Da li je za njih otadžbina bila iluzija?

Piše Dragomir Antonić

Naši preci borili su se za slobodu otadžbine i sopstvenih potomaka. Oni su se borili za nas, a mi ih danas kukavičkim ponašanjem ponovo izdajemo. Njihova smrt tek danas postaje bezvredna, jer mi sramotnom politikom koju vodimo njihovu smrt obesmišljavamo

Uđosmo u poslednji kvartal 7. 519. godine. Nekako preživesmo od neolita do 7.516. godine, ali ovo što nam priredi prosrpska vlast u poslednje tri godine plašim se da će nas odvesti u doba pre neolita. Ako takvo doba uopšte postoji.
Valjane i čestite Srbe su pohapsili i predali Hagu. Tamo ih raznorazne spodobe pod perikama i maskama osuđuju na decenijske kazne. General Perišić, 27 godina robije. U Srbiji vlast ćuti. Dr Vojislav Šešelj čami devet godina bez presude. Vlast ni reči. Muk na sve strane. Kao da se ne radi o Srbima i srpskim državljanima.

JAHANJE SRBIJE
Ali kad treba prozboriti nešto protiv Srbije, blebetala se sama javljaju. Ne mora niko da ih bilo šta pita. Sami se jave, jer su mudri, pametni i za sve imaju rešenje. Ne znaju ništa da rade, ali su bez premca kad ogovaraju, napadaju i optužuju sopstveni narod.
Poslednji koji se ničim izazvan sam prijavio da svima nama objasni da živimo u iluzijama, a kojih se moramo osloboditi da bi krenuli u bolju budućnost jeste nesputani filozof, narodni poslanik, čovek na vlasti, koji je tek zakoračio u devetu deceniju ovozemaljskog života. On svima nama preporučuje da se oslobodimo iluzija i priznamo nezavisnu republiku Kosovo. To je izjavio samoinicijativno i javno, a nastavio da prima novce iz budžeta koji punimo mi koji živimo u iluzijama. Mogao bih svašta da napišem o navedenoj osobi koja je u mladosti uživala da jaše sveštena lica, ali ne želim da budem gnevan i prost. Neću ga više pominjati, kao što neću pomenuti ni urednika najstarijih novina na Balkanu, koji bez imalo stida daje kolumnu avansiranom nobelovcu g. Obami.
B. Obama povodom desetogodišnjice od incidenta, 11. septembra, u Njujorku, sa pravom tuguje. Incident je bio veliki. Kolateralna šteta još veća.
Sad zamišljam kako bi bilo da je 24. marta 2009. godine neka novina u Americi objavila pismo predsednika Srbije, puno tuge zbog bombardovanja Srbije 1999. godine. Nažalost, takvog pisma nije bilo. Nije ga bilo ni u američkim, ni u najstarijim srpskim novinama. Nije ga bilo ni u „Čačanskom glasu“. Niti će ga ikad i biti. To što je „luda Nasta“ u sadejstvu sa Amerikom radila skoro tri meseca Srbiji i njenim državljanima nije više vredno pomena. Treba da zaboravimo pobijenu srpsku decu jer zaboga oni su samo „kolateralna šteta“, a realnost je u saradnji sa njihovim ubicama koji će nam obezbediti ulogu lidera u regionu. Možda nas nekad i prihvate kao kandidata za „Ej, Uniju“.
No, ovo vi čitaoci, znate. Sve vam je jasno.

SUDNJI DAN
Baveći se letos istraživačkim radom na putu ka Donjoj Vrbavi prošao sam kroz maleno selo Bečevica. Na putu me je pratio i fotograf iz muzeja u Gornjem Milanovcu, g. Saša Savović koji je snimio fotografije spomenika podignutog poginulim i umrlim u vreme oslobodilačkih ratova 1912-1918. godine.
Fotografija spomenika sa imenima poručnika Milovana Damljanovića poginulog 13. marta 1913. godine u bici kod Jedrena, potporučnika Stanomira Radonjića umrlog od zadobijenih rana u Zaječaru 1915. godine, uz imena i prezimena šezdeset trojice stradalih mladih vojnika „iz malenog sela“ rečitije od svega govore šta su naši preci mislili o otadžbini i slobodi.
Natpis na spomeniku glasi: „Tela im leže u hladnoj tuđini, u lokvi krvi nakon slavnog dela, ovde je samo spomen i znak priznanja njinog malog sela“. Reči sa leve i desne strane spomenika kazuju: „Draga braćo mi padosmo za vašu Slobodu, a vi braćo setite se naše mile dece“.
Naši preci su poginula za našu slobodu. Hrabro ili manje hrabro. Svejedno. Nisu ustuknuli pred „realnošću“, niti pred jačim neprijateljem. Nisu se plašili da će ih tadašnja carevina proglasiti remetilačkim činiocem u regionu. Ne, naši preci borili su se za slobodu otadžbine i sopstvenih potomaka. Oni su se borili za nas, a mi ih danas kukavičkim ponašanjem ponovo izdajemo. Njihova smrt tek danas postaje bezvredna, jer mi sramotnom politikom koju vodimo njihovu smrt obesmišljavamo.
Zato vi koji se plašite ne govorite drugima šta je strah; šta je „realnost“, a šta „iluzija“. Vi, vlastoljubive kukavice ne brinite za naše stanje duha i naše poimanje iluzija. Mi znamo u kakvom svetu živimo. Mi znamo šta nas čeka  već ovih dana i u narednim mesecima. Mi želimo da odbranimo svoju slobodu i svoju državu. Ko je od vas na vlasti spreman da brani državu Srbiju neka javno to kaže. Ko nije, neka odstupi. Nemojte samo govoriti kako je danas nemoguće i preteško odbraniti otadžbinu. Ja, Dragomir Antonić verujem da je meni danas lakše nego mojim dedovima: Dragomiru Antoniću, sa očeve strane, i Tanasiju Iliću, sa majčine strane. Obojica su sve ratove prošli, majci Srbiji slobodu doneli i unuke podigli. Verujte braćo, možemo i mi to isto da uradimo. „Nema smrti bez sudnjega dana“ – kaže narodni pesnik. Zato se ne plašite borbe. Čuvajte se holesterola, šećera, pritiska, stresa, zglavkara, triglicerida, kandidature…