Зеленски плаћа последњу НАТО рату

Председник Украјине не може да рачуна на војну помоћ САД против Русије и једини начин да изађе из зачараног круга јесте да геополитички заокрене државни брод, али ће се тиме бавити неки други у будућности

Борци 59. бригаде Оружаних снага Украјине, извршавајући злочиначку наредбу, употребили су беспилотну летелицу опремљену експлозивом, услед чега је погинуло дете рођено 2016. године, а једна мештанка је рањена и пребачена у болницу, саопштила је у суботу, 3. априла, прес-служба народне милиције непризнате Доњецке Народне Републике. Овим речима описан је још један у низу трагичних инцидената на линији раздвајања зараћених страна у Донбасу, овог пута у месту Александровско. Напад је уследио само дан након телефонског разговора украјинског председника Владимира Зеленског са шефом Беле куће Џозефом Бајденом, први пут од како је нови амерички председник ступио на дужност. То је, ваљда, био за Зеленског тест лојалности и припадности „евроатлантској заједници“. „Задовољан сам разговором са Џоом Бајденом. Украјина цени подршку САД на различитим нивоима. Ми стојимо раме уз раме када је реч о очувању наших демократија“, написао је украјински лидер на твитеру после разговора.

[restrict]

ХОЛИВУДСКИ ФИЛМ О РУСКОЈ АГРЕСИЈИ „Обрачун“ украјинске војске с петогодишњим дечаком и, по свему судећи, његовом мајком, догодио се у тренутку кулминације напетости у Донбасу, после вишенедељног довлачења ратне технике из централне Украјине на линију раздвајања. Током овог периода, пуцњава и експлозије поново су постале свакодневица овог региона Украјине, па је све указивало на то да је оружани сукоб већих размера неизбежан. Званични Кијев је у више наврата указивао на сопствену одлучност и спремност да ратује против Русије директно, ако се буде мешала на страни „побуњеника“. Чекало се само шта ће рећи Вашингтон, да ли ће дати „зелено светло“ за почетак ратних операција. Па се, после разговора двојице председника, поставља и оно главно питање: да ли америчка „подршка на свим нивоима“ значи и могуће војно мешање САД у грађански рат у Украјини на страни Кијева, укључујући и потенцијални ратни сукоб с Москвом? Или је ипак нешто друго посреди?
„Председник Бајден потврдио је непоколебљиву подршку САД украјинској независности и територијалној целовитости наспрам константне руске агресије у Донбасу и Криму“, саопштила је Бела кућа након разговора двојице лидера. Бајден је подвукао приврженост обнављању стратешког партнерства с Кијевом, ради подршке плана Зеленског у борби против корупције и реализације програма реформи „заснованих на демократским вредностима“. „Лидери су се сложили да су ове реформе темељне за евроатлантске тежње Украјине“, поручила је Бела кућа, поменувши и „тесну сарадњу“ у борби против пандемије короне и у „јачању демократије у региону“. Детаљније саопштење појавило се и на сајту председника Украјине, где је разговор оцењен као „још једна потврда“ да Кијев има „пуну и непромењену подршку међународних партнера“ на путу реинтеграције „привремено окупираних територија“. „Ми смо подробно размотрили ситуацију у Донбасу. Председник Бајден ме је уверио да Украјина никада неће остати један на један против агресије Русије“, нагласио је Зеленски.
Али где је та агресија, како се она исказује? Пре свега, у видео-клиповима анонимних аутора, који обилазе руске ауто-страде и на њима снимају „покрете трупа“. Самоходне хаубице и борбена возила пешадије на друмовима представљају као доказ да Москва припрема инвазију. Заборавља се, свакако намерно, да Русија, као и свака друга суверена држава, има право да премешта своје јединице по својој територији, када жели и колико жели. И да то, само по себи, није доказ за било шта. Најмање за агресију. Амерички водећи медији, међутим, наставили су с овим тврдњама, па навели да је реч о чак „четири хиљаде“ руских војника на украјинској граници. Кијевски генерали су отишли и корак даље, па пребројали „28 батаљона“, додајући да се „у скорије време очекује“ долазак још „25 батаљонско-тактичких група противника“. Дакле, украјински Генералштаб „види“ око 25.000 руских војника који су већ, или само што нису, стигли на границу. Савршени увод за неки холивудски филм о руској агресији.

ПРИЧА ЗА МЕДИЈЕ Кијевским режисерима недостајао је само главни глумац за најаву ратног спектакла – Џо Бајден. А онда се и он, када су сви већ помислили да је заборавио на Зеленског и „верне украјинске савезнике“, коначно јавио. И, судећи не само по саопштењима издатим након разговора, поручио Зеленском да од учешћа САД у рату против Русије – нема ништа. Али да Кијев, хтео – не хтео, и даље може да рачуна на „непоколебљиву подршку САД против руске агресије“. Да ли то значи да ће украјински државни врх донети одлуку да сами „крену на агресора“? То би било крајње опасно и за њих саме, али се права украјинска драма тренутно одвија на сасвим другом колосеку. Одлука о нападу на Донбас може бити донета као плод ултиматума, а у циљу заштите капитала украјинских тајкуна, док је прича о агресији за медије и народне масе. Мање за оне украјинске, јер су се тога наслушале у претходних седам година, већ првенствено за западне, којима је потребно скренути пажњу с тужне корона свакодневице, вишемесечних закључавања, губитка послова и радних места. И, наравно, наметнути антируску агенду у врх политичких приоритета НАТО чланица и њихових „партнера“.
Ове намере нико више и не скрива. Ако се раније, бар реда ради, говорило да Америка у Европи инсталира свој антибалистички штит због „одбране од иранских и севернокорејских ракета“, иако је свима било јасно да то противречи законима и физике и здраве логике, за таквим изговорима више нема потребе. Нити је противракетна одбрана више интересантна, имајући у виду да најновије руске ракетне технологије чине ову прескупу скаламерију застарелом и апсолутно непотребном. Зато се Вашингтон са софистицираних „ратова звезда“ поново спустио на земљу и сада промовише – добре, старе војне маневре. А главна „звезда“ ове политике је поново Украјина. Зашто да не? Ако је једном успело, у периоду између 2014. и 2016. године, када су Американци успели да окрену и Кијев и Европу против Русије и сопствених интереса, зашто не би пробали поново?

ШТА ЗНАЧИ „ПРИТЕЋИ У ПОМОЋ“ Како је изјавио представник Украјине у трилатералној контакт групи за Донбас Алексеј Арестович, током предстојећих НАТО маневара „Заштитник Европе 2021“ биће увежбавана „тема оружане конфронтације с Русијом“, али и додао да се у случају ескалације сукоба Кијев „неће устезати“ од примене оружја (као да се до сада снебивао и први да потегне). Изразио је и увереност да ће НАТО притећи Украјини у помоћ у случају хипотетичког сукоба с Русијом. Ако су његове прве две тврдње мање-више неспорне, ова трећа је прилично натегнута. Шта тачно значи „притећи у помоћ“? Да ли као 2015, када је Запад најпре нахушкао председника Петра Порошенка да удари на „побуњенике“, а онда мирно гледао како украјински батаљони упадају у обруче, такозване „котлове“, један за другим? Хиљаде украјинских младића, махом са запада земље, опијених национализмом и вером у „НАТО помоћ“, узалудно су изгубили животе у тактички и стратешки беспрекорно постављеним замкама оних – за које су веровали да ће постати лак плен у кијевском походу на исток. Показало се да руски народ у Донбасу не пристаје да буде ни плен, нити покорен војном силом.

