Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Razgovarala Biljana M. Živković
Na račun poniženja Srbije rešava se više evropskih problema: osigurava se celovitost Hrvatske, Bosne i Hercegovine, pojačava uticaj Nemačke, a time i Evropske unije… Istorijsko iskustvo nas, međutim, uči da je uvređena i ponižena Srbija, koja će se žestoko boriti za svoje dostojanstvo, ideale i vrednosti, još veći problem za Evropu
Doktor Sergej Baburin, predsednik Ruskog opštenarodnog saveza, doskorašnji zamenik predsednika Ruske državne Dume, potvrđeni je lojalni prijatelj Srbije i srpskog naroda, a relativno često, zbog poslovnih razloga, boravi u Beogradu.
Sa našom zemljom sarađuje u domenu nauke i politike, odnosno kroz svoj društveni angažman. Važi za izuzetnog poznavaoca prilika na Balkanu, ali i za čoveka koji, kako se naglašava – otvorenih očiju prati i tumači zbivanja na svetskoj političkoj sceni, i na osnovu toga, prema aktuelnim političkim tokovima i naučnoj metodologiji, predviđa moguća buduća događanja .
Bio je najmlađi dekan jednog od pravnih fakulteta u Sovjetskom Savezu. Sa samo 29 godina postao je dekan Pravnog fakulteta u Omsaku, u Sibiru. Danas je rektor Ruskog državnog trgovinsko-ekonomskog univerziteta. Zahvaljujući bogatom političkom iskustvu, Sergej Baburin pozivan je za arbitra u mnogim situacijama vezanim za spoljnu i unutrašnju politiku Ruske države. Protekle nedelje boravio je i u Beogradu, povodom potpisivanja međuuniverzitetskog sporazuma o saradnji između Ruskog državnog trgovinsko-ekonomskog univerziteta (čiji je rektor) i Beogradskog univerziteta. To je i bio povod za ovaj razgovor.
Sporazum o saradnji sa univerzitetima u Podgorici, Novom Sadu i Prištini, već ste ranije potpisali, a sada i sa Univerzitetom u Beogradu. Šta očekujete od ove saradnje?
Ovo je vek ekonomije i znanja. Uloga znanja i tehnologije je značajno porasla. Sporazumom moramo da odgovorimo na najnovije izazove za dobrobit Balkana. Nismo klasični Univerzitet, više se bavimo primenjenim naukama, a centralno mesto nam zauzimaju ekonomija i usluge. Očekujemo saradnju između studenata, predavača, u izradi i realizaciji projekata, kako bismo zajedno oblikovali budućnost u 21. veku. U očekivanju razmene srpskih i ruskih studenata i naučnika, naglašavam mogućnost dobijanja dvostrukih diploma.
Šta vidite kao danas prioritetne zadatke Ruske države?
Nažalost, Ruska Federacija takođe je potpala pod mnoga poznata današnja iskušenja. A glavni zadatak za sve narode koji žive u Rusiji je da zaštite duhovne vrednosti od uništavanja i da obnove moralne vrednosti. Ako u tome uspe, i ako se za to izbori, Rusija će moći da se vrati na istorijsko mesto na svetskoj političkoj sceni.
Prisustvo i uticaj Zapada na Balkanu se povećao, a prisustvo Rusije smanjilo. Kakvo je vaše viđenje perspektiva Rusije, s jedne, i Zapada, s druge strane, na početku trećeg milenijima?
Prisustvo Zapada na Balkanu se povećalo, to je tačno što kažete. Već i vrapci na grani znaju koliko nas je Boris Jeljcin unazadio, kako je u to vreme, po njegovim nalozima iz Kremlja, šef diplomatije Kozirjev pogrešno i štetno tumačio globalizaciju i prepuštao nas bespogovorno tokovima Međunarodne politike, na brzake u kojima su nas davili. Istorijska Rusija za vreme Jeljcina izgubila je svoje pozicije u Africi, sada gubi pozicije i na Balkanu i u Arapskom svetu. Predsednik sam Komiteta za oslobođenje Vojislava Šešelja, a takođe i predsednik Komiteta za odnose sa Sirijom i Libijom. Pri izgubljenim pozicijama Rusija je ipak uspela samo da se uhvati za Siriju, ali ako sada predsednik Rusije Dmitrij Medvedev podrži rezoluciju vezanu za Siriju, Rusija će izgubiti pozicije i u tom regionu.
Logično je da izrazimo naše želje o budućnosti Balkana, čija je sudbina neraskidivo povezana sa razvojem celog evropskog kontinenta. Nažalost, što se tiče Balkana, Rusija se polako povlači, odlazi iz različitih regiona poslednjih 25 godina, ali na svu sreću ti odlasci su se usporili. Rusija je počela da se ekonomski vraća u Srbiju preko nafte i gasa; verujem da je to velika šansa da se vrati na velika vrata Balkana. To nije potrebno samo Srbiji i Balkanu, već je potrebno celoj Evropi. Zato što je Evropa, posle raspada SSSR-a, napravila veliku grešku i pomerila je više svoje granice na zapad, nego što joj je bilo dozvoljeno. Ovaj region preživeo je dugi period konflikata i razdora i slabo podnosi globalnu finansijsko-ekonomsku krizu. Lično sam uveren da on postepeno kreće putem stabilnosti i održivog razvoja. Obnavlja se dobrosusedstvo, iako i dalje postoje slabe tačke i opasnost od recidiva. Naravno, put do prosperitetnog života balkanskih država danas je u stvaranju nove klime za saradnju. I zato povratak Rusije pomoći će nam da sačuvamo balans civilizacije.
Da li je mesto Rusije u savremenom svetu u skladu sa njenom stvarnom snagom i geopolitičkim značajem?
Događaji s kraja prošlog i početka ovog veka opominju da je poslednji čas da se Rusi vrate sopstvenom istorijskom iskustvu, kako bismo na osnovu njega „razmenili“ stvarnost i obezbedili nacionalno samoodržanje. Rusija je deo sveta, i ne prosto deo sveta, nego jedan od glavnih delova sveta. Posebno današnja Rusija, jer su mnogi posle nestanka SSSR-a smatrali da je Rusija prestala da bude velika država. Ruska država kao geopolitički faktor mora da povrati svoje pozicije u svetu, mora da bude faktor balansa između kontinenata. Ona je preuzela određene korake između Kine i Indije. Ovo je odgovor između Amerike i NATO-a, to što se danas dešava u Libiji i Siriji, posle Avganistana i Iraka. Bez Rusije se nikako ne mogu rešavati zadaci novih izazova svetske bezbednosti.
Da li verujete da je 21. vek razdoblje duhovne obnove, Malro je rekao da će ovaj vek biti stoleće vere u Boga ili ga neće biti?
Nažalost, ovo je vek velikih iskušenja. Za vreme komunizma gušena je vera u Boga, a sada umesto duhovnih vrednosti kod mnogih naroda preovladavaju mirovaznjenje potrebe više nego moralne vrednosti. Najveće iskušenje ovog stoleća jesu angloamerička iskušenja, ona su strašnija nego svetski rat jer taj otrov ubija iznutra.
Kakav je uticaj komunističkog nasleđa na duhovni život sadašnje Rusije?
Tek krajem XX veka ruska javnost počela je da se izbavlja od komunističkih ideja, koje su potpale pod liberalni uticaj. U Rusiji je došlo do veoma velikih promena i danas svaki čovek bilo koje nacionalnosti i veroispovesti može da se vrati duhovnim korenima. I današnji ostaci komunističkih ideja na strani su tradicionalnog nasleđa ruskog naroda; tako mnogi moji prijatelji koji pripadaju komunističkoj ideji priznaju pravoslavlje, sarađuju i zagovaraju pravoslavnu ideju i u tome je sav paradoks današnje političke situacije u Rusiji.
Kako ocenjujete aktuelnu saradnju i odnose Rusije i Srbije?
Današnji odnosi između Rusije i Srbije čine mi se nestabilnim i trenutnim, odnosno prolaznim. U takvim odnosima potreban je strateški cilj: šta želimo? Za mnoge srpske političare odnosi sa Rusijom kao da su „dopunski“, a prioritet su im odnosi sa Evropskom unijom. (Izgleda mi to ovako: uzećemo kredit od Rusije, ali ćemo, ipak, da idemo na Zapad, okrenuvši se leđima ka Rusiji!) Za vreme kralja Aleksandra, kao i za vreme Tita, Jugoslavija je bila strategijski partner između Istoka i Zapada. Rešenje srpskog pitanja je životno važno za Evropu. Na račun poniženja Srbije rešava se više evropskih problema (na primer, osigurava celovitost Hrvatske, Bosne i Hercegovine, pojačava uticaj Nemačke, a time i Evropske unije…) Istorijsko iskustvo nas, međutim, uči da je uvređena i ponižena Srbija, koja će se žestoko boriti za svoje dostojanstvo i ideale i vrednosti, još veći problem za Evropu. Srpsko pitanje, u isto vreme je i istočno pitanje. Ni Rusija, ni Srbija, nažalost, nisu mogle da se suprotstave jačanju istočnog uticaja na Balkanu. Porast muslimanskog prisustva u Bosni, albanizacija na Kosovu i Metohiji, višeznačajna situacija u Raškoj oblasti, koju kod vas opet zovu Sandžakom, autonomistička raspoloženja na muslimanskom jugu Bugarske, stvaraju novi raspored snaga na Balkanu. A o tome mnogi ćute, skrivaju pogled u stranu. Čak i oni koji bi morali da se plaše za sopstvenu budućnost. Ukoliko današnja Srbija pređe na stranu Zapada, Rusija će lako naći novog partnera, ali ne vidim boljeg i jačeg partnera od Srbije, zato što su se Bugarska, Grčka, Rumunija i Hrvatska već predale i ušle u Evropsku uniju, a Rusija će da formira svoj savez i EU će biti partner Ruskog saveza koji se trenutno formira.
Čini se da jedno od najvažnijih pitanja za svakog Srbina, bez obzira na to gde on živi, jeste to kako se odupreti pritiscima i ucenama, pre svega vezanim za opredeljenje za EU, a da se pri tom i zbog toga odreknemo Kosova i Metohije. Šta nam je činiti?
To je pitanje izbora, ali taj izbor može napraviti samo Srbija. (Juda je takođe imao izbor, mogao je da preda Hrista, a mogao je i da ne preda). Lično mislim da će Srbija, ako se odrekne Kosova i Metohije, napraviti veliki korak ka propadanju srpskog naroda. (Primera radi, prošlo je oko pola veka, a Kina ne priznaje nezavisnost Tajvana. Iako je Tajvan mnogo godina bio član Ujedinjenih nacija). Kada je reč o nacionalnom jedinstvu, to je jako važan faktor i nikad ne treba žuriti. Srbija danas nije spremna da zaštiti Kosovo i Metohiju, a takođe ni da predloži svoj plan razvitka Balkana sa Kosovom i Metohijom u sastavu Srbije. Sadašnja vlast u Srbiji nije u stanju da reši problem Kosova i Metohije, ali to ne znači da buduće generacije neće biti u stanju da ga reše. Bivši predsednik Srbije Slobodan Miloševića ni po cenu sopstvenog života nije želeo da se odrekne Kosova i Metohije u Rambujeu. On je mogao da ostane predsednik i da se odrekne Kosova i Metohije, zato bi mu dali Nobelovu nagradu za mir, ali bi za srpski narod zauvek postao Juda. To je jako težak izbor i teško da bi današnji političari mogli da se izbore sa tim pritiskom. Ali, umesto Srbije niko ne može naći izbor.
Na opšte iznenađenje, kada je u pitanju mlađa ruska generacija, primećeno je da postoji veliko interesovanje za razvoj ekonomskog preporoda Rusije!
Rusiji je neophodno da formiramo mlade generacije koje će biti patriote i koje će moći da preko ekonomije uspostavljaju odnose sa ostalim državama. Ruska ekonomija se oporavlja, ali je i dalje znatno slabija nego što je bila pre svetske finansijske krize. Glavni zadatak i prioritet Rusije za buduće generacije je modernizacija ekonomije i celokupnog društvenog uređenja, koje treba da se ostvaruje na osnovu novih tehnologija i inovacija. Rusija mora prvo da obnovi svoju privredu, poljoprivredu, kao i sve ostale grane ekonomije. Ruska ekonomija treba da se uključuje u svetske integracije, ne kao slab partner, već kao snažno stojeći partner. Ruska proizvodnja je velika, kao i tržište, ali je neophodna modernizacija Rusije. To je naš unutrašnji strategijski cilj.
Vaša knjiga „Svet imperije“ objavljena je i u Srbiji, na srpskom jeziku; naučno, ali popularno pisana, govori o teritoriji država i svetskom poretku, a bavi se i trenutnom i budućom sudbinom Rusije i Srbije. Na koji način i zbog čega povezujete te dve teritorije i dva naroda?
Sudbina Rusije i Srbije je povezana i to nije samo simbol. Politički konflikti na Balkanu tokom vekova redovno su se odražavali i na Rusiju. I sadašnji procesi, vezani za raskomadanu Jugoslaviju, samo za pola koraka, nekoliko meseci, prethode analognim procesima u Rusiji. Povezanost nije mističke prirode, nema ni govora o, u belosvetskim propagandističkim krugovima, izmišljenim teorijama zavere. Zbog toga otvoreno kažem, a to se svakodnevno dokazuje širom planete u glavama koje znaju da misle – Srbija je uvek bila poligon antiruskih snaga na Zapadu! I sada zapadna zajednica najpre kod vas proba mehanizme svog novog svetskog poretka, a zatim pokušava u malo modifikovanom obliku to isto da primeni i kod nas, u Rusiji.
