Okončanje (samo)zatiranja Srpstva

Piše Dragomir Anđelković

Ako bi neko imao korist od našeg odbacivanja Crnogoraca koji se ne deklarišu kao Srbi, odnosno od odustajanja od koncepta dvojnog identiteta, to bi bio režim u Podgorici. Mi bi trasirali put da u Crnoj Gori uskoro bude 5% opredeljenih Srba

Srpski narod dočekao je 20. vek sa mnogo nade. Iako podeljen između dva tuđinska carstva i dve teritorijalno i dinastički razdvojene nacionalne države, verovao je u svetlu budućnost. Biološki i u svakom drugom pogledu vitalan a identitetski utemeljen, imao je osnov za to, ma koliko teške bile (geo)političke okolnosti u kojima se nalazio. Bilo je jasno da će iskrsnuti prilika da se oslobodi i ujedini. Nažalost, nju na pravi način nismo iskoristili i za to plaćamo ceh.

SUMRAK SRPSKOG BALKANA
Srba je početkom 20. veka bilo 5 miliona. Osim što su predstavljali većinu u Srbiji  i Crnoj Gori, to su bili i na prostoru severne Makedonije i većeg dala BiH, kao i Banata, Srema, južne Bačke, Like, Korduna, zapadne Slavonije, itd. Na primer, u to vreme pravoslavni Srbi imali su udeo od 44% u stanovništvu BiH, a na teritoriji današnje Hrvatske bilo ih je gotovo 20%. Uz to, u spomenutim zemljama Srbi su imali veći upliv na privredne i kulturne tokove nego udeo u populaciji.
Bez obzira na austrougarsku politiku intenzivnog doseljavanja katoličkog stanovništva u BiH (Hrvata, Čeha, Poljaka), pravoslavni Srbi su na osnovu visokog nataliteta uspevali ne samo da održe paritet, već se njihovo učešće i povećalo sa 43%, 1879. godine, na 44%, početkom 20. veka. Pozitivan trend imali su i u Hrvatskoj, Slavoniji, Dalmaciji, Sremu. Jedino na prostoru Bačke i Banata politika mađarizacije i doseljavanja Mađara, vodila je ka blagom opadanju udela Srba.
Poređenja radi, oko 1900. godine Grka je (u milionima) bilo 4,3. Bugara – 3,3. Rumuna 9,8. Rusa – 50. Srbi su bili brojniji od svih balkanskih naroda izuzev Rumuna, a bilo nas je čak 7 puta više od Albanaca. Danas su Grci znatno brojniji od nas, Albanaca ima tek za trećinu manje, Rumuni su povećali premoć, dok su Bugari smanjili razliku. Da bi videli dimenziju naše tragedije, dobro je da podsetim da je u doba raspada SFRJ i SSSR-a Rusa bezmalo bilo trostruko više nego 1900. godine, dok Srba (sa Crnogorcima i pravoslavnim Jugoslovenima) nije bilo ni duplo više. Rusi su tokom 20. veka stravično ginuli, ali su jedino Srbi, uz Jevreje, bili podvrgnuti klasičnom genocidu (1941-1945).

VIŠESLOJNOST NACIONALNOG IDENTITETA
Srbija je, uz užasnu cenu, izborila pravo da posle Prvog svetskog rata sedi sa pobedničke strane pregovaračkog stola. I pored toga što sve sile Antante nisu bile blagonaklone prema našim aspiracijama, bili smo u situaciji da stvorimo državu koja bi objedinila glavninu srpskog prostora. Umesto toga, odlučili smo se za ujedinjenje sa Slovencima i Hrvatima. A iskustvo koje su tokom rata Srbi imali sa njihovim pukovnijama i političarima, kao i gotovo dijametralni koncepti uređenja zajedničke države,  ukazivali su da će ona biti na klimavim nogama.
Ne samo što smo propustili šansu da povežemo vekovima razdvojene delove srpskog naroda i tako, unutar nacionalne države, pokrenemo proces dubinskog integrisanja već odnarođenih grupa (muslimana i katolika srpskog porekla), već smo zarad jugoslovenske iluzije dopustili da otpočne proces relativizacije srpskog identiteta i tamo gde je on bio čvrst. Srbi su prihvatili da budu Jugosloveni, i zbog toga zapostavili Srpstvo. No, jugoslovenstvo nije bilo u koliziji sa regionalnim identitetima. Oni nisu trpeli zbog jugoslovenstva, već su jačali i postajali sve pogodniji za zloupotrebu.
Slično se desilo i sa Česima, koji su se takođe opredelili za kompleksnu državnu zajednicu. Stanovnici Moravske tradicionalno sebe smatraju, iako osobenim, ipak delom češkog naroda. Međutim, pojavila se opasnost da nemali broj njih izađe iz okvira češkog nacionalnog korpusa. Između dva svetska rata, kao i kod nas kada se radilo o tzv. „integralnom jugoslovenstvu“, nametan je koncept etničkog jedinstva Čeha i Slovaka. Čehoslovački identitet se primio kod većinskih Čeha, koji su se poistovetili sa novostvorenom državom (kao Srbi sa Jugoslavijom). U tom duhu, iako je posle Drugog svetskog rata ponovo ozvaničena nacionalna specifičnost Čeha i Slovaka, za prve je i dalje državno-nacionalni identitet bio važniji od njihovog izvorno-narodnog.
Posledica toga bila je izvesna nacionalno-identitetska konfuzija, pogotovo prisutna u oblastima gde su postojale značajne istorijsko-regionalne osobenosti. Ona je došla do izražaja kada je čehoslovačka država počela da se ljulja. Na popisu stanovništva iz 1991. godine, čak 1,36 miliona građana izjasnilo se da su po nacionalnosti Moravci, a nisu bili retki slučajevi ni drugačijeg regionalnog opredeljivanja. No, pošto je nezavisna češka država povela jasnu nacionalno-identitetsku politiku, došlo je do etničke konsolidacije. Već, 2001. godine, samo 380 hiljada ljudi izjasnilo se kao Moravci.

TITOISTIČKI „MEKI“ GENOCID
U našem slučaju stvari su bile još gore. Moravce niko nije terao da prestanu da budu Česi, a na mnoge Srbe vršen je pritisak da se odnarode. Kod nas je primenjen kominternovski model rešavanja nacionalnog pitanja, u skladu sa kojim su Srbi, kao nabeđena hegemonistička nacija, na sve načine trebali da budu oslabljeni. Ne samo što su mnoge srpske zemlje dodeljene drugim nacionalnim  republikama, već su i delovi srpskog naroda sistematski pretapani u nove narode ili asimilirani od susednih. Srbi na severu Makedonije, administrativnim merama prevođeni su u Makedonce. Proklamovano je da su Srbi na prostoru Crne Gore posebna nacija. Navodno, na osnovu posebnih istorijsko-državnih činilaca oni su, iako imaju srpske korene, poprimili poseban nacionalni karakter.
Donekle na sličan način kasnije se postupilo i sa islamiziranim Srbima, koji su proglašeni za muslimansku naciju. A u svim tim slučajevima, propagandno-represivni etno-menadžment nije mogao da ne da rezultat. Kako je neko rekao – dajte mi sve TV stanice u Kaliforniji, i građani te države će brzo poželeti da se otcepe od SAD. Ljudski duh je podložan oblikovanju od strane onih koji raspolažu ideološkim aparatom, a tim pre kada se on dopuni totalitarnim mehanizmima prinude.
Da je titoistička vlast rešila da stvara i vojvođansku ili srbijansku naciju, odnosno da proklamuje da Srbi više i ne postoje već su se podelili na nekoliko nacija, sa tim ne bi imala veće probleme nego u vezi sa kreiranjem crnogorske nacije. Štaviše, ni danas u Srbiji nema više istinski nacionalno svesnih Srba nego u Crnoj Gori, stvar je u tome što kad se već zemlja zove Srbija, ljudi nekako podrazumevaju da su Srbi. Da su to učili su ih, čak i u Vojvodini, i u vreme dok je postojala SFRJ, pa i kada ne pridaju naročiti značaj nacionalnoj pripadnosti još je ne negiraju. No, dokle će biti tako?

POISTOVEĆIVANJE SA NEPRIJATELJEM
Srbija i ostale srpske zemlje nalaze se na prostoru jedne od nekoliko ključnih zona za (dubinsko) opkoljavanje Rusije, odnosno kroz srpske zemlje prolaze važne kopnene i rečne saobraćajnice. No, za evroatlantske centre moći problem predstavlja to što su Srbi tradicionalno naklonjeni Rusiji. Stoga su i bili izloženi direktnom neprijateljstvu tih središta moći, kada je krajem 20. veka došlo do nove deobe geopolitičkih karata. Ništa se nije promenilo, ni kada su u Beogradu na vlast dovedeni nekritički prozapadno nastrojeni krugovi. S obzirom na civilizacijsko-identitetske spone dugog trajanja koje povezuju Srbe i Ruse, Vašington i pored toga nastoji da naš narod što više oslabi.
Očito, interes mu je da Srbi, za koje nije sigurni da se pre ili kasnije neće otrgnuti kontroli, budu eliminisani kao delotvorni geopolitički faktor. Ne samo da je cilj da srpski obod (od BiH do Makedonije), ako već ne može da bude uništen (kao Srpska Krajina), onda bar bude, tamo gde je to relativno brzo moguće, u što većoj meri definitivno odnarođen (Crna Gora) ili podređen širem državnom sklopu (Srpska). Druga strana tog procesa je i distanciranje Srbije od Srpstva, odnosno njeno potpuno dizanje ruku od interesa srpskog naroda u celini, u duhu prihvatanja građanskog koncepta države. A sve to će ići mnogo lakše ako nas ubede da je baš to naš nacionalni interes. Zato su mi sumnjive one „patriote“ koje nam npr. govore: šta će nam Crnogorci, oni stalno isisavaju životne sokove iz Srbije. Amerika i hoće da se etno-centrifugalni proces u Srba, pojača raspirivanjem međusobne odbojnosti. A ako to prihvatimo, od toga neće biti pošteđeni ni ostaci Srbije.
Kao što se Srpstvo brani u Beogradu, suprotstavljanjem indiferentnosti vlasti i nemalog dela javnosti Srbije u vezi sa ključnim pitanjima za našu naciju u celini, tako se i jedinstvo Srbije brani u Podgorici ili Banja Luci, insistiranjem na zaštiti srpskih vitalnih interesa. Ako se Beograd odrekne Srpstva ruši i temelje sopstvene državnosti. Jer, priziva dalju nesreću u Vojvodini i Raškoj. Oni koji su nas do sada satirali neće stati. Prepustimo li im se može nam se desiti da početkom 22. veka na Balkanu, umesto Srba žive: Srbijanci, Vojvođani, Bošnjaci (muslimanske i pravoslavne vere), Crnogorci – nacije koje bi, i to asimetrično, bile tek svesne svojih srpskih korena. Ne radi se više o tome da li ćemo izgubiti neke teritorije, ili će naš udeo opasti na drugim prostorima, odnosno da li će nas biti 2 ili 3 miliona manje.

BORBA ZA NACIJU I ISTINU
Da se to ne bi desilo, uz očuvanje sopstvenog teritorijalnog integriteta, prioritet spoljne politike Srbije mora da bude zaštita srpskog naroda i njegovog kulturno-istorijskog nasleđa u regionu. Srbija je dužna da stane iza dejtonskog poretka u BiH, a u Crnoj Gori mora da se bori ne samo za zaštitu nacionalnih prava stanovnika te republike koji se deklarišu kao Srbi, već i da se energično zalaže za očuvanje srpskog istorijskog karaktera Crne Gore. Svako ima pravo da se deklariše kako hoće, ali niko nema pravo da falsifikuje nacionalnu pripadnost svojih predaka ili da krade tuđi jezik. To važi kako za Crnu Goru, tako i za Hrvatsku ili Bosnu. No, Srbija je vazalna zemlja i njena vlast ne brine ni za njene državne, a kamoli srpske nacionalne interese. Zato patriotski nevladin sektor i mediji, kao i partije koje nisu nacionalno ravnodušne, moraju mnogo upornije da rade u prilog opstanka svekolikog Srpstva.
Na kraju, još nešto što se tiče Crne Gore. Ne smemo da se odreknemo onoga što je srpsko, a to je istorija Crne Gore do 1945. godine. Ne smemo – što nepromišljeno traže neki srpski krugovi u Crnoj Gori – ni da odbacimo dvojni identitet mnogih opredeljenih Crnogoraca. U drugačijim (geo)političkim okolnostima biće realno, kao što se desilo sa Moravcima, da se oni vrate u svoje izvorno nacionalno korito. Zato mostove među braćom ne treba spaljivati. Uostalom, borba za prava već opredeljenih Srba u Crnoj Gori nije nekompatibilna insistiranju na istorijskoj istini. A ako bi neko imao korist od našeg odbacivanja Crnogoraca koji se ne deklarišu kao Srbi, odnosno od odustajanja od koncepta dvojnog identiteta, to bi bio režim u Podgorici. Mi bi mu trasirali put da u Crnoj Gori uskoro bude 20%, ili tek 5% opredeljenih Srba. Nisu samo deklarisani Crnogorci suočeni sa srpskim identitetskim slojem, već su i mnogi Srbi opterećeni crnogorskim nasleđem. To je realnost i od nje, dopadala nam se ili ne, moramo da pođemo, a ne da neprijateljima ponovo pružamo odličnu priliku da nam nanesu štetu.