RADIVOJ DABIĆ Dijaspori je dosta političkih komesara

Razgovarao Uglješa Mrdić

Predsednik Matice iseljenika Srbije Radivoj Dabić u intervju za nedeljnik „Pečat“ govori o odnosu zvaničnog Beograda prema iseljenicima i objašnjava kako jedna poštena državna politika prema srpskoj dijaspori može Srbiji doneti mnogo koristi

„Država Srbija treba da ojača odnose sa višemilionskom dijasporom. Srbija sve naredne korake koje bude povlačila u odnosu prema našem iseljeništvu, mora da povlači u dogovoru i partnerskom odnosu sa njima“, poručuje u intervju za „Pečat“ Radivoj Dabić, predsednik Matice iseljenika Srbije.
Naš sagovornik upozorava da bi nedavni slučaj porodice Nastić trebalo da bude predmet razmišljanja  da se preispita primena vrednosti prema kojima evoluira srpsko društvo, a pri tom je veliki broj primera gde zvanična Srbija nije učinila dovoljno ili je bila potpuno odsutna da zaštiti prava i interese svojih građana u inostranstvu.

Da li ste zadovoljni na koji način zvanični Beograd i nadležna ministarstva – spoljnih poslova i dijaspore, brinu o milionima Srba koji žive izvan Srbije?
Ministarstvo spoljnih poslova bi trebalo da svuda predstavlja svoju državu, a Ministarstvo za dijasporu svoje iseljenike. Za mene normalno ponašanje i obaveza državnog aparata je da štiti svoje građane u svetu po svaku cenu. Tu ne može da se dovodi u pitanje daljina,  nemogućnost komunikacije i druge nazovi prepreke, a moramo se naučiti da postojanje jedne države znači i brigu o građanima, kao i efikasnost države da brine o onima koji se u inostranstvu nađu u različitim vrstama neprilika. Pogledajmo kako o svojim građanima kada se nađu u neprilici brinu Amerikanci, Francuzi, Englezi, Nemci… Ne smemo više biti neodgovorni prema našim ljudima u inostranstvu. Druge države će nas više poštovati ako brinemo o njima. Navešću kao primer slučaj kada je nekadašnji predsednik Srbije i SR Jugoslavije Slobodan Milošević isporučen Haškom tribunalu, na Vidovdan, 2001. godine. Razgovarao sam tog dana sa jednom šeficom poslaničke grupe u Evropskom parlamentu, koja je čitav radni vek provela u politici, a radi se o Mari Frans Garo. Kada su u medijima javili da je Milošević isporučen, ona me je samo prostrelila pogledom, kao da sam ja to učinio, što ja razumem, i rekla: „Bože, pa Vi isporučujete Vaše građane“. Najveći čin izdajstva jedne administracije je da nije u stanju da zaštiti svoje građane u svakoj situaciji i po svaku cenu, što je ustavna obaveza narodnih izabranika!
Dokle god ne budemo naučili da se ponašamo, da poštujemo i branimo svoje ljude, mi nećemo biti ni uspešna država, ni uspešan narod.