Pošto su izbori i u Srbiji i u Rusiji u isto vreme, šta očekujete od parlamentarnih izbora u decembru 2011. godine, a šta od predsedničkih u martu 2012. godine?
Na ovo pitanje imaću najkraći odgovor, zato što u Rusiji postoji kriza političkog sistema i nepoverenje u političke institucije. Ta kriza je nastala nejasnim međunarodnim pozicijama i usled liberalnih iluzija. Zato sam uveren da u današnjoj političkoj vlasti nema plana za rešenje te krize. Kako god da prođu izbori, parlamentarni i predsednički, to će biti početak rešenja unutrašnjih problema Rusije. Uveren sam da neću ostati po strani, iako ne želim da učestvujem u parlamentarnim izborima, moraću.
Srbija danas pokušava da se uvuče u NATO, pa se kao argument često nameće kako, eto, i Rusija sarađuje sa NATO-om. Kako vi to komentarišete?
Ruska država je potpisala sporazum 1999. godine i to je velika greška spoljne politike Rusije, konkretno Primakova, a današnji predsednik je nasledio te greške oko saradnje sa NATO-om. NATO i EU su dve različite stvari, ako EU predstavlja razvitak Evrope, NATO je forma evropskih strahova. Sa teroristima je potrebno da se borimo, ali da ne pretvaramo tu borbu u princip života. Kada terorista postaje neophodan, onda neće biti ni budžeta za naoružanje. Zbog toga teroristi postaju besmrtni, dok postoji NATO. Ratovi će biti na našim granicama sve dok postoji NATO. NATO će uraditi sve kako bi pokazao neophodnost svog postojanja, kao što je to sada, na primer, rat u Libiji.
Predlažem Srbiji da se ne vezuje sa tom bandom. Srbija od obnavljanja svoje državnosti u moderno vreme, nikada nije bila član agresivnih vojnih saveza – vojnih saveza koji pokreću agresivne ratove. Ovim ratovima NATO danas ugrožava suverenitet mnogih naroda, krši Međunarodno pravo, okupira suverene države. U ovom trenutku NATO je jedini vojni savez na svetu koji se ovako ponaša. Srbija je u svojoj novijoj istoriji, sledeći slobodarske tradicije, uvek bila članica saveza država koji su se ovakvim agresivnim vojnim paktovima suprotstavljali. Odnosi Rusije sa NATO-om treba da budu pregledni, a postojanje NATO-a prinudilo je Rusiju da napravi svoj savez bezbednosti.
PRLJAVA ENGLESKA IGRA
Tek pošto su u jesen 2010. godine u Ujedinjenim Nacijama okončani nastupi Srbije i diskusije predstavnika članica, moskovski „Glas Rusije“ je otkrio šta se dešavalo iza kulisa svetske organizacije u Njujorku. Britanski ambasador Filip Parem je neadekvatno reagovao na istupanje srpskog ministra diplomatije Vuka Jeremića, koji je rekao da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova. Parem je upozorio Jeremića da ne može biti nikakvog vraćanja na pregovore, ni o pitanju statusa Kosova, ni o pitanju njegovih postojećih granica. Britanski ambasador u UN je na poziv srpske strane na dijalog, zapretio konfrontacijom sa Srbijom svih zemljama koje su priznale Kosovo.
– Ovo je bio indikativan pokazatelj netrpeljive politike Velike Britanije prema Srbiji, na osnovu čega možemo da očekujemo nove ispade britanskog ambasadora u UN. Britanci će u na Savetu bezbednosti, najverovatnije, odlučno da ometaju srpsku poziciju i samo glasanje članica za Rezoluciju o Kosmetu, jer je interes Londona da afirmiše islamski narod i njegovu nezavisnost u Srbiji. I da spreči jačanje i stabilizaciju Srbije – rekao mi je dr Miroslav Božinović, politički analitičar iz SAD, koji smatra da je Velika Britanija krenula u otvoreni obračun sa zvaničnim Beogradom.
I podseća da je upravo Velika Britanija u poslednjih mesec dana izvršila strahovit pritisak na Srbiju i zadala nekoliko podmuglih političkih udaraca.
Odbijanjem da izruči Ejupa Ganića, bivšeg člana ratnog predsedništva BiH radi suđenja u Srbiji za počinjeni ratni zločina, Velika Britanija je Beogradu 2010. godine poslala poruku da Srbi ne mogu da računaju na razumevanje zvaničnog Londona. Sudija Timoti Vorkmen iz ekstradicionog suda u Vestminsteru je u obrazloženju odluke rekao da postoje dokazi da bi suđenje u Srbiji bilo politički motivisano. Što znači da je Srbija zemlja kojoj Velika Britanija ne veruje.
Ejup Ganić je potom izjavio je da postoji mogućnost da tuži Srbiju i Englesku. Tako se može još i dogoditi da London plati ratnom zločincu, koji je ubijao Srbe, ležanje u engleskom pritvoru.
Posle toga su engleski mediji objavili tajni plan britanske visoke predstavnice EU za spoljnu politiku Ketrin Ešton o BiH, kojim se praktično ukida Republika Srpska. A na kraju Čarls Kroford, bivši ambasador u Srbiji je poručio predsedniku Borisu Tadiću da prestane „da vodi Miloševićevu politiku“. Pritisak je nastavljen upozorenjima koje je izrekao britanski ambasador Stiven Vordsvort u Beogradu i zahtevom britanske vlade da Srbija momentalno povuče tada predatu rezoluciju Generalnoj skupštini UN o nastavku dijaloga o Kosmetu.
– Otvorene natrepljivost Britanaca prema Srbiji tera nas da se zapitamo zašto se to događa? Moj odgovor je da Englezi nikada nisu trpeli Srbe i Srbiju, jer se mi ne uklapamo u njihove imperijalne i kolonijalne interese. Britanija danas kao verni sledbenik SAD sledi antisrpsku politiku Vašingtona. Ona je istureni američki igrač u Evropi i protivnik Srbije, koju još od kraja 19. veka smatra za “malu Rusiju” na Balkanu. Zvanični London danas na Balkanu ima dva prioritetna interesa. Prvi je da izaziva krizu u Srbiji i time potresa Evropsku Uniju, a drugi je da štiti muslimane na Balkanu, jer time zapravo pokušava da obuzda islamiste u Engleskoj, tako što napada Srbiju – kaže Miroslav Božinović, politički analitičar iz SAD i upozorava na tradiciji britanske netrpeljivosti prema Srbima sa početka 20. veka.
To je Britanija otvoreno pokazala u svojoj diplomatskoj aktivnosti. Prilikom posete britanskog premijera Ankari krajem 2010. godine obećao je političku podršku turskom članstvu u EU, za koje Francuzi i Nemci ne žele ni da čuju. A kada su Francuzi predložili da Srbija uđe što pre u EU, Englezi su zatražili da Beograd “mora prvo da prizna Kosovo”.
– Kako Englezi rade samo ono što im njihov stariji partner SAD naredi, oni danas nameću temu podele Kosova, jer ih grize savest “zbog neprincipijelnog stava oko kosovske nezavisnosti”. London shvata da je požurio sa kosovskom nezavisnošću i da to neće rešiti problem stabilizacije Kosmeta kao američke kolonije i useljavanja muslimana u ovu pokrajinu i u Srbiju. Na Kosmetu, ma koliko bilo nezavisno, nema političke stabilnosti, nema vladavine prava, koja može da izvede legitivno useljavanja muslimana preko Prištine u Srbiju i na ceo Balkan – smatra dr Miroslav Božinović.
Još je književnik Borislav Pekić u svojim “Pisma iz tuđine” pisao da je “prosečan britanski pogled na Jugoslaviju posledica istorijske model-zablude, ali i nekih zabluda čije je poreklo novijeg datuma”.
– Sve se odnose na Srbe, a ukoliko obuhvataju Jugoslaviju, to je opet samo zbog Srba. Britansko neshvatanje Balkana usavršeno je naklonošću prema Turskoj imperiji i nesklonošću prema svemu što je, ugrožavajući ovu potonju, opasnostima izlagalo najbrži put Indiji, izvoru britanskog kolonijalnog bogatstva. Srbi su imali nesreću da im je formiranje nezavisnog nacionalnog i državnog života zavisilo od pada Turske, čime su, u borbama s njom, zaslužili trajnu englesku nezahvalnost. Za Engleze Srbin je Bugarin na Dardanelima ili Rus na Moreuzima, što je za londonsku vladu istorijska mora – zapisao je Borislav Pekić.
Jedna izreka koja važi za Amerikance, može da se primeni i na Engleze: “Biti neprijatelj Britanaca je opasno, biti njihov saveznik je kobno!” To Srbi ponajbolje znaju i osećaju. Bivši ministar Vladislav Jovanović računajući na prevtljivost Engleza i loš odnos Velike Britanije prema Srbiji smatra da Britanci neće Beogradu predati dokumenta o Draži Mihailoviću, samo da bi držali Srbiju podeljenu i posvađanu.
Kako je Britanija na Srbe gleda sa podozrenjem ona i danas kontroliše “beli šengen”, jer je za London to prvi test na kojem će ona proveriti “doslednost postmiloševićevske Srbije”. Englezi nemaju nameru da skidaju svoje vize Srbima, mada ih olako daje, ali najčešće mladima koje na Ostrvo odlaze da studiraju i tamo ostanu. Prosečan Britanac misli da su Srbi varvari, zatvorenici na uslovnoj slobodi, kojima treba da 20 godina da bi se socijalizovali i evropeizovali. Srpski problem je u tome što su svi naši susedi male zemalje sa moćnim zaštitnicima. Interes Velike Britanije je da podrži Bugarsku, BiH, Kosovo i Makedonijeu, ali ne i Srbiju. I zato je zvanični London uvek protiv Srbije.
Uostalom kao evropska država Velika Birtanija otvoreno pokazuju da ne želi ni politički, ali ni ekonosmki da pomogne Srbiji. Prema podacima Ministarstva finansija, Srbija je u protekloj deceniji dobila 4,5 milijardi evra bespovratne pomoći. Među najvećim donatorima su Evropska unija sa 1,2 milijarde evra , Nemačka sa 840 miliona evra i Sjedinjene Američke Države sa 473 miliona dolara. Velika Britanija se na ovoj listi kotira jako nisko, jer drži deseto mesto iza Italije, Švedske, Norveške, Japana, Holandije i Poljske.
Ono što iznenađuje je da se pritisci Engleza sve otvoreniji i direktniji, kao što je, na primer, zahtev za povlačenje rezolucije. Iza čega možda usledi i britanski zahtev da se Srbija kazni, jer navodno nije konsultovala EU. Mada istovremeno, ta Velika Britanija ne priznaje EU već radi protiv nje, smatraju naši sagovornici.
Britanski Forin ofis je saopštio da je razočaran, zato što je Srbija podnela rezoluciju UN i da bi Generalna skupština trebalo da usvoji neutralnu rezoluciju kako bi se Srbija i Kosovo ohrabrili da počnu saradnju. Ni treba sutra da budemo iznenađeni ako zvanični London u toj srpsko-kosovskoj saradnji bude držao stranu Prištine, a ne Beograda.
– Tajni plan Velike Britanije i SAD je da na rubnim granicama istoka Evrope stvore obruč malih “evro-atlantskih” zemalja, koje se prostiru između Nemačke i Rusije. Time se sprečava stvaranje savezništva dve jake države, Nemačke i Rusije. I slabi snaga Evrope, jer se uvlačenjem mnoštva malih država u NATO i EU zapravo stvara apsolutna glasačka većinu u evropskim institucijama protiv francusko-nemačkog centra. Englezi i Amerikanci sponzorišu te male države, daju im političku i vojnu podršku, ali i u njima podstiču sepatarizam, da bi ih preko krize držali pod kontrolom. U Pentagonu je napravljena karta te Nove Evrope, na kojoj je prostor Srbije i BiH obeležen kao “siva zona u kojoj London i Vašington tek treba da intervenišu i da ih pocepaju na male državice”. Otuda se može očekivati zahtev Sandžaka za nezavisnost i otcepljenje od Srbije. Takva separatistička sudbina čeka i Ukrajinu, Belorusiju, Moldaviju, Rumuniju, Slovačku, Bugarsku, Makedoniju, pa čak i Grčku i Tursku – upozorava dr Miroslav Božinović.
.
“Uvređena i ponižena Srbija će se žestoko boriti za svoje dostojanstvo”, moći će tek tada kad SVRGNE SA VLASTI SVE OVE VELEIZDANIKE i Soroševe plaćenike.
Obetglavljenom srpskom narodu ostaje da se moli Bogu, uzda u Rusiju i da se prizove pameti na izborima.
Sve mi to razumemo, ali šta nam je činiti. Kako da se oslobodimo ove vlasti.Kako narodu objasniti da je EU , a posebno NATO, propast za Srbiju.
Kako Rusija tu može da nam pomogne?
Znamo da je rušenje Miloševića koštalo zapad mnogo novca8Amerikanci su priznali da da ih košta oko 90 mil.dolara.) Koliko su dali evropljani , Soroš idr. ne zna se. Zna se samo da je to investicija koja mora višestruko da se oplodi, što se i čini. Koliko je pomoći zapada proprano preko Srbije? To ,naravno važi i za ostale zemlje bivše Jugoslavije, a i ostalih zemalja istočne evrope.
Kako bi bilo da Rusija formira ekipu , popur otpra , pri rušenju Miloševića, da izdvoji nešto novca i uz pomoć proruskih partija , skinemo ove sa vlasti. Naravno, ne nasilno, nego na predstojećim izborima. Ne bi škodilo ni pripretiti sadašnjim vlastodršcima da ne prekrajaju volju naroda nemogućim koalicijama i lažiranju izbora.
S poštovanjem.
Ovaj intervju me vraća u prošlo vreme bivše države, gde se vodila politika neutralnosti, koja je balansirala između istoka i zapada, dok se prema Evropi vodila neka dobrosusetska politika koja nije mnogo zadirala u interese tadašnje Jugoslavije. I ako su znali da Tito neće dugo, jer se nemačka borila za svoju dominaciju u Evropi, vešto je nemac koristijo politički sukob između Amerike i Rusije, koji su uvek bili u nekim pregovorima, čini mi se, da i ako su Rusi videli šta se dešava, čemu teži Nemačka nije imala vremena za nju. Ovo sadašnje vreme govori, da se znalo kud ide svetska politika, međutim svi su videli kako će nastati problemi koji će se teško sprečiti, i ako je tadašnji NATO još bijo u snazi i ne razmišljajući da će polako gubiti pozicije, koje je on sam pokreno… Što je Nemačkoj mnogo odgovaralo, ponovo je nastala velika Nemačka, rušeći Berlinski zid. Još pritom oslobodila se obe baze, stvarajući sebi sopstvenu državu, koja dominira Evropom. Što predpostavljam da Englezima baš mnogo i ne odgovara, jer su oni uvek bili tu da se evropskoj politici na neki način oponira u interesu alijanse koja polako gubi pozicije u Evropi, jer si evropske države počele da postavljaju svoje interese. S druge strane, Englenska podmukla politika je uvek stvarala, pripremala, pogodnosti koje su odgovarale alijansi koja je tražila nove pozicije za osvajane teritorijalnih pretenzija prema Rusiji. Nameće mi se pomisao, da se svetska kriza nije mogla nikako izbeći, što su u alijansi znali, pasu stoga i urušili Jugoslaviju kao bi se preko Srbije stvarao katalizator nestabilnosti, tako čineći probleme i Rusiji, koji su imali Gorbačova i Jeljcina koji su im omogućili rušenje jedne države. Dok su kod nas doveli danjašnju vlast koja im je omogućila i omogućava da završavaju svoje ciljeve, kako bi nastavili prema Rusiji… Koliko god da smo zakasnili u odbrani naše teritorije, što nam i nije prvo zakašnjenje, nadam se da će mo izdržati da se na neki način odbranimo od NATO pakta smenjivanem sa vlasti sadašnju vlast koja nas baca u ropstvo… Takođe se nadam da će se pravoslavna Rusija odbraniti od najezde alijanse, kja sve više navaluje, i ako sve više gubi snagu, na onaj isti način na koje je ona stvarala krizna područja iz koje nemože ostati onako jaka kao nekad. Svet se budi spoznavajući globalnog gospodara kojem on neće da robuje već da bude svoj na svome gospodarstvu…
Evgeniй ČERNЫH objavio u listu «Komsomolьskaя Pravda» 29.10.2008.
Mihail HAZIN «Čerez tri goda bolьšinstvo naših oligarhov razorяtsя»
Mihail HAZIN «Za tri godine većina naših oligarha će propasti»
Pre pet godina bio sam urednik kulture u Komsomolskoj pravdi. Izdavačke kuće slale su nam na recenziju nova izdanja. Tako sam među najnovijim knjigama pronašao jednu zanimljivog naslova: Sumrak dolarske imperije, Pax Americana na izmaku.
Morao sam da protrljam oči, koliko je bilo neočekivano. Čisto ludilo – na početku XXI veka tako napasti osnove svetskog poretka, napasti slobodno tržište. Da nije greškom zaostalo nešto staro, iz Brežnjevljevog doba? Sovjetski amerikanolozi-agitpropovci jako su voleli da sahranjuju Ameriku. Ne, knjiga je izdata 2003. I autor nije Zjuganov, već izvesni Xazin. Prelistao sam knjigu i zaključci su mi delovali prilično ubedljivo. Dao sam je ekonomskom komentatoru Ženji Anisimovu. Ženja je napisao recenziju i napravio veliki intervju sa autorom. Tako se prvi intervju Mihaila Xazina u nekom tiražnom listu pojavio upravo u Komsomoljki, a ja sam zapamtio da postoji odvažni ekonomista koji se zove Xazin. Otad sam ga redovno pratio. Ostao je dosledan sebi: po njemu, Americi se crno piše.
Mihail Leonidovič Xazin rođen je 1962. Studirao je matematiku na Jaroslavskom univerzitetu i na Moskovskom državnom univerzitetu. Od 1984. do 1991. radio je u sistemu institucija Akademije nauka SSSR. Godine 1993-94. je u Radnom centru za ekonomske reforme pri vladi Ruske Federacije, a 1995-97. načelnik odeljenja za kreditnu politiku Ministarstva ekonomije Ruske Federacije, da bi 1997-98. proveo na mestu zamenika načelnika Ekonomske uprave predsednika Rusije. U junu 1998. godine napustio je državnu službu. Danas je predsednik konsultantske kompanije Neokon.
Mihaile Leonidoviču, šta vas je uopšte podstaklo da razmišljate o svetskoj krizi?
– U proleće 1997. u Kremlju je formirana Ekonomska uprava predsednika Ruske Federacije. Postavljen sam na mesto zamenika načelnika te uprave. Moj prvi zadatak bio je da Jeljcinu podnesem izveštaj o ekonomskoj situaciji u Rusiji. Dok sam pripremao izveštaj shvatio sam: krajem leta ili početkom jeseni 1998. zemlja ide u stečaj. Naravno, ako hitno ne promeni svoju ekonomsku politiku.
I kako su se u vrhu vlasti postavili prema tome?
– Nikako. Tekst nije niko ni pročitao, sem zamenika šefa predsednikove administracije Lifšica i samog Jeljcina. A pred leto 1998. izbačen sam iz predsednikove administracije, zbog pokušaja zaustavljanja biznis-projekta „GKO-Valutni koridor” (GKO su kratkoročne državne obveznice koje je naša vlada emitovala i prodavala ih na zapadu, obećavajući prinos od 140 odsto po obveznici). Bila je to najveća finansijska afera u celom postsovjetskom periodu. U avgustu, kao što sam upozoravao, počeo je stečaj: država je potrošila novac i više nije mogla da pokrije kratkoročne obveznice koje je emitovala. Ja sam sa nekim istomišljenicima nastavio da istražujem razloge koji su doveli do bankrotstva. Svi tragovi su vodili u Ameriku. Pošto smo se ozbiljno udubili u način ustrojstva američkog tržišta, otkrili smo zapanjujuću podudarnost. Isto onako kao što je naše tržište kratkoročnim državnim obveznicama iscrpelo sve životne sokove Rusije, tako američka berza hartijama od vrednosti isisava resurse celog sveta. Može se predvideti samo istovetna završnica, nema druge. U leto 2000. u časopisu Ekspert pojavio se naš članak pod naslovom „Preti li Americi apokalipsa”. Zaključak: ako već u proleće 1998. više nije bilo mogućno da se izbegne bankrotstvo Rusije, onda 2000. neće biti mogućno zaustaviti probleme sa kojima se američka privreda suočava.
Šta je razlog postojećeg kraha? Samo, ako može bez onih komplikovanih termina tipa „finansijski derivati” itd.
– Probaću što jednostavnije. Ekonomski model zbog koga se sada sve ruši, nastao je kao odgovor na veliku krizu 70-ih godina prošlog veka. Bila je to kriza viška kapitala. Još su klasici političke ekonomije XIX veka pisali da se kapital uvećava brže nego što stiže naknada za rad. Usled toga nastaju problemi vezani za nedostatak tražnje. U klasičnom kapitalizmu to se rešava na račun kriza hiperprodukcije. U imperijalizmu izvozom kapitala. Negde 70-ih godina XX veka oba načina su već bila potrošena. Svetska situacija je, međutim, zahtevala od SAD da idu dalje putem naučnotehnološkog napretka. Da nije bilo tako, Zapad bi izgubio hladni rat sa Sovjetskim Savezom. Karterova administracija i tadašnji prvi čovek Federalnih rezervi Pol Voker odlučili su se za domišljatu varijantu: prvi put u istoriji kapitalizma oni su počeli da stimulišu ukupnu tražnju, umesto da, kao dotad, pomažu samo kapitalistima. To je urađeno pomoću emisije novca.
Xoćete da kažete da su odlučili da puste štampariju u pogon?
– Upravo tako. Početkom 80-ih godina tražnja je prvenstveno stimulisana kroz državne poslove, tako što je, na primer, aktiviran program „Ratova zvezda”. Od 1983. težište je stavljeno na domaćinstva.
Mislite, na obične građane?
– Da. Čitavu četvrt veka domaćinstva su zahvaljujući emisiji novca dobijala sredstva. Sve više i više.
Kroz kredite?
– Naravno. Zahvaljujući povećanoj tražnji Sjedinjene Države su napravile još jedan zavoj u spirali naučnotehničkog napretka. Tako su Amerikanci pobedili, razbili Sovjetski Savez. Postigli su i mnoge izvrsne rezultate. Ali… taj uspon je postignut trošenjem resursa koji su bili predviđeni za obezbeđivanje budućeg rasta. Tako je zemlja potrošila resurse namenjene dvema budućim naraštajima. Sjedinjene Države su počele da gomilaju dugove. To je savršeno jasno ako uporedimo grafikone rasta dugova domaćinstava i ukupnog duga SAD na jednoj, i američkog BNP, na drugoj strani. Privreda raste brzinom od dva do tri, najviše četiri odsto godišnje. A dugovi rastu brzinom od osam do deset odsto godišnje.
Neka slobodno rastu. Preživeli su Amerikanci i dosad i nisu se žalili. Svakako im je bolje nego nama!
– Sasvim je tačno da su stimulišući tražnju potrošača, Amerikanci izgradili državu koja ima neverovatno visok životni standard. Odrasle su cele generacije ljudi koji ne znaju šta je siromaštvo. Međutim, ne može se večito živeti na dugu. Dugovi domaćinstava premašili su obim celokupne nacionalne privrede – iznose više od 14.000 milijardi dolara, iliti 14 triliona dolara. Došlo je vreme da se potrošeno plati. Razume se, Volstrit je grozničavo pokušao da odgodi krah. Neću ovde detaljno govoriti o finansijskim derivatima koje ionako ne volite, niti o raznim drugim vidovima fiktivne finansijske aktive. U svakom slučaju, bio je to samo pokušaj da se pred smrt makar za tren udahne punim plućima.
Problem Amerike je i u tome što su, zbog te isprovocirane uvećane tražnje, povećani i proizvodni kapaciteti. Pri tom ne mislim samo na kapacitete za proizvodnju robe, već i na kapacitete za proizvodnju usluga. Koju god da sanacionu varijantu sada odabere Volstrit, tražnja će se neminovno smanjiti. Šta sa tim kapacitetima? Mi smo još 2000. izračunali koliki to deo američke privrede mora da nestane. U tom trenutku radilo se o četvrtini. Sada se već radi o trećini, ako ne i o većem delu.
To je mnogo?
– To je neverovatno mnogo. Možete li uopšte da zamislite šta znači uništenje makar i jedne četvrtine privrede, da i ne govorimo o nekom većem delu? To automatski donosi strmoglavi rast nezaposlenosti, užasnu depresiju, naglo i drastično povećanje socijalnog opterećenja budžeta i ogromne napetosti u društvu. Zato SAD sada daju sve od sebe, čine i više nego što objektivno mogu, pokušavajući da učine sve samo kako bi spasle taj deo privrede. Stimulišu banke, stimulišu proizvodnju … Ipak, za dve do tri godine, a možda i ranije, Ameriku će pogoditi kriza razmera Velike depresije.
Xoćete da kažete da je ovo što se sada događa još uvek dosta pristojno?
– Naravno, ovo je tek početak. Razume se, oni o tome ne mogu glasno da govore. Pretvaraće se da je sve dobro. I da će biti još bolje. Počeće da tragaju za razlozima zbog kojih se sve ovo dogodilo. Tražiće ekstreme. Otud i potiče moj strah od velikih terorističkih akcija. Nalik na ono što su organizovali 2001. godine.
Pobogu, Mihaile Leonidoviču!
– U sumornim vremenima treba menjati psihologiju društva, treba to društvo mobilisati. Najbolji način da se to učini je pretnja, opasnost. Za Ameriku to nije ništa novo. Godine 1898, kako bi započeo rat sa Španijom, onaj rat čiji je rezultat bilo to što je Amerika otela od Španije Filipine i Kubu, Amerikanci su digli u vazduh sopstvenu oklopnjaču „Men” u Panami. Godine 1941. dogodio se Perl Xarbur.
Nećete valjda da kažete da su i to sami bombardovali?
– Ne, bazu su bombardovali Japanci. Ali, američko rukovodstvo je znalo da se priprema napad. I dopustili su da se on dogodi. Bilo im je potrebno nešto što će potpuno promeniti raspoloženje društva, tako da se ono odrekne izolacionizma i prihvati politiku ekspanzije. Samo su neposredno pre toga iz Perl Xarbura izvukli sve nosače aviona, ne i vojnike. Početkom 60-ih godina dogodio se čuveni incident u Tokinškom zalivu: da bi ušli u Vijetnam, Amerikanci su uništili sopstvenu krstaricu. Za njih je to norma ponašanja, oni su tako ustrojeni. Ja sam 10. septembra 2001. na forumu sajta časopisa Ekspert upozorio da će Amerikanci uskoro sami protiv sebe izvesti veliki teroristički akt i da će sve to svaliti na Osamu bin Ladena. I dan danas možete da nađete tragove te tvrdnje na Internetu.
Čekajte, pa dan posle toga su se srušile Kule bliznakinje. Odakle vam takvo predviđanje?
– Ekonomski pokazatelji su u avgustu 2001. u Americi bili veoma loši. Trebalo je, znači, mnogo toga objašnjavati. Sećate se da su posle tog terorističkog akta na nekoliko dana zatvorili berzu. Jednostavno, preusmerili su pažnju. Što je najvažnije, pozivajući se na te terorističke akte, oni su se konačno odrekli liberalnih metoda upravljanja privredom i počeli prelazak na direktno državno upravljanje privredom – tačnije, na sistem u kome privredom upravljaju država i Federalne rezerve.
Ipak, nije li sve to previše simplifikovano? U avgustu su zabeležili loše pokazatelje, pa su onda u septembru organizovali terorističku akciju? Za provokacije svetskih razmera kao što je bila ta, potrebna je duga priprema.
– Pa cela ta priča i jeste odavno trajala. Kriza je mogla da se predvidi. „Crni avgust” je samo skratio rokove. Manifestacije krize su počele da se ispoljavaju još 90-ih godina prošlog veka.
Znači, kriza je počela s onu stranu okeana. Ali zašto se od toga zaljuljao čitav svet?
– Dolar nije samo svetska rezervna i trgovinska valuta (sada se oko 70 posto međunarodnih transakcija, uključujući sve bankarske operacije, odvija u dolarima) već je posle 1971. dolar postao jedina mera vrednosti. Postoji još jedna veoma važna stvar. Savremeni model privređivanja, izgrađen na dolaru kao glavnoj svetskoj valuti, doveo je do toga da Amerika ima jedinstvenu ulogu u svetskoj privredi. Ona proizvodi oko 20 odsto svetskog BNP. Ukupni svetski BNP iznosi oko 60 triliona dolara. Realni udeo SAD je 12 triliona, iliti jedna petina. U isto vreme, Amerika troši oko 40 odsto svetskog BNP. Prema paritetu kupovne moći, razume se.
Uništenje tog sistema dovešće do toga da će životni standard u SAD opasti. Bar dvostruko, i to je najmanje što je moguće. U istoriji se još nije dogodilo da takav enorman pad životnog standarda u jednoj državi ne dovede do kraha društvenopolitičkog sistema. Potpuno je onda razumljivo da aktuelna politička elita u SAD čini sve što može da ne izgubi vlast. Tome smo, uostalom, svedoci.
Ja to ne vidim.
– Pa zar vam nije indikativno to što se pojavio Obama, kao lik bez presedana u celokupnoj američkoj istoriji? Ne mislim pri tom da je čudno to što je on crnac. Radi se o tome da on uopšte nije ukorenjen u američkom establišmentu. U izvesnom smislu, Obama je „stvoreni” lik. Neko ga je izvukao i gura ga napred.
Ko?
– E kad bih ja to znao! Obamin suparnik, Džon Mekejn, takođe je specifičan lik, iako jeste predstavnik najvišeg američkog establišmenta u četvrtoj generaciji. Mekejn ima previše godina. I psihički je slomljen. Vijetnamsko zarobljeništvo ga je mnogo koštalo. Nije moguće da u njemu nije ostalo mržnje. One mržnje koja u politici smeta, baš kao i svaka druga jaka emocija. Političar mora da bude hladan i ciničan.
Na šta vi to aludirate, Mihaile Leonidoviču?
– Američka elita savršeno dobro shvata da naredna administracija verovatno neće izgurati ceo mandat, jer će morati da donese neke veoma radikalne i nepopularne ekonomske odluke. Što bi onda postavili u Belu kuću predsednika iz sopstvenog kruga. To bi bilo besmisleno, tim pre što on realno ništa ne može da učini. Zato je bio potreban lik koga im, u stvari, neće biti žao. Obama će sprovesti neke drastične poteze koji su eliti neophodni. Onda će ga smeniti ogorčena masa. Političari će njemu sve pripisati. Ipak, neće biti provokacija do narednih izbora.
A šta će se posle događati?
– Ponavljam, već je počeo težak stadijum pada u okviru svetske krize. Ako SAD zaustave novčanu emisiju, odnosno, ako jednostavno prestanu da štampaju dolare, sve će se srušiti u roku od dva do tri meseca. Bila bi to nova varijanta 1929. Ako budu štampali pare, ali u minimalnoj količini, onda će pad trajati dve i po do tri godine. Ako uspostave hiperinflaciju, tj. ako štamparske prese uključe da rade punom parom, sve će se završiti za godinu, godinu i po dana.
Koju će od te tri varijante po vašem mišljenju izabrati Amerika? Ili je možda već izabrala?
– Treću varijantu – hiperinflaciju. Međutim, posle smene predsednika mogućna je i promena politike. Istine radi, valja reći da koju god varijantu izaberu, svet čeka period od 10 do 12 godina teške depresije. Mislim da će i u Americi i u Evropi mnogi ljudi gladovati. Automobil će postati raskoš.
Sumorna slika…
– Neću kriti da bi ta slika, što se Rusije tiče, mogla da deluje optimističkije. Mi imamo jeftine sirovine, imamo svoju naftu, gas itd. No nažalost, politika naših finansijskih vlasti koja ne dopušta domaćim preduzećima da uzimaju jeftine kredite dovela je do toga da je proizvodnja umnogome prekinuta. Godine 1998. uspeli smo veoma brzo da se oporavimo od bankrotstva zahvaljujući tome što smo pustili u pogon kapacitete konzervirane još iz vremena Sovjetskog Saveza. Pored toga, znatno se poboljšala spoljnoekonomska konjunktura. Cene nafte su se vinule u nebo. Sada spoljnoekonomske konjunkture jednostavno neće biti, zbog krize. Nema više ni nacionalnih kapaciteta. Ne mogu se sada graditi. Tražnja će biti mala. Pokušaće da nas preplave jeftinom uvoznom robom. Moraćemo da zatvaramo granicu i da sasvim pogoršamo strukturu potrošnje. Inače, odakle novac? Uvoz je skup, a građani više neće imati para. Samo u Moskvi biće nezaposleno 2,5 do tri miliona ljudi. Jedan deo tih ljudi su slabo plaćeni radnici, pre svega gastarbajteri. To će povećati stopu kriminaliteta, izazvaće mnoštvo neprijatnosti. Zamislite samo jedan milion, ili samo pola miliona Uzbeka koji nemaju stalno mesto stanovanja, a ostali su bez izvora prihoda. Razjuriće se po prestonici i ni zbog čega će ulaziti u kavge. Biće potrebne veoma stroge mere. Makar u pogledu deportacije. Ali mi odlično znamo da vlast jednostavno nije sposobna time da se bavi. Formiraće se bande od najokorelijih kriminalaca. Oni će početi sistematski da pljačkaju i otimaju milionere, zarad velikog otkupa. Tome treba dodati još jedno dva miliona nezaposlenih iz redova takozvanog „kancelarijskog planktona”. Mladi ljudi koji su navikli da dobijaju hiljade dolara mesečno samo zato što dolaze u kancelariju. Sada će ih isterati s posla. Svi oni imaju hipotekarne kredite, automobile kupljene na kredit, drugu skupu robu. Šta da rade, da prodaju stanove ne bi li namirili dug? Pa tako će celu Moskvu rasprodati! A otpuštanja su već počela.
Nemojte nas tako plašiti, Mihaile Leonidoviču. Rukovodstvo države preduzima ozbiljne mere. Izdvojene su cele milijarde rubalja. Svakog dana slušamo o tome u televizijskim vestima.
– Ako sav taj novac bude potrošen onako kako je prvobitno namenjen, onda ćemo nekako pregurati do proleća. Tad će već moći i krompir da se posadi. Ali, ako sve proćerdaju, što je kod nas, nažalost, stari običaj, onda će problemi početi već u zimu. I to ozbiljni problemi. Što se vlasti tiče … po svemu sudeći, poslednjih nedelja došlo je do radikalne promene raspoloženja državnog rukovodstva. Već mnogo godina žive u iluziji da će biti dovoljno novca za sve. Međutim, odjednom se ispostavilo da novca ne samo da nema dovoljno, već ga ima neverovatno malo. Uopšte se ne može shvatiti kako da se popune već postojeće rupe. Svi se obraćaju vlasti i pružaju ruku ispruženu onako kao prosjaci kad traže pomoć. Čak i vlasnici kockarnica! Čak i oligarsi!
Priča se da je u vladu došla grupa oligarha da traži novac na zajam, nudeći svoja preduzeća kao kolateralno jemstvo. Ponudili su, dakle, ona preduzeća koja su tokom 90-ih otkupili u bescenje na aukcijama.
– Što se oligarha tiče, tu je sve sasvim jasno. Zaista ne verujem da će najveći deo njih opstati kroz tri ili četiri godine.
Mislite, zaglaviće zatvor?
– Propašće.
Narod se mnogo više brine šta će biti s dolarom i evrom.
– Ne bih hteo da izazivam nepotrebnu paniku. Reći ću samo da i jedna i druga valuta imaju veliki potencijal pada. Međutim, rokovi će biti različiti.
Kakve mere sami preduzimate da biste smanjili posledice krize koju predviđate?
– Ja nemam takvih problema. Moja plata se samo povećava, jer sam ja stručnjak za krize i u ovakvim situacijama mi se ljudi obraćaju. Nemam nikakav krupni kapital koji bi trebalo spasavati, nikada ga nisam ni imao. Vašim čitaocima mogu da dam samo jedan generalni savet: morate voditi računa o tome da su crni dani nastupili i da će dugo da potraju. Dalje treba da živite polazeći od tog saznanja.
Evgeniй ČERNЫH — Komsomolьskaя Pravda 29.10.2008
Gojko, neutralnost je bila *mamac*, sanse su otisle u *americki lampek u Smederevu*, a *sloboda se ne dobija, ona se otima*…!!!
………………………………………………………………………………………………………………
* Od skoro dve hiljade tenkova i drugih oklopnih vozila, u nekoj čudnoj policijskoj vojci, zadržano je svega deset posto. Devedeset posto je isečeno i prerađeno u Smederevu u američkoj fabrici. Kada je sečeno 570 tenkova T55, tadašnji američki ambasador je obigravao i podskakivao od sreće. To je urađeno i sa topovima i haubicama. Ratno vazduhoplovstvo i PVO više ne postoji.*
Sve mirise na treci svjetski rat, cija li ce srpska vojska biti(mislim na lovacki savez)? Sto se tice engleza, nisu nista bolji od pojedinih srba, kao kurve- ko da vise. Ako ih dobro nahranimo sa heroinom i lovom mozda nam ovo malo Srbije prezivi barem privremeno dok Rusi ne smisle sta ce sa nama.
Cija li ce srpska vokjska biti..? Bice *saveznicka*, kupice od saveznika, cokule i cizme sa kartonskim djonovima, municiju neodgovarajuceg kalibra..*kao sto je nekad bilo*..uz psisutnu..*zal za prosloscu*, i bez nekog novog *memoranduma SANU*, bez vatrenih govora u *francuskoj 7*, da doslo delo na videlo, svi patriotski ciljevi i namere, od, 1990 do danas su *na zelenoj coji*.
“Ako vidite da se dve ribe u mračnim dubinama okeana svađaju među sobom, znajte da je pirgavi Englez negde u blizini !”
Anyway…hteo sam da napišem sledeće:
U jednom delu intervjua Baburin kaže da se planira razmena studenata između Rusije i Srbije. Ja sam ovde u Srbiji pri kraju doktorskih studija (Elektronike u Nišu) i želeo bih da posle toga radim neko post-doktorsko istraživanje. Ima li nekih konkretnih podataka kako će se ta razmena obavljati ? Neki link ili bilo šta drugo. Ako neko ima bilo kakvu informaciju u vezi studentskih boravaka u Rusiji neka mi javi na: [email protected]
Svaki pomoć je dobrodošla.
Hvala unapred !
Živela Srbija i starija sestra Rusija !
Bojan
Putin nazvao SAD parazitima globalne ekonomije
Premijer Rusije Vladimir Putin optužio je Sjedinjene Američke Države da žive preko svojih mogućnosti “kao paraziti” globalne ekonomije i kazao da dominacija dolara predstavlja pretnju finansijskim tržištima
“Oni žive preko svojih mogućnosti i prebacuju deo težine svojih problema na svetsku ekonomiju”, rekao je Putin u ponedeljak grupi mladih iz Kremlja, obilazeći njihov letnji kamp severno od Moskve, preneo je Rojters.
Putin je kazao da se u Rusiji nalazi velika količina američkih akcija i obveznica, tako da ukoliko u Americi prestane da funkcioniše sistem, to će pogoditi ceo svet.
“Zemlje kao što su Rusija i Kina drže značajan deo svojih rezervi u američkim vrednosnim hartijama i mislim da bi trebale postojati druge, rezervne valute”, kazao je Putin.