprovođenjem principa neoosmanske doktrine, ne samo u ovoj zemlji već i šire, posebno na prostoru nekadašnjeg Osmanskog carstva. Podsetimo na reči našeg vodećeg islamologa Darka Tanaskovića, razjašnjavaju  platformu i programsku viziju ukupne turske spoljne politike: „Pod neoosmanizmom se mahom podrazumeva kompleksna makroideološka platforma prema kojoj današnja Turska, kao njegova legitimna civilizacijska naslednica, treba da reafirmiše celokupno duhovno, kulturno i političko nasleđe Osmanskog carstva, kako bi u preraspodeli svetske moći i uticaja, koja je u toku, obezbedila i delotvorno igrala ulogu jednog od globalno značajnih međunarodnih činilaca… Neoosmanizam je stanje duha, sidrište osobenog mentaliteta, samosvojan sistem vrednosti i s njim usklađeni pogled na sebe i na svet. Neoosmanizam je, inače, moguće najsažetije odrediti kao ideološki amalgam islamizma, turkizma i osmanskog imperijalizma“.
U intervjuu za naš list („Pečat“, broj      od…), profesor Tanasković je argumentovano demistifikovao predstave o tobožnjem „verskom sukobu“ ovdašnjih islamističkih zajednica, kao njihov „nepomirljivo različit odnos prema državi Srbiji“. Aktuelni događaji upravo potvrđuju procene našeg sagovornika koje u nastavku navodimo. „Spor nikako nije verski, u smislu načina na koji smo u našem sekularnom društvu pretežno svikli da doživljavamo veru, kao i odnos između religije i politike, odnosno crkve i države, kako je to uobičajeno reći. Neslaganje je prvenstveno političko i interesno…Endemska sklonost protezanja duhovne dimenzije pojedinačne i kolektivne egzistencije na celinu društvenog i političkog bića kod muslimana je i dalje, međutim, latentno, pa i aktuelno prisutna.
U duhovnom pogledu, pogotovo od Ataturkovog ukidanja halifata u Istambulu (1924), jedini neosporni duhovni centar svim muslimanima sveta legitimno može biti samo Meka… Istorijski, kulturno i ideološko-politički, muslimani regionalno, a i šire od toga, mogu ispoljavati afinitete i lojalnosti prema središtima trajnije ili privremeno jačeg zračenja i privlačnosti, kao što su, recimo,  Istambul i Teheran, zatim Kairo i još neki drugi.“

GLOBALISTIČKA PARADIGMA
To je neizostavno i zbog toga što je Turska za sada izuzetno lojalan geopolitički igrač Vašingtona koji treba da ih kao mlađi partner odmeni u momentu dolaska drugog razornog talasa globalne krize, mogućeg pucanja valutnog sistema i eventualnog udara na Iran. Tada američki stratezi očekuju ozbiljnu destabilizaciju strukture moći i osetnu eroziju američke dominacije u nekim regionima poput Balkana. U strahu od rivala, poput Rusije i Nemačke (čija koalicija na Balkanu bi im bila opasna), odlučuju se da u geopolitičku igru ubace Tursku kao igrača sa klupe. Jasno je kako je Al kaida odrađivala prljave poslova za Ameriku osamdesetih u Avganistanu, rušeći posustalu sovjetsku imperiju, da bi tokom devedesetih u BiH bili uklopljeni u američke planove podrške njihovim štićenicima u Sarajevu, te su kroz različite operacije došli i do učešća u nedavnom svrgavanju poslednjeg arapskog vođe – Gadafija.   Globalistički stratezi nastoje da korišćenjem  buntovnih muslimanskih pokreta poput vehabizma oslabe, pa i dezintegrišu muslimanska društva iznutra ili da izvrše udare na projektovane ciljeve u nemuslimanskim društvima.  Izvesno je da se od strane SAD-a podržavaju predstavnici radikalnije struje islama poput Zukorlića, Cerića ili posredno i vehabijskih „sektaša“, a nastoje se potisnuti oni koji predstavljaju predstavnike tradicionalnog islama poput Zilkića ili Jusufspahića. Očigledno je da su ekstremisti i oni koji dovode u pitanje miran suživot pripadnika dve vere, kao i oni koji odapinju otrovne strelice protiv srpske države i naroda, po pravilu podržani od Zapada.
Sve je to razume se u skladu sa uvažavanjem islama kao najmoćnije kohezione snage društva i vizije o budućnosti u kojoj bi Turska trebalo da bude vodeća snaga muslimanskog sveta, odnosno „gravitacioni centar“, kako je to jednom  izričito i  rekao ministar inostranih poslova Ahmet Davutoglu. Kako će to, ukoliko se prema ovakvim projektima i ostvari, uticati na  budućnost države Srbije, nije teško pretpostaviti.

[/restrictedarea]