Koliki je tačan broj Srba koji žive izvan Srbije, to jest u iseljeništvu?
Tu se često igra sa brojkama uzimajući u obzir i Srbe iz bivših republika SFRJ, koji jesu deo srpskog korpusa, ali nisu stanovnici Republike Srbije. Ako računamo sve Srbe izvan Srbije brojka je daleko veća, ali ako računamo Srbe izvan područja bivše SFRJ onda je taj broj oko tri miliona. Prema podacima koje poseduje Matica iseljenika Srbije, to je oko 60 prema 40, u korist zapadnog evropskog prostora u odnosu na ostale delove sveta. Srbi nikada nisu bili veliki ljubitelji prekookeanskih zemalja,  iako veliki broj mladih Srba živi u SAD i Kanadi, kao i u Australiji i na Novom Zelandu. U Nemačkoj živi oko 600.000 Srba, a Hrvata oko 80.000, Hrvati imaju jednog poslanika u Bundestagu, a mi nijednog. Za razliku od srpske dijaspore u Nemačkoj, hrvatska je složna. Pri tom oko 400.000 Srba živi u Austriji, Švajcarskoj oko 200.000, u Francuskoj preko 100.000… Teško je zadržati mlade ljude u Srbiji, jer država ne vodi dovoljnu brigu o njima. Matica iseljenika Srbije kao ustanova postoji od 1949. godine. Osnovao ju je Josip Broz Tito radi lakše kontrole srpske emigracije. Zatim je tadašnje rukovodstvo SFRJ shvatilo mogućnost i potencijal koji se može iskoristiti i radi učvršćivanja vlasti i ekonomske koristi za samu državu. Tito je bio zreliji političar nego današnji vlastodršci i shvatio je da ako bude socijalni mir u društvu da i on može duže ostati na vlasti. Na takav način je i kreirao svoju politiku i doživeli smo jednu vrstu otvaranja prema Istoku i Zapadu, gde je uspostavljena veća mogućnost putovanja naših građana, što je uspostavljeno krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Vlasnici nekadašnjeg crvenog pasoša SFRJ su bili ponosni građani svuda u svetu i imali su zaštitu i bili poštovani gde god se nalazili.

Kakva je tada bila uloga Matice iseljenika Srbije?
U tom kontekstu Matica iseljenika je igrala važnu ulogu, jer je i manipulisala iseljeništvom u više navrata. To je prvo bilo na ekonomskoj osnovi, zatim je došlo do onih čuvenih zajmova za Srbiju, gde je narod prvi put masovno prevaren. Međutim, srpskom narodu su potrebne bivše lekcije da bi se naučio pameti, pa smo imali i piramidalne štednje i razne Dafine, Jezde, i onda nije ni čudo što mnogi uspešni i bogati Srbi u iseljeništvu neće da učestvuju u nekim većim projektima, jer više ne veruju svojoj državi, to jest njenim rukovodstvima. Prevareni su u nekoliko navrata. Moj posao je da Maticu iseljenika Srbije pretvorim u neku vrstu nacionalnog instituta i da osmislimo strategiju ispitivajući javno mnjenje, okupljajući oko Matice patriote i intelektualce, ekonomiste i pravnike, koji bi analizirali aktuelno stanje i sugerisali njihovo viđenje strategije za potrebe društva i države. Sada je u završnoj fazi i izrada Zakona o matici, cilj nam je da uredimo pravni okvir jedne ustanove koja ima trajnu vrednost,  da nije politički obojena i gde nam neće biti bitno ko će za koju stranku da glasa, već da brinemo o boljitku celokupne nacije. Uspešnim Srbima u dijaspori dosta je političkih komesara koji sastavljaju spiskove podobnih i nepodobnih građana. Srpska dijaspora ne treba samo da organizuje razne kulturne manifestacije i igre po svetu, već i da ekonomski pomaže Srbiji i sarađuje sa našim državnim institucijama. E, da bi to moglo onda zvanični Beograd mora da bude pošten i iskren prema našoj dijaspori. Srbija ne sme da izgubi ogroman potencijal koji ima u njoj. Srpska dijaspora je sigurno naša najveća poluga brže obnove zemlje.

Kakav odnos zvanična Srbija treba da ima prema dijaspori?
Zvanična Srbija treba da ima partnerski odnos prema dijaspori. Da stvori pravni osnov brz i efikasan za pravljenje zajedničkih preduzeća na području Srbije, kojim bi rukovodili naši ljudi iz inostranstva i u zemlji. To se mora hitno uraditi da se ne bi pomoć naše dijaspore svodila samo na izdržavanje njihovih porodica u matici i pravljenje kuća. Pravljenjem zajedničkih preduzeća mnogi državljani Srbije bi bili zaposleni, a naša privreda bi značajno napredovala. Naša dijaspora je godinama živeći na Zapadu odlično upoznata sa funkcionisanjem najmodernijih tehnologija. To Srbija treba da koristi, a ne da odbacuje ili zarad sitne koristi vara naše ljude u inostranstvu. Dijaspora bi u tom slučaju bila i značajan faktor uspostavljanja odnosa u društvu, obaveza prema radu i državi, a i pravima koje imaju naši državljani. Ubeđen sam da jedna poštena državna politika prema srpskoj dijaspori može Srbiji doneti mnogo koristi. U protivnom, izgubićemo ogroman potencijal naše dijaspore, koja će se utopiti u sredini u kojoj živi na Zapadu. To se ne sme desiti. Imamo primere država oko Srbije, koje su uz pomoć dijaspore obnovile privredu i postale jake zemlje. Najbolji primer je Italija, sa velikim brojem emigranata, koji su pomagali da se podigne na viši nivo njihova država. Isto je i sa Grčkom, uvek je bila dužna „kao Grčka“, ali je opstajala zahvaljujući svojoj dijaspori. Takođe, i sa Jermenijom, ona ima izuzetno integrisanu dijasporu u svim državama, u kojima žive sa najvišim položajima, imamo primer nekoliko parlamentaraca u Francuskoj, pa čak i predsednika francuske vlade Eduarda Baladirijana, koji zamalo da postane i predsednik Francuske. Naši ljudi u dijaspori upleteni su u ekonomski, medijski i kulturni život zemalja gde žive i to na najvišim lestvicama. Smatram da su bolje organizovani integracioni procesi uz pomoć države od obostrane najviše koristi.

Imajući u vidu da ste često u kontaktu sa Srbima na području Severne Afrike i Bliskog istoka i da važite za dobrog poznavaoca geopolitičkih prilika, kako komentarišete poslednja dešavanja u zemljama arapskog sveta i na području Severne Afrike?
Mislim da sva ta dešavanja nisu iznenađujuća za sve nas koji pratimo planetarna dešavanja i globalizaciju sveta. Imperija ponovo napada. Iz tih dešavanja treba da izvučemo pouke, jer smo i mi bili meta iste takve ekspanzije i politike. Izjave naših državnih funkcionera i javnih ličnosti da ne vole Gadafija i da su protiv njega su vrlo nerazumne i nediplomatske, Libija je nama višedecenijski veliki prijatelj. Pri tom treba imati na umu da će možda prvi čovek Libije Moamer Gadafi izdržati sve pritiske i ostati na vlasti. Moramo da razmišljamo o tome da ćemo i narednih godina imati ekonomski interes da sarađujemo sa Libijom. Imali smo ogroman prostor i poverenje libijskog naroda. I da ne izdrži Gadafi, takve izjave ne bi trebalo da daju naši državni funkcioneri. Sve izjave se beleže i ko god kasnije da bude na vlasti u Libiji smatraće našu državu za državu koja je stala protiv libijskog naroda. Ne treba mi da se mešamo u unutrašnju politiku Libije, jer na nju ne možemo ni da utičemo, već samo da gledamo na koji način mi kao država Srbija možemo da pomognemo prijateljskoj zemlji. Izjave državnih funkcionera Srbije, kao što je izjava ministra odbrane Dragana Šutanovca o „prekidu poslovne saradnje sa Libijom“ su proizvoljne i štetne. Geopolitičko razmišljanje o pomenutim dešavanjima u zemljama Mediterana može se predstaviti na nekoliko načina.

Na šta konkretno mislite?
Kao što je poznato reč je o novom pozicioniranju jedne svetske sile, ponovo među najjačima u svetu, tu mislim na Rusiju, i jedne velike sile koja raste po snazi i uticaju iz godine u godinu, to jest Kine. Kina je u neverovatnoj ekonomskoj ekspanziji i postaje ozbiljna pretnja najvećim silama sveta, a posebno SAD. Preuzimanje „Magreba“ (izraz koji za Severnu Afriku upotrebljavaju Zapadne sile), počev od Egipta pa do Tunisa, ima više razloga, a najvažniji je strateški, jer je reč o kontroli Sredozemnog mora od strane SAD, kao i kontroli Gibraltara, koji do sada nije imala. Nekoliko država na području Magreba je izuzetno bogato prirodnim resursima, poput nafte i gasa. Alžir je bio prema francuskom tržištu njihov najveći izvoznik. Preuzimanjem tih izvora u Magrebu, SAD vrši udar i na Francusku i na veliki deo Evrope, takođe i po preuzimanju tržišta robe široke potrošnje, medicinske opreme, lekova i svega ostalog što donosi novac. Drugi interes SAD je što stavlja pod kontrolu izvoz tih energenata prema Kini iz Libije, koja je peti proizvođač nafte u svetu. Na taj način SAD dobijaju apsolutnu kontrolu energenata na tom području. Na određeni način kontrolom Magreba SAD vrše udar i na Rusiju, jer ona posluje sa tim afričkim državama. S druge strane, dešavanja u Bahreinu su američke pripreme udara na Iran, to jest u ime SAD na Iran će udar izvršiti Izrael, koga je Amerika naoružala najsavršenijim oružjem, kojeg ni u SAD nema u toj količini. Reč je o poslednjoj STELT tehnologiji, to jest o 25 aviona najnovije STELT tehnologije, oni imaju toliku vatrenu moć da su tehnički gledano u stanju da raspolove planetu. Prilikom udara na Iran, Izrael će se pozvati na svoju bezbednosnu ugroženost. Na taj način SAD planira da strateški kontroliše Mediteran i Bliski istok i sa političke i sa energetske strane. Imajući u vidu stepen naoružanja, Izrael u ratu sa Iranom ima apsolutnu prednost.

Šta bi se potom dogodilo na tom području?
Potom će SAD u tim zemljama postaviti poslušne režime, koji imaju devijaciju da streme ka ekstremizmu i nasilju. I to odgovara američkoj konjici da lakše napravi red na tim područjima. U tim obračunima SAD će napraviti značajan korak ka kontroli sveta, a naročito Evrope, koja sada ovakva kakva jeste nije značajan faktor. Evropa je do sada sa zemljama Magreba imala veliku saradnju po pitanju nabavke energenata – nafte i gasa, a ukoliko to područje pod kontrolu stave Amerikanci i Jevreji, Evropi će biti daleko skuplja nabavka tih energenata. Evropa zato mora da se oslobodi od američke dominacije i postane značajan partner geopolitičke planetarne scene. Nemačka je, 2010. godine, izašla sa suficitom od 4,2 odsto i Francuska sa 1,1 odsto, a sve druge evropske zemlje su u velikom deficitu. Ako vam kažem da ove godine Portugalija ima potrebu da obezbedi 650 milijardi evra za svoj opstanak, onda bih dodao da čitava Portugalija ne vredi toliko, i jasno vam je u kakvoj krizi se nalazi ova zapadnoevropska zemlja. Pored Portugalije, pred kolapsom su i Italija, Grčka, Mađarska, Rumunija, Bugarska, Češka, Slovačka… Postavlja se pitanje šta nam onda ostaje od Evrope… Čitavo Arapsko poluostrvo i Magreb ulaze u period nestabilne politike i začetaka terorizma. Svaki put kada je u zemljama na tom području dolazilo do prevrata izazvanog nasiljem uz pomoć SAD, setimo se Homeinija u Iranu,  javljao se još veći ekstremizam i nastanak kriznog žarišta, što je sada slučaj u Iraku. Uprkos tome koliko verujem u demokratski uređena društva i koliko poznajem taj demokratski zapadni svet, američko kockanje te vrste je kockanje sa svima nama na planeti. Ne mogu da prihvatim da jedna država ima pravo na planetarno nasilje. Uslediće velika odbojnost prema SAD, bez obzira na to što su još uvek moderator velikih svetskih dešavanja. Niko, pa ni SAD, nema pravo da uništava druge narode pod zastavom poštovanja nepostojećih i selektivno primenjivih načela.