Бекство из дигиталног логора

Како је бахата и понижавајућа демонстрација силе, координисана као по команди широм различитих платформи и мрежа, многима коначно до краја отворила очи и учврстила их у спознаји да живе у дигиталном логору, који би се могао описати као бастардна мешавина најгорих орвелијанских предвиђања, технолошке дистопије из филма Матрикс и влажних снова култур-марксиста, и због чега је прављење резервних виртуелних положаја и прелазак на алтернативне медијске канале, где је приватност боље заштићена, само први корак у процесу развијања личне стратегије бекства из дигиталног логора

Пре извесног времена седео сам с двојицом наших истакнутих јавних делатника на састанку који је био уприличен у циљу покретања једне занимљиве иницијативе ширих друштвених размера. Током тог, иначе по свему, пријатног и продуктивног састанка помињали смо у разговору у неколико наврата још једну особу, такође јавну личност, која је у будућности требало да нам се прикључи у том нашем подухвату. Када се састанак завршио и када сам се вратио кући, отворио сам јутјуб на телефону у жељи да погледам неке клипове које су ми још раније препоручили пријатељи. Запрепастило ме када сам при врху моје персонализоване стране, међу препорученим садржајима, наишао на неколико јутјуб интервјуа и емисија те одсутне јавне личности коју смо често помињали током нашег разговора. Мој шок био је проузрокован чињеницом да никада у животу нисам преко јутјуба погледао ниједан медијски садржај везан за ту особу и да нисам био „претплаћен“ на канале на којима су они били постављени, нити сам у претрагама икада укуцао њено име, тако да алгоритам ове платформе за дељење видео-садржаја није имао логичних разлога да ми нуди баш те снимке. Наравно, није то био први, а ни последњи пут да помислим да ме моји паметни уређаји „слушају“ и „прате“. Дешавало ми се, као и многим мојим пријатељима и познаницима, да у неком необавезном разговору поменем име неке туристичке дестинације или производа, па да ми наредног дана на друштвеним мрежама сасвим спонтано излазе спонзорисане објаве и огласи који рекламирају туристичке аранжмане баш за ту дестинацију или трговачка места на којима се може купити поменута врста производа. Међутим, гореописана ситуација била је јединствена и додатно узнемиравајућа будући да ми је овог пута, током читавог тока нашег приватног разговора утроје, мобилни телефон био искључен!

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

2 коментара

  1. Није чудо да се виртуална производња виртуалног капитала окреће ка смањењу људских ресурса , кад и сами , ови ресуси , приватно окрећу леђа живим извршиоцима послова дружења , забаве , културе . информисања и трговине , за љубав електронских љубимаца , који су бржи , простији , јефтинији и персонализовани за ниско образоване кориснике .

  2. Треба прочитати дистопијски роман КВАЛИТИЛЕНД – фикцију која је тик на мали корак од наше стварности – немачког писца именом МАРК-УВЕ КЛИНГ. Садржајем се може учинити да је то само сатира, да је шашав, можда смешан, али, верујте ми, нимало ништа није смешно: људска раса већ живи у “мрежи” и корача, убрзано, описаним путем који је, давно, превазишао Орвелову визију…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *