Amerika PROtiv Rusije na Balkanu

Piše Bogdan Đurović

Postavljanjem protivraketne odbrane u Rumuniji i Bugarskoj, SAD želi da stegne oko Rusije nuklearnu omču koja se proteže od Arktika do Bosfora, zbog čega Srbija mora da uđe u NATO

Nepunih 14 nedelja bilo je potrebno da tema koju je sa prve strane pokrenuo „Pečat“ (br.87, „Front na Balkanu“), dospe na naslovnice svetskih medija. Kada smo, krajem oktobra, posle posete Dmitrija Medvedeva Srbiji, objavili „da bi i Bukurešt mogao na svojoj teritoriji da razmesti objekte američke protivraketne odbrane (PRO)“ i napomenuli da je Džozef Bajden u svojoj hitnoj evropskoj turneji ugovarao „razmeštanje PRO od Baltika do Dunava“ – nekima se, moguće, to pokazalo kao preterivanje. A naslov „Front na Balkanu“ (zašto sada ne reći: pozajmljen od američke uticajne obaveštajne kompanije „Stratfor“), verovatno je sumnjičave asocirao na teorije zavere, u koje je najlakše svrstati sve one, katkad veoma korisne informacije koje ne potiču iz (po)„ovlašćenih“ centara za distribuciju.

Vidi Amerikance kao prirodne saveznike u pohodu na istok, odnosno u prisajedinjavanju Moldavije Rumuniji: rumunski predsednik Trajan Basesku

BUKUREŠT NA PRVOJ LINIJI
Porozna granica između takozvane konspirologije i realnosti, najbolje se videla protekle nedelje, kada je rumunski predsednik Trajan Basesku obelodanio „tajnu“ da će na teritoriji njegove zemlje do 2015. godine biti razmešteni elementi američkog PRO, odnosno rakete srednjeg dometa SM-3. Dan posle izjave Baseskua, 5. februara, potvrda je stigla i iz Vašingtona, preko portparola Stejt departmenta Filipa Kroulija. Pres sekretar je objasnio da će istočno od Srbije biti instalirane rakete-presretači, koje će biti sposobne da zaštite američke snage u regionu i NATO saveznike od „moguće pretnje iz Irana“. I da Moskva zbog toga ne treba da brine.
Da li treba ili ne treba da se brinu, najbolje će proceniti u Kremlju, ali je posle svega više nego očigledno da razloga za ozbiljnu zamišljenost imaju ne samo Rumuni, već i druge zemlje u regionu. Pogotovo posle najava iz Rusije da će deo njenog raketnog potencijala biti preusmeren ka elementima PRO koji se budu pojavili na rumunskoj teritoriji. Tako je Bukurešt i zvanično stao na prvu liniju balkanskog dela (anti)raketnog fronta. Koji se proteže, sada se to mnogo bolje vidi, ne samo od Dunava do Baltika – već od Bosfora do Arktika. Norveška, Poljska, Češka i Rumunija, već su zauzele svoja mesta u američkom sistemu PRO, a očekuje se da bi to uskoro mogla učini i Bugarska. To je NATO lanac koji se sa zapada zateže Rusiji oko vrata. Zvanično: zbog „moguće pretnje iz Irana“.
Samo nekoliko dana pre Baseskuove objave, ministri spoljnih poslova Švedske i Poljske, Karl Bilt i Radoslav Sikorski, pozvali su u zajedničkom pismu Moskvu ne samo da ukloni svoje taktičko nuklearno naoružanje iz evropskih delova Rusije, već i da potuno uništi mesta njihovog skladištenja. Jer, „to su opasni ostaci opasne prošlosti“ koja „podvrgava opasnosti zajedničku budućnost“. Sikorski i Bilt propustili su da pomenu da od Rusije traže da svoje rakete ukloni upravo iz onih regiona gde će uskoro biti instalirani moćni američki raketni sistemi „patriot“, koje Rusija vidi kao deo sistema PRO.

PRVI NUKLEARNI UDAR
Pokazalo se, tako, da su septembarske „pacifističke“ izjave Baraka Obame o navodnom odustajanju od planova Džordža Buša o izgradnji PRO u Evropi, bile u funkciji zamazivanja očiju Rusima, kako bi lakše progutali novi sporazum o značajnom smanjenju nuklearnog arsenala. Ideja je da se Moskva što više razoruža, čime bi američki PRO postao efikasniji i jeftiniji. U devet pregovaračkih rundi, Vašington ubeđuje Moskvu da pristane na smanjenje svog strateškog potencijala, ali ne dopušta da istim mehanizmom bude regulisano i pitanje njihovog PRO. Drugim rečima: da ruski mač bude što manji, a da Amerikanci imaju i mač i veliki štit. Kada je Vladimir Putin pretposlednjeg dana 2009. iz Vladivostoka (gde je otvarao strateški tihookeanski naftovod) ponovo poručio da su „problemi PRO i ofanzivnog naoružanja tesno povezani među sobom“, postalo je jasno da su „tehnički problemi“ u pregovrima zapravo suštinske prirode.
„Problem se sastoji u tome da naši američki partneri grade protivraketnu odbranu, a mi je ne gradimo. Nastaje opasnost da, stvorivši nad sobom takav kišobran, partneri mogu da se osete potpuno bezbednim da rade sve što hoće. Narušiće se ravnoteža i agresivnost će odmah da poraste“, izložio je ruski stav Putin. Slične izjave nedavno je davao i Medvedev, kao i drugi vodeći ruski funkcioneri. Jedna od hladnoratovskih teorija „prvog nuklearnog udara“ podrazumevala je upravo takvu mogućnost: da zemlja koja poseduje PRO fizički uništi protivnika, bez mnogo opasnosti po sebe. Zato je 1972, posle višegodišnjih pregovora, postignut američko-sovjetski sporazum o PRO, koji drastično limitira takve instalacije i zabranjuje istraživanja u ovom pravcu. Amerikanci su tokom vladavine Ronalda Regana, Džordža Buša Starijeg i Bila Klintona kršili ovaj sporazum, a tačno nedelju dana pre otpočinjanja agresije na SRJ, 17. marta 1999, usvojena je rezolucija u Senatu kojom je zahtevano da izgradnja PRO postane deo zvanične državne politike. Posle tri decenije od potpisivanja, u junu 2002, Amerika je objavila da izlazi iz sporazuma. Teško je sada zamisliti da bi Vašington mogao da odustane od ovog projekta i zato je još uvek nejasan ishod pregovora o smanjenju nuklearnih potencijala.

Republikanski napadi na Obamu, kako je navodno popustljiv prema Rusima, bili su samo spektakl za naivne, kojim se pojačavao utisak da su predlozi „nove administracije“ (u kojoj sede svi Klintonovi ljudi) povoljni za Moskvu

Republikanski napadi na Obamu, kako je navodno popustljiv prema Rusima, bili su samo spektakl za naivne, kojim se pojačavao utisak da su predlozi „nove administracije“ (u kojoj sede svi Klintonovi ljudi) povoljni za Moskvu. Posle više puta ponovljenog čvrstog ruskog stava da veruje samo delima, a ne rečima (niko više i ne pominje čuveno „restartovanje odnosa“), maske su konačno pale, što priznaju i u Americi. „SAD je veoma veliki brod koji za nekoliko meseci ne može kardinalno da promeni kurs. Ljudi koji na Rusiju gledaju kao na problem, nisu nestali i možete ih videti u Pentagonu“, ocenjuje Dmitrij Trenjin, direktor moskovskog centra Karnegi fondacije.

MOLDAVSKI FRONT
Stiven Pajfer, ekspert za Rusiju iz Instituta Brukings, vidi Putinove izjave kao „ogromnu prepreku u pregovorima“: „Ako Putin sada kaže da su u okviru sporazuma neophodna ograničenja i za PRO, to će biti veliki neuspeh i biće krajnje teško postići dogovor, ako ne i nemoguće“. U svemu tome ne čudi američki pokušaj „navlačenja“ Medvedeva i Putina pričama o „restartovanju“ odnosa, svetu bez atomskog oružja i odustajanju od PRO, jer su takve stvari bile uobičajene u diplomatiji i pre Trojanskog rata. Za čuđenje bi bilo jedino to da je neko ozbiljno pomišljao da bi prekaljeni ruski politički tandem mogao da proguta takav mamac. Verovatnije je to bio pokušaj izazivanja podela u Moskvi, kupovine vremena i ruske podrške oko Avganistana, kao i uticanja na zapadnu javnost i Nobelov komitet, koji je na bazi ovih izjava Obami dodelio nagradu za mir.
Prijemom Rumunije i Bugarske u NATO 2004. godine, stvoreni su uslovi za otvaranje raketnog „balkanskog fronta“ prema istoku, odnosno Rusiji. Iste godine dogodila se „revolucija ruža“ u Gruziji i „narandžasta revolucija“ u Ukrajini i novi predsednici, Mihail Sakašvili i Viktor Juščenko, poveli su zemlju prema Atlantiku. Pošto je gubitnik Juščenko izneverio očekivanja i ni posle pet godina nije uspeo da značajnije približi Kijev zapadnom vojnom bloku, privremeno su odloženi stari planovi da, pored Poljske, i Ukrajina bude okosnica američkog PRO protiv Rusije. Posle avgusta 2008, ni Gruzija ne može biti primljena u NATO, zbog novoizgrađenih ruskih baza u Abhaziji i Južnoj Osetiji.
U prvi plan su izbile Rumunija i Bugarska, odnosno Balkan. To je spremno dočekao predsednik Basesku, čiji je glavni prioritet uvlačenje Moldavije u sastav Rumunije. Kako mu je na tom putu najveća prepreka upravo Rusija, koja ima značajno prisutstvo u istočnoj Moldaviji (poluotcepljenom Pridnjestrovlju), Basesku vidi Amerikance kao prirodne saveznike u pohodu na istok. (Prošlogodišnja „moldavska revolucija“, inspirisana iz Bukurešta, predstavljena kao „antikomunistička“, zapravo je oborila umereno proruski režim izabran na izborima i otvorila put ka pripajanju Moldavije. Svrgnuti predsednik Vladimir Voronjin već je izjavio da PRO na teritoriji Rumunije pretvara Moldaviju u „zonu fronta“. Basesku Amerikance naziva glavnim strateškim partnerom svoje zemlje, a u izveštaju Evropskog parlamenta iz 2005, Rumunija je označena kao jedna od zemalja u kojoj mogu da budu tajni zatvori CIA).

Prijemom Rumunije i Bugarske u NATO 2004. godine, stvoreni su uslovi za otvaranje raketnog „balkanskog fronta“ prema istoku, odnosno Rusiji

SRBIJA-PRO-RUSIJA
U ovakvoj podeli karata, veliki značaj dobija balkansko zaleđe Rumunije i Bugarske, odnosno ulazak u NATO preostalih zemalja: Makedonije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Ali, pre svega Srbije, na čijoj teritoriji već postoji velika američka baza – „Kemp Bondstil“. Zato su „vrata NATO-a za Srbiju otvorena“, ali Rusi u poslednje vreme otvoreno upozoravaju Beograd: ako kroz ta vrata prođete, onda neka vam Amerikanci brane Kosovo i Metohiju. Jer, Rusija je jedina članica Saveta bezbednosti UN koja već godinama ulaže veto na priznavanje nezavisnosti Kosmeta. Ulaskom u NATO, Srbija automatski gubi Kosovo. A, da bi ušla u EU, Srbija će morati i zvanično da ga prizna i sa njim izgradi „dobrosusedske odnose“. U daljem razvoju događaja, nije isključeno da bi i Srbija „zauzela svoje mesto“ u protivraketnoj odbrani, odnosno u balkanskoj „zoni fronta“ protiv Rusije.
Da veza Srbija-PRO-Rusija zaista postoji, svedoči i paralelna medijska aktivnost koja je lansirana istog dana kada je Basesku izjavio da će Vašington da gradi raketne instalacije u Rumuniji. Uticajni britanski „Ekonomist“ objavio je 4. februara analizu o mogućoj ruskoj vojnoj bazi u Srbiji. Reč je o centru za vanredne situacije kod Niša, čije je osnivanje usaglašeno na najvišem državnom nivou prilikom posete Medvedeva Beogradu. Sporazum koji su potpisali ministri Ivica Dačić i Sergej Šojgu, poslužio je još u oktobru za brojne spekulacije da će to zapravo biti ruska vojna baza, a ne centar za distribuciju humanitarne pomoći i reagovanje u vanrednim situacijama, gde ruske spasilačke službe poseduju veliko iskustvo i specijalnu tehniku.
Uz tvrdnju da su „srpski susedi zabrinuti“ (ne navodeći koji) zbog moguće ruske vojne baze, „Ekonomist“ konstatuje da takve glasine odražavaju tradicionalne strahove od ruskog vojnog prisutstva na Balkanu. Ipak, dopušta se mogućnost, da bi to mogla da bude „poluvojna“, odnosno špijunska baza. Na to ukazuju Britanci, tvrdeći da Šojguovo Ministarstvo za vanredne situacije blisko sarađuje sa ruskim specijalnim službama i da je Niš pogodan jer se nalazi u blizini Kosova i bugarske granice, a kroz ovo područje treba da prođe i trasa gasovoda Južni tok.

RUSKE BAZE
Georgij Engeljgard iz Instituta za slovenske studije Ruske akademije nauka, međutim, upozorava da takve glasine, čak i ako su osnovane („Srbija je jedina zemlja u kojoj može da se pojavi ruska baza takvog tipa“), imaju za cilj da naštete. „Sadašnja diskusija o bazi umnogome može biti izazvana opštom situacijom u regionu – najave razmeštanja elemenata PRO u Rumuniji, izjave Prištine o uspostavljanju kontrole nad srpskim severom Kosova, borba oko statusa Republike Srpske – brojnim snagama u regionu je korisno da predstave Srbiju i RF kao pretnju bezbednosti zapadnog Balkana“, ocenjuje Engeljgard i dodaje da bi vlasti u Srbiji teško pristale na otvaranje ruske baze.
Istine radi, priča o ruskim bazama u Srbiji (u kojima bi bile postavljene nuklearne rakete) pokrenuta je i pre dve godine, uoči jednostranog proglašavanja nezavisnosti Kosova. Priča koja je krenula iz hrvatskih medija, poklopila se sa finišom kampanje na predsedničkim izborima u Srbiji. Kako je ocenio penzionisani ruski general Leonid Ivašov, medijska kampanja imala je cilj da zaplaši srpsko javno mnjenje da bi pobeda radikalskog kandidata donela ruske atomske bombe u Srbiju…
U najnovijoj priči koju pokreće „Ekonomist“, na jednom mestu se, kao uzgred, kaže da Amerikanci mogu da zatvore bazu „Bondstil“, u sklopu smanjenja broja svojih vojnika i povlačenja sa Kosova i Metohije („Camp Bondsteel may close for good“). Ako bi to bilo tačno, onda bi značilo da SAD prepušta Kosovo i Balkan ratnom požaru koga su sami decenijama raspirivali. Ako, pak, tvrdnje o gašenju Bondstila nisu tačne (ne postoji ni jedan signal da bi Amerikanci napustili svoju ključnu bazu), onda se postavlja pitanje objektivnosti i pravog cilja celog članka ovog britanskog lista. I nameće se još jedno: kome odgovara predstavljanje Srbije i Rusije kao „loših momaka“ upravo u danima kada američki stratezi otvaraju potencijalno najveći front na Balkanu posle Drugog svetskog rata? Odgovor na ovo pitanje razrešava i eventualnu dilemu u vezi istinske prirode širenja NATO-a na Balkanu i u Srbiji.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.