МЕГАЛОПОЛИС – Филомена и траума

Како опседнутост траумом и „насиљем“, које нас у заседи чека на сваком ћошку, попут верног пса, прати потцењивање интелектуалних способности ученика и студената

Када будете читали овај текст, претпостављам да ћете већ заборавити да је једном давно постојала нека ледена зимска олуја која се звала Филомена, чији је долазак штампа у Србији најављивала громопуцателним насловима, да би у наставку саопштавала публици отприлике ово: током предстојећег јануарског викенда биће снега и неће бити топло. Дакле, то је (била) Филомена у Србији. OК, преживели смо је. Зашто онда уопште пишем данас о том обичном јануарском викенду у Србији? Можда зато што се, чешће него што мислимо, у најбесмисленијим вестима налази неки кончић који нас на крају доводе до онога што јесте вест и што јесте истина.
Шта је, дакле, (била) права вест у „вести“ о Филомени? Права вест је тренд застрашивања који се Филоменом наставља. Уместо да наводимо друге сличне примере застрашивања, запитајмо се где то страшење почиње.
Наравно, почиње од породице. Ево једног малог теста: која вам језичка формулација прва пада на памет, а да се у њој налази реч породица? Моја прва асоцијација је породично насиље. Неко ће рећи да насиља у породици има, што је тачно, али је тачно и то да је насиље било санкционисано и пре него што се појам породично насиље појавио. Па зашто је онда тај појам настао? Зашто је захваљујући бујици серија и филмова у којима дивљају очеви или мужеви злостављачи данас лакше замислити мушкарца као насилника, него као некога ко воли и штити своју жену и децу? Разуме се, породица има разних – неке су срећне, неке несрећне. Кључна ствар није у томе каква је ова или она породица него на шта помислимо када чујемо реч породица. Ако се синтагма породично насиље толико залепила за појам породице да је постала скоро неодвојива – за разлику од израза породична љубав или породична лојалност – онда је јасно да је на делу језички инжењеринг који треба да у главама људи промени значење речи породица. И то не зато што то тако јесте већ зато што то неко жели.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

2 коментара

  1. Avatar
    posmatrač i svedok

    Odličan tekst. Bravo.

  2. Avatar

    Само могу да се надам да ће српско друштво избећи ове стране глупости и замајавања; толико је глупо да здрав разум не може да се начуди чиме се све људи у “напредним ” земљама баве, док маслвно производе неспособне мамине мазе. Увек је било кошкања и туча међу децом, што му дође као настојање да се наметну вође у чопорима младих животиња – потпуно природно. Учити децу разним знањима у мањем обиму него икад, да се не би преоптеретили и трауматизовали, савршено је сумануто. Какви то стучњаци излазе испод таквих резова – у 21. веку?! Познато је да је мозак орган који има невероватну моћ складиштења разних знања – нису, ваљда, мозгови савремене деце регредирали? Наравно, нико не заговара стварно насиље, али овако широко схваћено “насиље” невероватно је глупо, штетно и ничему не води – сем прављењу мекушаца. Коме је то у интересу? Срби су навикли да одгајају децу која ће бити у стању да се носе са животом. Аутор тесста добро каже: као да нас иза сваког ћошка вребе вршњачко, породично… насиље; није тако. Не дајте се, господо! Школа је и даље место где се стварају пријатељства за цео живот, где се јављају прве љубави, често крунисане и брачним везама, јединствена прилика где се примају општа знања за цео живот, као што је и породица место љубави и поштовања међу супружницима, васпитавања деце, стренљења заједничким циљевима, поштовања предака и традиционалних српских вредности. А екстрема је увек било, и биће. На западњачи начин схваћена борба против умишљених траума, друштву у целини може само да нанесе огромну штету.
    Срби. не поводимо се за штетним новотаријама, поготову за оним беспосленим јединкама које би хтеле да крсте и јариће као беспослени поп. Имамо ми вреднијих преокупација и других брига…

    2
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *