Ostaci komunizma u srpskom novinarstvu

Piše Ratko Dmitrović

Velika je laž da je srpsko novinarstvo devedesetih bilo podeljeno na profesionalce i propagandiste. Ne, podela o kojoj je reč uspostavljena je na Osmoj sednici, a poražena struja na tom partijskom skupu, koja već deset godina medijski vlada Srbijom, samo je grupa političkih aktivista na radu u novinarstvu

Kada su ekspertsko-evropske snage u oktobru 2000. godine „oslobodile“ Srbiju prvi materijal emitovan na „RTS“-u zvao se, možda se sećate: „Slike i reči mržnje“. To je serijal dokumentarnog karaktera, ima šest epizoda, autor je Lazar Lalić, svojevremeno radnik „RTS“-a, a oktobarci su emitovali dve epizode. Zašto ne ceo serijal. Navodno, zbog intervencije iz Kabineta Vojislava Koštunice. Obrazloženje je bilo da se radi o potpunoj budalaštini koja Srbiji neće doneti nikakve koristi. Štetu svakako.
„Slike i reči mržnje“ predstavljaju „Radio-televiziju Srbije“ u svetlu najgore nacionalističke, šovinističke, fašističke, nacističke, antihrvatske, antimuslimanske…propagande. Metodom slaganja slike i reči u kanal koji vodi do željenog zaključka, autor je državnu televiziju Srbije predstavio kao najvećeg medijskog monstruma u Evropi, glavno oružje u „Miloševićevim ratovima“.
Ima li mene u tom serijalu? Naravno. Jedini sam sa te „ratnohuškačke strane“ pristao da govorim u Lalićevom dokumentarcu. Čovek je bio ljubazan i iskren, pozvao me i kazao da niko od onih što su devedesetih radili na „RTS“-u ne želi da učestvuje u filmu, koji pripremaju on i njegova porodična producentska kuća, pa me moli da ja pristanem, a on će, ponavljao je, biti krajnje korektan i obazriv prema tom parčetu priče, čak je nudio mogućnost da prisustvujem montaži delova u kojima se pojavljujem.

ANTISRPSKA KAŠA
Pristao sam na intervju, ali nisam tražio „autorizaciju“. I nisam se pokajao. U tom delu Lalić je bio korektan. U novembru 2000. godine beogradski „NIN“ objavio je razgovor sa Lazarom Lalićem, povodom „slika i reči mržnje“. Nisam mogao da verujem šta je izgovorio na moj račun; predstavio me je kao „odličnog novinara i veoma inteligentnog čoveka“. Lalić je sklon preterivanju.
A otkud meni Lalić sada na pameti, posle svih ovih godina? Podsetio me jedan događaj iz televizijske postaje „B92“, od pre dve nedelje. Tu kuću je – možda niste znali – kupio Grk i naložio uredničkom timu da malo olabave antisrpske žice, da u debatne emisije za promenu dovedu i nekoga ko drugačije misli. Jedan na jedan, dva na dva. Ranije, dok su ih držali Soroš i dosovski budžeti funkcionisala je formula; od dva do četiri-nula.
Elem, imaju ponedeljkom „Debatu“, počinje u 21 sat, u koju dovode četiri gosta i raspravljaju na određenu temu. Pet dana pred emisiju o novinarstvu devedesetih –povodom Izvinjenja Upravnog odbora „RTS“-a svima u Srbiji, regionu, Evropi i svetu, zbog delovanja državne televizije devedesetih godina – nazove me neki veselnik sa „B92“ i pita pristajem li da gostujem. Godinama odbijam da raspravljam javno na spomenutu temu jer mi uvek ponude nekog nedorađenog ili poluludog sagovornika, verovatno zato što su oni iole normalni u međuvremenu shvatili šta je bilo pre, a šta jeste sada, pa više ne brane stavove koje je vreme obesmislilo i degradiralo. Pitam ko su gosti, on mi kaže, malo razmislim, shvatim da se radi o mogućim korektnim sagovornicima i pristanem. Ipak, presudno je bilo što se „Debata“ ne snima, pa naknadno emituje. Ide u živo.
Taj dogovor je postignut u četvrtak. U subotu, uz prvu kafu, izađem na internet i vidim najavu za „Debatu“, ali uz ranije dogovorenog Zorana Petrovića Piroćanca i moju malenkost, dva imena su nova; Nadežda Gaće i Zoran Ostojić. Obavestim ove na „B92“ da nađu i trećeg van prvobitne liste jer neću doći.
Krenu razgovori, ubeđivanje, obećanja o krajnjoj gostoljubivosti, objašnjavanja… Ostanem kod odluke, neću u studio sa nekim ko je nekad davno možda i bio novinar (neki tvrde da je bio samo spiker), a već godinama je političar. Dovedite još nekoga ko je na samom početku devedesetih bio na „RTS“-u, pa otišao u „nezavisne“, nekoga iz štampanih u to vreme opozicionih medija; dovedite člana Upravnog odbora „RTS“-a da brani izvinjenje… bilo koga, samo ne političara -kažem voditeljki „Debate“ u telefonskom razgovoru. Nemam ništa protiv razgovora i sa političarima, ali na temu politike. Šta političari, pitam je, znaju o novinarstvu i dodajem da u konkretnom slučaju ne bih ni da učestvujem u medijskom održavanju LDP-a u životu. Ona, mučena, prebacuje priču na druge koloseke, obećava korektnost u vođenju emisije… ali nije vredelo.
„Debata“ je otvorena kadrovima iz dokumentarca „Slike i reči mržnje“ Lazara Lalića i bila je sve samo ne debata; najbliže privremeno isturenom odeljenju bolnice „Laza Lazarević“. Nastavak filma: „Poseban tretman – šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću“. Grozno – posmatrano iz bilo kojeg ugla.
Gaće je iznosila stavove identične nekadašnjoj i sadašnjoj poziciji Hrvatske demokratske zajednice (HDZ); Ostojić je glumio apostola Pavla i oglašavao se, shodno sposobnostima i ubeđenjima, sa visine taraba, deleći lekcije iz gradiva o kojem ne zna gotovo ništa; Piroćanac je pokazao da ovakvi razgovori nisu njegova disciplina, dok se Nino Brajević neobjašnjivo uvlačio u ranjivu ljušturu dozvoljavajući Ostojiću i Gaće da ga vređaju kao početnika.
Ali, kako je svako zlo za neko dobro, tako je i ova „Debata“ značajna jer je pokazala da u Srbiji, u delu koji se zove novinarstvo i u politici (plašim se u većem delu), i dalje živi i dohranjuje se stav o apsolutnoj srpskoj krivici za raspad Jugoslavije. Takvo učenje zasnovano je na postavci koja glasi: Jugoslavija je mogla da se transformiše u konfederaciju, ali je Milošević, potpomognut Crkvom i Srpskom akademijom nauka i umetnosti, hteo veliku Srbiju i zarad toga izazvao rat, napavši Hrvatsku i Bosnu.
Identičan stav imaju svi hrvatski političari i svi tamošnji mediji. U Hrvatskoj se na temu uzroka krvavog raspada Jugoslavije ne razgovara, o tome nema rasprave, tema je nedodirljiva i svako ko ospori navedenu postavku biva anatemisan i izopšten iz društvenih procesa. Kao Igor Mandić, na primer.
A zbog čega se ovde u Beogradu i dalje održava temperatura ispod lonca sa antisrpskom kašom i ko džara tu vatru?

ŽILAVI OSTACI KOMUNIZMA
Pogrešna je i veoma naivna teorija da je u srpskom novinarstvu, početkom devedesetih, podela uspostavljena na liniji profesionalci-neprofesionalci. Ne. Podela je započela na čuvenoj Osmoj sednici.
Svi beogradski novinari koji danas govore o „ratno-huškaškom“ novinarstvu i „zločinačkom ‘RTS’-u“ listom su u političkom smislu na strani koju je za vreme i posle Osme sednice branio Ivan Stambolić. Oni u napadima na kolege čiji je angažman devedesetih bio u „Politici“, „Večernjim novostima“, državnoj televiziji koriste formulaciju: „novinari koji su branili Miloševićev režim“ i na taj način nesvesno otkrivaju svoju poziciju koja, to je odavno jasno, nikada nije bila žedna profesionalnog i zanatskog novinarstva već odbrane i promovisanja politike poražene na Osmoj sednici. Kad kažu „Miloševićevi novinari“ sebe nesvesno svrstavaju među „Stambolićeve novinare“.
Naravno, možemo da razgovaramo o tome kako bi se i u kojem pravcu razvijala jugoslovenska kriza da je na mestu Slobodana Miloševića bio Ivan Stambolić, ali to ne menja ovu priču.
Hoću da kažem kako srpsko novinarstvo, ni devedesetih, ni kasnije, nije bilo podeljeno na profesionalce i one koji to nisu. Ne. Bilo je podeljeno i danas je podeljeno na ljude koji uvažavaju istinu i na one koji tu istinu ili ignorišu, ili prekrajaju i šalju u svet, a ona (ta njihova istina) vraća nam se otuda kao strašna optužba sa međunarodnim predznakom. Tu optužbu, isti koji su je u Beogradu osmislili, raznose po Srbiji kao dokaz da su, eto, svi protiv Srba i Srbije što, po onoj narodnoj, znači samo jedno – Srbi su krivi za sve.
Još jedan fenomen opstaje na medijskoj sceni Srbije već deset punih godina. U pitanju je ignorisanje druge strane, drugačijeg mišljenja. Znam, mnogi će reći da televizije i štampani mediji, pod dirigentskom palicom „stambolićevaca“ povremeno daju prostor i toj drugoj strani, ali…Obratite pažnju, uvek sa te druge strane dovedu nekoga za koga unapred svi znamo da će nesposobnošću (ovakvom ili onakvom) samo potvrditi da je „novinarski patriotski blok“ sklepan od slabog materijala.
Nikada se do sada nije dogodilo da „RTS“ ili „B92“ (druge televizije su zabavne, što god to značilo) organizuje raspravu na temu srpskog novinarstva devedesetih, u kojoj bi srpsku poziciju (baš tako-srpsku poziciju) branio neko sposoban. A takvih, naravno, ima. Ako se i dogodi da izbor padne na takvu osobu, onda se pravi strategija koja podrazumeva da u drugom rovu budu prostaci ili neznalice čiji je zadatak da ponavljaju uvredu za uvredom, uz pomoć voditelja, što na kraju rezultira potpunim besmislom, vulgarizacijom od koje je muka svima koji to gledaju. Kao u slučaju „Debate“.
Hrvati nemaju ni takvih, ni sličnih problema. Njima su i danas glavne novinarske zvezde osobe, čiji su tekstovi ili TV prilozi za direktnu posledicu imali ubijanje Srba. Hrvati nisu imali Osmu sednicu, a imali su uvek jasne ciljeve. Komunizam kod Hrvata nikada nije bio zamena za nacionalno osećanje. Kod Srba jeste. Ovi što godinama u srpskom novinarstvu – politiku da ne spominjem – insistiraju na srpskoj krivici, „ratnohuškačkom novinarstvu“ i „suočavanju sa prošlošću“, nisu ništa drugo do žilavi ostatak komunizma.