ФОКУС И НА БАЛКАН Или би се ипак западна „помоћ“ свела поново само на увођење санкција Русији, на задовољство Вашингтона, и ограничене испоруке наоружања, с инструкторима који треба да објасне Украјинцима како се тиме рукује. Пре ће бити да ништа више од тога Зеленски, као некада Порошенко, не може да очекује. Треба приметити да је Арестович (који је и спољни саветник шефа кабинета украјинског председника за стратешке комуникације у сфери националне безбедности и одбране) напоменуо да су у НАТО маневрима чија се активна фаза очекује у мају, „основни фокус Балкан и Крим, и наравно све што је северно од Крима“. Ово помињање Балкана не може да нас не учини додатно опрезним, будући да се и у стратегији војне безбедности коју је Зеленски утврдио крајем марта наводи да – због „деловања Русије на регионалном нивоу“, највећу претњу представља „могућност дестабилизације ситуације у балтичком, црноморском и кавкаском региону, као и на Балкану и у источној Европи“, о чему је „Печат“ писао у прошлом броју.
Русија, без обзира на војну супериорност над Украјином, има такође разлога да буде опрезна и забринута. Нема сумње да је Бајден поручио Зеленском да не сања о ступању америчких трупа у евентуални сукоб у Украјини, као што је несумњиво такву поруку добио и из водећих престоница Европе. Велики рат никоме није сада потребан – што не значи да је у потпуности и искључен, јер нас искуство из 1914. године учи да се такве ствари „једноставно“ могу десити. Ограничени, локални сукоб на истоку Украјине, међутим, био би управо по укусу појединих западних кругова и они би то подржали, уз неизбежне „поруке мира“. Тако би се отворила могућност за нове тврдње о „руској агресији“, а самим тим и за нове санкције, које би, у идеалном случају – коначно ставиле тачку на „Северни ток 2“. Овако слатко парче торте ретко би ко у Вашингтону одбио!

ПРЕДСКАЗАЊЕ БУДУЋНОСТИ Проблем је у томе што Украјина тај сукоб не би преживела као целовита држава, ако уз доста маште замислимо да је то до сада била. Ту долазимо до фамозних „28 руских батаљона“, примећених уз границу с Украјином. То је само демонстрација силе и „предсказање будућности“ – шта ће бити ако неко нападне руске грађане и интересе у Донбасу. Реч је, ма како неко покушавао да то интерпретира, о поруци мира и војног одвраћања: Русија не жели војне сукобе, али ће онај ко нападне руски народ морати да плати огромну цену. Да Москва жели конфликт, она не би демонстрирала ратну технику на граници, већ би њене снаге без формалних обележја биле невидљиве и муњевите, што украјински војници преживели у „котловима“ веома добро знају.
Сада је основно питање да ли ће Зеленски извући праве поуке из разговора с Бајденом. Проблем за њега је много већи, јер се, после приче о „реформама“ на којима инсистира Вашингтон, чека његова одлука да у потпуности преда украјинско судство у руке „западних пријатеља“. Бајденови сарадници су то формулисали као „подршку плану Зеленског у борби против корупције и реализације програма реформи заснованих на демократским вредностима“, што је „темељ за евроатлантске тежње Украјине“. Другим речима, Зеленски се нашао између две ватре. Ако изврши план реформи, читава олигархијска структура Украјине наћи ће се у шаци западних служби, где ће свако од њих моћи да буде процесуиран у било ком тренутку, ако се некоме учини да није сасвим послушан. Биће погођен и ментор Зеленског Игор Коломојски, који већ годинама покушава да игра неке своје игре. Он ће вероватно бити први на удару „плана Зеленског“, ма како то парадоксално звучало, с обзиром на то да је он створио садашњег председника.
Можда једини начин да се овај сценарио избегне јесте изазивање опасне дестабилизације у Донбасу, чиме би Зеленски можда купио одређено време за одлагање „плана реформи“. С друге стране, руске хаубице на граници опомињу га да би то било крајње рискантно и да би у случају отпочињања ратних дејстава – неко могао веома брзо да хапси у сопственом кабинету. Док он рачуна шта му се од тога више (не) исплати, једно је сигурно: на НАТО трупе не може да рачуна у рату против Русије. Тако се нашао у процепу, где свакако губи и он то веома добро зна. Једини начин да изађе из зачараног круга јесте да геополитички заокрене државни брод, али он за то нема ни снаге, ни могућности. Неки други људи ће се тиме бавити у будућности, имајући у виду да се и расположење у украјинском бирачком телу приметно променило у корист Русије и Истока. То је још један од разлога зашто се западним силама толико жури. И зато би у тој журби једна од највећих жртава могли да буду грађани Украјине, који су пре седам година лакомислено помислили да баш њих чекају да приме у окриље Запада и обаспу даровима. А заправо су то извршитељи који долазе да од Зеленског наплате – последњу рату.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *