„Dragi gospodine Vučeliću, izdržaćemo do kraja. Što bi rekao Andrić ‘sa osmehom stjuardese koja zna da u avionu nešto nije u redu’. Puno pozdrava sa barikada u Rudaru. Držite se. Ni u Beogradu nije lako. Topli pozdrav, Valentina Pitulić.“
Ovo je tekst poruke koju mi je uputila profesorka književnosti sa Kosova, dr Valentina Pitulić dan posle zasedanja Skupštine Srbije posvećenog kosovskoj krizi. Potvrdilo se još jednom da su najbolji Srbi uvek oni kojima je najteže. I da ovakva poruka obavezuje da se sav jad i sramota naše zvanične politike podigne na nivo kritike.
U Beogradu odista nije lako. Zamislite kada bi zdravo za gotovo uzeli pravilo da „jedna granica postoji samo u zavisnosti od centra“ koji je uvek utvrđen na mnogo precizniji način i ima veći značaj od znakova koji mu obeležavaju obode i lakše iščezavaju. I ako zamislite da je taj centar beogradski režim jasno vam je kakav ishod sledi. Igrom sudbine Kosovo nije tek obodni znak nego samo središte srpstva. A Jarinje je, uzgred budi rečeno, spaljeni simbol nasilnog zasecanja u to središte.
Beogradska Skupština Srbije pokazala je svu bedu i nemoć srpske politike u suočavanju sa najkrupnijim državnim pitanjem. Pokazala je šta „u avionu nije u redu“. Bila je to najgora vrsta nedostojnog sejanja beznađa i potpunog defetizma. Tako šta nisu mogli očekivati ni naši najveći neprijatelji. Od zvanične Srbije se možda moglo očekivati da se pokaže kao maćeha srpstvu, ali ne i kao zla maćeha.
U pamćenju svih srpskih generacija nema skupa na kojem su se narodni predstavnici i predsednik države toliko zaklinjali da nisu spremni, niti sposobni da urade bilo šta u korist svoga naroda. Nigde i nikada nije bilo takvih očeva i đedova, koji su zbog svog sebičluka, komotnog vlastoljublja i koristoljubivog preživljavanja spremni da pokolenjima koja dolaze ostave toliko trajnih gubitaka, beščašća, mazohističkog samookrivljavanja za sve i svašta i – dugova. I sve to bestidno se pozivajući upravo na brigu o „našoj deci“.
Da su kojim slučajem toga dana protestvovali malinari, Dragoljub Mićunović bi ih optužio da „slabe našu pregovaračku poziciju“ i to bi ušlo u zaključke čemernog Parlamenta. Najviši skup narodnih predstavnika doneo je odlučnu deklaraciju, po kojoj Crveni krst ima pravo da uputi humanitarnu pomoć Srbima na Kosovu! Uzgred budi rečeno ni pet dana posle održane Skupštine to još nije urađeno. A srpska vlada je baš kao i Parlament na odmoru.
Čelnici režima su akcijom Srba sa Kosova zatečeni usred procesa definitivne predaje i izdaje Južne srpske pokrajine. Takoreći sa spuštenim gaćama. To ih je kao loše glumce epizodnih karakternih uloga primoralo da u ovom sramnom igrokazu neuverljivo i diletantski odigraju vajno zabrinute i odgovorne likove. (Pročitati tekst Nikole Vrzića „Rudare, srpska barikada Tadićevoj politici“, u ovom broju „Pečata“).
Režim je na čelu sa šefom države demonstrirao da je potpuno izašao iz istorije svog naroda. Ne mogavši u našoj istoriji pronaći bilo kakav uzor, niti uporište, nego samo opomene i osude za politiku koju danas vode, predstavnici beogradskog režima su se bezočno i brutalno obrušili na nju kao na nešto njima neprijateljsko i gotovo demonsko. Ako ima ičega u njima onda je to nesrpska imitacija centralnoevropskog provincijalnog kukumavčenja. Oni ne vide svoj narod kao subjekt borbe za slobodu i pravdu, već samo kao puku porobljenu besmislenu žrtvu i beslovesnu masu. To je, kako bi rekao Milorad Ekmečić, neko plakanje zbog nemoći svog naroda poređanog uz magistralni drum kojim putuju veliki. Kod današnjih zvaničnih Srba to se pretvorilo u sladostrasno samoponižavanje i samokolonizovanje koje se najgorim lažima i falsifikatima obrušava i na istorijsko sećanje i nacionalno samopoštovanje.
I što je još gore režim uporno radi na nejedinstvu srpskog naroda. Počelo se sa poznatom floskulom da je lako biti Srbin u Beogradu, ali je to teško biti na Kosovu. Onda se to pretvorilo u nepodnošljivu lakoću izricanja da je lako biti Srbin na severu Kosova, ali je teško to biti južno od Ibra i u enklavama… I tako redom sve do poželjnog zaključka da je najbolje ne biti Srbin. U srpskoj prestonici Žutogradu, a nekadašnjem Beogradu, to je već viši nalog i zahtev.
Srpski režim tako kao osnovnu normu uzima tobožnju brigu za Srbe u enklavama. I na ovaj način srpski režim svesno i otvoreno priznaje legalitet zlikovačkoj prirodi šiptarskog režima na Kosovu. Tražeći lažne izgovore za svoju izdajničku politiku on tone sve dublje i dublje. Može li deo srpskog naroda samom činjenicom postojanja i života biti životno ugrožen? Ako je to moguće, onda se takvom režimu mora odreći elementarna civilizovanost i pregovaračka legitimacija, a ne iz glasa urlati: „Dijalog Beograda i Prištine, dijalog, pregovarački proces…“. I samo to, i ništa više. Ako se polazi od toga da su zlikovci dok pregovaraju samo na odmoru i da se očas posla sa odmora mogu vratiti, onda nešto bitno nije u redu sa onima koji sa njima pregovaraju.
Sve bežeći od istorije na evropskom putu „bez alternative“ i bezočno sejući laži i falsifikate, srpski režim je doveo do ogoljene činjenice da se srpski narod na Kosovu danas nalazi pred neprijateljskim OVK-a, presvučenim u Tačijevu vladu, i neprijateljskim NATO-om presvučenim u KFOR. Samo ovoga puta bez ikakve pomoći zvanične Srbije koja se baš kao i presvučeni Tačijev OVK nalazi pod istim, a željenim stranim pokroviteljima oličenim u američkoj i briselskoj administraciji. Maske u ovoj igri su već pale.
Kada izostane elementarna nacionalna i državna odgovornost jednog režima, onda se od strane predsednika države, i to u njenom Parlamentu, na jedan provincijalan i providno vodviljski način demonstrira ogromna briga za globalni mir i učitava sopstvena presudna svetska uloga u njegovom održavanju. Ovo izdizanje i ushićenje ukazuje na izvesnu pomerenost. Ta pomerenost nije nikakvo buntovništvo, niti pokušaj promene ustaljenog poretka stvari. Ni neki presedan koji bi pripadao istoriji. Naprotiv. Tu je reč o nepočinstvu koje se iz sve snage upreže i upinje da se komotno smesti u postojeći silom nametnuti svetski poredak nepočinstva, u kojem su sva počinjena zlodela samo učinci obavljanja profesije koja ima puno pravo građanstva.
U tom poretku, kojem stremi srpski režim, nema mesta za pobunu srpskog naroda na Kosovu. Sjaj tog samoorganizovanog i istorijski opominjućeg državotvornog narodnog pokreta može obasjati samo one koji kao svoj istorijski zadatak prihvate odgovorno otklanjanje teških posledica postojanja i trajanja aktuelnog režima.
Da li smo na tragu razumevanja pravog značenja rečenice iz poruke koja kaže: „Ni u Beogradu nije lako“?
Ključne rečikosovo i metohija
Najbolje je biti srbin,briga ne šta ko kaže znam da on laže,a što se tiče vlasti ja sam uvek bio protiv vlasti pa sam to i dalje.
Pozdrav Valentini Pitulić, toj gromadi od čoveka. Njena duhovna snaga je obrnuto proporcionalna fizičkoj snazi, kao što je to i kod našeg Predsednika. Tako veliki, a tako mali, je onaj, koji je stao na čelo Srbije. Sramota me je i teško mi je. A Valentini, ako joj će biti za snagu, I mi ne spavamo, i mi patimo i mislimo na vas. Vi ste čuvari naše dece i njihove budućnosti. Ako nas Tadić opet prevari…..Držite se uz vas smo i učinićemo sve što bude potrebno. Molim redakciju da me na mail obaveštava o hitnim događajima i humanitarnim akcijama u kojima je potrebno da učestvujemo.
Koliko je snage i odlučnosti u jednoj rečenici gospođe Pitulić, koliko ta jedna račanica izražava spremnost Srba na barikadama da izdrže po svaku cenu, svesni šta brane, toliko je kukavičluka, mizerije, beščašća i nedostatka svake odgovornosti za narod i državu sadržano u izjavi Tadića da Srbija “neće ratovati”. Kao da su Srbi 1914. ili 1941.kao i bezbroj puta ranije kroz svoju istoriju, hteli da ratuju ili da su tada protiv sebe imali bezznačajnu vojnu silu. Srbi nikada nisu ratovali ako nisu bili prinuđeni da brane sopstvenu slobodu, opstanak i državu. Ova Tadićeva izjava znači da Tači, ili bilo ko drugi, može da okupi nekekvu naoružanu bandu i krene da ubija i hara po Srbiji, otimajući njen deo po deo. Tadić će tada, valjda, da se izvinjava ako se neki Srbin suprotstavi i molit će one koji su napadače i poslali da utiču kako bi napadači bili manje brutalni. Jedino što se od Tadića može očekivati jeste da, kada napadači stignu pod Avalu, sedne na avion i pobegne u neku od zemalja koja stoji iza napadača. Već viđeno u zemlji Srbiji. Setimo se jednog, nažalost sada pokojnog, iz istog tima u kome “igra” i Tadić, koji je 1999. godine, u vreme NATO agresije na Srbiju, pobegao u jednu od zemalja agresora, ostavljajući u Srbiji, pod NATO bombama, i sopstvenu decu. Ovakav stav Tadića (predsednika države i vrhovnog komandanta njene vojske) nije ništa drugo do poziv svima koji imaju aspiracije na delove Srbije da slobodno od Srbije otimaju sve što im je drago. Ovakvom stavu Tadića sigurno se, pored Tačiji, raduju i veliki Tadićev prijatelj, predsednik Hrvatska Josipović, pa Silajdžić, Ganić, Cerić, Zukorlić, a kao zapeta puška čeka ekipa Čanak, Pajtić Kostreš. (Nedavno sam čuo da je, na jednom od ranijih susreta Josipović poklonio Tadiću knjigu u kojoj su “opisani srpski zločini nad hrvatima” a zauzvtar Tadić je njemu poklonio album grupe Hari Matahari, može li se zamisliti išta bednije i mizernije).
Mili bože,do danas nisam znao da imamo Valentinu na našem Kosovu. Od sada sam bogatiji i kao čovek i kao Srbin. Iskreni pozdrav velikoj Valentini!
Jedina teškoća koju imam s ovakvim tekstovima jeste neka vrsta njihovog krajnjeg kredibiliteta. Naime, isto kao i s vlašću, koja jedno priča, a drugo govori, tako i ovde, od ovog i drugih tzv. patriotskih autora (tako ih nazivaju njihovi – slepi? – obožavaoci), imamo solidne tekstove koje ne prati ono što bi im obezbedilo potpunu verodostojnost. Radi se čak i o takvim stvarima kao što je pismo srpskog jezika. G. Vučelić ima svoj sajt, tekstovi su solidni, ali je sajt POTPUNO na latinici, očišćen je od ćirilice! Kad razmislite, ne postoje nikakve tehničke niti iole vredne pomena materijalne prepreke da takav sajt bude na srpskom jeziku i pismu, dosledno njihovom političkom opredeljenju. Ali, ne, iz nekog razloga oni to neće. Čak, ako to napišete u komentaru, cenzurišu vas!
Zato kod mene ostane zrno sumnje u njihovo poštenje i namere. Ne radi se samo o g. Vučeliću, naravno, ali nepominjanjem drugih pokušavam da izbegnem cenzuru. Da li će i ovo proći?
Tuga i očaj što obuzima svakog poštenog i časnog rodoljubljem zadojenog žitelja Srbije je neizmerna.
Sve priče i laži o tobožnjoj mirnoj borbi i očuvanja KiM u okviru Srbije, što nam servira režim jesu providne i pogubne, jer se ono mic po mic predeaje u ruke gangstera Tačija.
Sve to radi Tadić, ali indirektno, prljave poslove izvode domaći i strani ekzekutori, a on će se izvući taktikom svršenog čina.
Bez obzira na to, sve što se dešava je V E L E I Z D A J A.
Nakon izvinjenja zbog grupnog, traže se pojedinačna izvinjenja, nakon velikog izručenja, bespotrebno je tražiti mala izručenja, jer se ona podrazumevaju sama po sebi. Tačka u koju smo se vratili posle bombardovanja je iza linije od koje smo pošli prije bombardovanja, s tim da smo predsednika i sve generale poslali u Hag, uništili smo vojsku koja nas je branila, nismo u stanju ni da se izborimo za poštovanje Rezolucije 1244 iz krvi sačinjene, nemamo suzu za svoga brata, groba za naše nestale, sveće za naše umrle, nemamo sebe i ne znamo ko smo. A, svetinja je previše velika. Ubije li Srbin Šiptara, bićemo bombardovani, a mi ćemo se izviniti za zločin. Ubije li Šiptar Srbina, onda ćemo pozivati na mirno rešavanje sporova i uputićemo protestnu notu. Ni u smrti nismo jednaki u srpskoj državi.
Ne znam da li se trenutna Vlada odrekla Srpslog naroda na severu kosova il bezi od realnosti zato sto ne zna sta s njima al gledajuci i slusajuci medije u Srbiji pomislimi da na severu Kosova tece med i mleko a vecina gradjana Srbije ne zna da narod i danju i nocu sedi na barikadama a da im je Vlada rekla da je on a potpisala spoprazum i da je to za nju ,zavrsena stva…r a u tom pregovarackoim timu nije bilo nikog sa kosova, ako ne racunamo Ministra Bogdanovica jer covek kad dobije odredjene povlastice izgubi osecaj za realnost…..ne znam sta al znam da ova drzava mora da stiti Srpski narod, mora ma gde on bio jer da nije Srba nebi bilo ni Srbije, ako se ne trgnemo i ne osvestimo mozda ce biti kasno, dal ima nekog ko bi radio u interesu Srpskog naroda, mozda se i nadje neko…daj Boze…!!
Citam komentare i uvek neko spomene neku Vladu.Koju? Kakvu? To je jedna Kvislinska kamarila koja je izgubila kompas,a izgubila ga je zato sto nisu sposobni za bilo kakav rad.Samo im pogledajte genezu bice jasno i najvecem laiku,zutokosuljsi goreg zla nema.Ako ga ima slobodno me isprvite. Najvece je zlo kad sam covek o sebi donese misljenje,poput Tadica, Suntanovca, Djilasa, Pajtica i ostale zabokrecine.Sva im je pamet u novcu zaboravili su na 99% Srba dodje djavo po svoje.Jos malo pa ce i njih narednik ujka sam pustiti niz vodu.Moramo biti jedinstveni ni americka imperija nije vecita polako se lomi, od rimske skupljaju pokoji kamencic. Odgovor i za tugu nisam u mogucnosti da koristim cirilicu morao bi imati dva tastera.
Kada se jednom narodu iščupa koren sećanja na svoju prošlost, na svoje junake i vojne pobede. Kada mu se iščupa istorijski koren postojanja i bitisanja, on postaje zombi rulja. Takav narod gubi nacionalno dostojanstvo, poimanje državne svesti, prestaje da ima uzore i za njega više ništa nije sveto – pa ni žrtve koje su pale, da bi on danas uopšte postojao.
Zato čuvajmo i učimo svoju SRPSKU istoriju !
https://sites.google.com/site/djordjebojanicistorija/
OVO NIJE POLITIKA, OVO JE RUSKI (bratski) NAROD NA UTAKMICI U MOSKVI (svi u glas kao “jedan” pevaju KOSOVO JE SRBIJA)-pa sami prosudite da li nas RUSI vole ili nas ipak možda više vole ameri?…( pri gledanju pojačajte ton)
https://sites.google.com/site/djordjebojanicistorija/
Koreni se cupaju polako i sistematski,tako da ubacivanjem novih naziva, izraa,,, srbi nestaju, sve je vise u opticaju, ukljucujuci i uvozne filmove koji nas edukuju sa tv ekrana,..* Čistka je pokazala da ni «samoupravljanje» niti dvadesetgodišnja «demokratizacija» nisu mogli izmijeniti duh «Topusko kulture»: i nakon četvrt stoljeća on je ostao jednako budan i spreman na borbu za njegovanje «klica» zasijanih u «NOB». Karađorđevo je pokazalo pravo lice Josipa Broza, surovog primitivca bez skrupula i bez savjesti, koji optužuje svoje marionete što ih je iskoristio i sada ih odbacuje. Repriza je to ranijih obračuna sa suradnicima, od Gorkića, Hebranga, Đilasa i Rankovića do Savke i Tripala. Ali je Karađorđevo i dokaz bijede lijeve inteligencije. Njezini pripadnici ne samo što nisu imali hrabrosti braniti svoje ideje, već su izdali povjerenje naroda. Time što su se pokajali, osudili su cijeli narod, njegove želje i njegovu borbu. Podigli su partijsku stegu, partijnost, iznad intreresa naroda, iznad slobode. Partija je opet nadjačala domovinu. Diktator ih je nagradio milostivim pomilovanjem. Karađorđevo je pokazalo koliko je točna Staljinova tvrdnja da su: «komunisti ljudi naročita kova». Karađorđevo je također pokazalo da je staljinizam čvrsto ukorijenjen u jugoslavenski komunizam. Po spremnosti optuženih da se kaju, podsjetio je na Moskovske procese; kao što je Staljin svog saveznika Buharina, koji mu je pomogao u borbi protiv Trockoga, likvidirao bez milosti, tako je i Broz eliminirao Savku i Tripala, svoje saveznike u borbi protiv rankovićevštine. Ali ima još historijskih asocijacija: godine 1938./39. dio vodstva KPH je u borbi protiv jugoslavenskog centralizma bio spreman pomagati HSS, pa je zato pozdravio osnivanje Banovine Hrvatske, ali je Broz osudio to «prirepštvo» i smijenio vodstvo. I u tom je smislu 1971. bila repriza 1939. U Hrvatskoj se povijest, zbog slabog pamćenja, neprekidno ponavlja.*ZAJEDNICA*, tako da se polako brise iz spiska. Prica se i diskutuje o *zajednici*..*manjinskoj zajednici*, e tu se vec pominje…*albanci*..*romi*..a, Srbi..poput *NVO-NLO*..a, kako i nece, kad mediji, vise nemaju dodatak *lazna drzava Kosovo*, *lazni predsednik Taci*..sve je legalno, dogovoreno, dirigovano, protiv ustavno.
Da li postoji danas ijedan SRBIN koji bi žalio da se plafon u Skupštini sruši, ma i cijela Skupština, na glave onih koji “predstavljaju narod” i vode brigu o “našoj đeci”?
Ja ih molim da ne vode brigu o mojoj đeci jer me takva briga ponižava kao razumno biće!
* sa osmehom stjuardese, koja zna da sa bagerom nesto nije u redu*
Rudari – U nelegalnoj kupoprodaji uglja poslednjih decenija učestvovali političari i biznismeni, a od novca finansirani društveni događaji i političke aktivnosti, saznaje Press
Prva istraga o rentiranju mehanizacije u „Kolubari”… Policija ima nekoliko hiljada stranica dokumentacije
Služba za borbu protiv organizovanog kriminala otkrila je da se u „Kolubari” poslednjih decenija odvijala nelegalna kupoprodaja uglja, na kojoj su učesnici zaradili desetine miliona evra, saznaje Press.
U malverzacije oko uglja i „Kolubare” bili su uključeni uticajni biznismeni i političari, a od protivzakonito stečenog novca finansirani su, između ostalog, društveni događaji, ali i političke aktivnosti.
Malverzacije u „Kolubari”, najveća pljačka državne svojine koju je Press otkrio u julu 2009. godine, postale su predmet dve policijske istrage. Prvu istragu, koja je pokrenuta pre dve godine, o zloupotrebama prilikom iznajmljivanja mašina beogradska policija privodi kraju i, kako saznajemo, uskoro bi trebalo da uslede hapšenja. Sa druge strane, Služba za borbu protiv organizovanog kriminala pokrenula je ove godine još jednu istragu o „Kolubari”, kojom se istražuju malverzacije prilikom kupoprodaje uglja.
Zarada: desetine miliona
– Iskopani ugalj neko je morao da kupi i upravo je ta kupoprodaja predmet istrage koju radi Služba za borbu protiv organizovanog kriminala (SBPOK) jer se radi o organizovanom kriminalu na kom su pojedinci zaradili desetine miliona evra poslednjih decenija – saznajemo u MUP-u Srbije.
SBPOK je otvorio istragu za koga je taj ugalj iskopavan i ko ga je kupovao:
– To je mnogo kompleksniji deo istrage, s obzirom na to da su vrlo moćni igrači u pitanju, biznismeni, političari. Od tog novca finansirani su društveni događaji, političke aktivnosti… To je klasičan organizovani kriminal sa unapred utvrđenom mafijaškom šemom, na kojoj su se pojedinci bogatili godinama – navode u policiji.
Vladislav Jovanovic,
On smatra da su izborne ponude vlasti i opozicije lažne i neuverljive i iznosi tezu da bi rešenje za Srbiju bilo jedino ono što se dogodilo u Italiji pre četvrt veka: da izlaznost na izbore bude manja od 20 odsto, što bi značilo raspuštanje svih stranaka i formiranje novih.
– To bi bio šamar koji bi otreznio političke partije, ali sumnjam da je to izvodljivo. Stranke su bez petlje i bez kičme, posebno u odnosu prema stranim faktorima. Pa, i kada mačka satera miša u ćošak, on se digne na zadnje noge i pokuša da se odbrani. I ponekad mu i uspe. A mi ni za to nismo sposobni – ističe Vladislav Jovanović. Kaže da nikad nije uzeo člansku kartu socijalista Srbije, niti je van posla puno drugovao se ljudima iz SPS-a. Najviše se družio sa pokojnim Mihajlom Markovićem, a i to više po šahovskoj nego po stranačkoj liniji.