Проблематично балканско чедо

Грозничаво настојање да се доврши недовршени косовски посао: Главни актери насилног отимања српске покрајине и покровитељи њене државне независности, Вашингтон и Берлин, нашли су се у раскораку, циљ је био и остао исти, али не и интереси – Немачка ништа не мења, а Сједињене Америчке Државе, констатује њихов дипломата, нису оно што су биле 1998, 1999. 2000. године

У свом планетарном блицкригу, какав нису могле да изведу ни најмоћније војске света, вирус корона се, на препад, силовито умешао (и) у високу међународну политику: потиснуо је у други план све остале теме, укључујући и ону с мигрантима. Натерао је, уз то, државнике да се, у међусобним и ургентним разговорима, одрекну традиционалних, директних сусрета и чврстих (церемонијалних) руковања пред камерама (у страху су велике очи) и посегну за дигиталним (видео) комуникацијама. Иницијатор увођења нове (изнуђене) праксе била је, очигледно, иако је све чињено (и учињено) уз сагласност њених саговорника, немачка канцеларка, „опоменута“ на опрез, и пре короне, оним (мистериозним) дрхтавицама док се, током званичних сусрета, свирају химне.

Суревњиви родитељи

Отказала је (отказани су) у неколико дана читав низ сусрета: најпре с луксембуршким премијером и потом (минули понедељак, па још једно померање за уторак у подне) с председником Србије у Берлину, те планирани „излет“ на Босфор, где је, у друштву с француским председником, требало да се састане (17. марта) с турским шефом државе.
За нас је, дакако, посебно важан, и интригантан, био и остао дијалог председника Србије и немачке канцеларке, иако нас се, тематски, веома тицао и онај, мигрантски, са Ердоганом: косовски проблем се несустало враћа, као „проблематично балканско чедо“ („Шпигл“) свом „родитељству“, али је све више, и све уочљивије, у процепу између два суревњива родитеља, Берлина и Вашингтона. Иако су им побуде, стартне позиције и коначан циљ били и остали исти – насилно и противправно стварање албанске државе на српском тлу (у чему су, ипак, пресудну улогу имале Сједињене Америчке Државе, без њих се ово не би могло реализовати) и грозничаво инсистирање (још увек, и до даљег, узалудно) на њеном међународном, и суштинском, признању – интереси две кључне (и суревњиве) државе у овом непочинству бивали су често различити.
Дугачак стаж Немачка је у подршци косовском сепаратизму имала „дужи стаж“. Чинила је то обазриво и у потаји, у време када се, званично и гласно, изјашњавала за нетакнути суверенитет и интегритет најпре Југославије, а потом, једно време, и Србије. На њеном тлу је и у оним давним временима, уз прећутни благослов, функционисала „косовска влада у егзилу“ Бујара Букошија, а која је јавно сакупљала „ратни порез“ и формирала прве ћелије будуће „ослободилачке армије“ (најпре ФАРК – Оружане снаге републике Косово).
Вашингтон је кренуо тим путем нешто касније, али силовитије. За кратко време дошло је до пребацивања ОВК са листе терористичких организација у привилеговане „ослободиоце“: чувена фотографија Ричарда Холбрука у чарапама, на ћилиму с наоружаним брадатим „пријатељима“ из августа 1998. Од тог тренутка Сједињене Америчке Државе су „диктирале темпо“.

Радикалан заокрет

На путу ка званичном признању Косова као „независне и суверене државе“ Американци су „за груди“ били бржи од Немаца. Признање из Вашингтона уследило је дан по једностраном проглашењу независности у Приштини, док је Бон то учинио с два дана „закашњења“. Та макар мала психолошка пауза била је условљена, по свему судећи, фаталним последицама које је оставила немачка исхитреност у признавању хрватског и словеначког сецесионизма и разбијања (велике) Југославије. „Првенство“ је овога пута препуштено другима: Косово су у истом дану кад и Сједињене Америчке Државе признали Велика Британија, Француска, Турска, Албанија и Авганистан.
Ако нису били тако робусни као Американци, кад је реч о политичком косовском пројекту, Немци су показали већу истрајност у његовој реализацији. И непопустљивост. Синтагма „Косово“ представљала је, и представља, најрадикалнији заокрет у немачкој унутрашњој и спољној политици: Немачка је под фирмом спасавања Албанаца од „хуманитарне катастрофе“ први пут после Другог светског рата, дакле после Хитлера, стала под ратни (амерички) барјак и активно учествовала у једној агресији, бомбардовању Савезне Републике Југославије, односно Србије.

Пацифисти као ратници

И да парадокс буде већи, учинила је то влада левичара, до тог часа заклетих пацифиста, социјалдемократа и зелених, које су предводили социјалдемократа Герхард Шредер, канцелар, и Јошка Фишер, вицеканцелар и шеф дипломатије. Лидери који су у изборне арене улазили под слоганом „никад више рата“, што је требало да значи, с обзиром на стравична искуства из нацистичких времена, да Немачка никад више неће ући у агресивни рат. Поготову не тамо где су, као на Балкану, по речима њеног дугогодишњег канцелара Хелмута Кола, још свежи нацистички крвави трагови. Иако су с одлуком да земљу уведу у ратну авантуру први пут после Хитлера прошли релативно лако у Бундестагу, где је владајућа црвено-зелена коалиција располагала већином, и Шредер и Фишер су имали великих проблема да убеде прваке сопствених странака на партијским конференцијама које су претходиле тој одлуци. За њих двојицу је то било питање опстанка на власти коју су били тек преузели. И, по Шредеру, испуњење, наводно, обавезе његовог претходника Хелмута Кола према Билу Клинтону и Американцима.

„Крвави“ Фишер и „штампане бомбе“

Свет је обишла фотографија „крвавог“ лидера зелених – један од гневних делегата погодио га је у главу пластичном кесом пуном црвене боје. Јака пацифистичка струја у овој странци, која се „калила“ у масовним демонстрацијама против америчке агресије у Вијетнаму – на улице немачких градова у оквиру снажног мировног покрета излазиле су стотине хиљада људи – грчевито је покушавала да спречи срљање у ратну авантуру.
У протестима против рата у Вијетнаму, активно је (и борбено) учествовао и сам Фишер. Овога пута је први немачки министар у џинсу и патикама кликтао да се парола „никад више рата“ мора допунити паролом „никад више Аушвица“: (и) немачка јавност је засипана пакленим пропагандним измишљотинама о концентрационим логорима за косовске Албанце. У томе су срчано учествовали утицајни немачки медији, без изузетка.
Када их је, поводом 20. годишњице агресије на Југославију, „прекопавајући архиву немачке штампе од пролећа 1999. до првих бомби“, на то подсетио новинар „Дојче велеа“ (нашег порекла), прокључали су гнев и бес, о чему је „Печат“ писао. Редакција „Дојче велеа“ се одлучила на потез какав се не памти: у „јавном извињењу“ кренула је да демантује, и поучи, свог новинара „професионализму“, крећући од наслова текста „Како су штампане бомбе“, уз констатацију да је „наслов тенденциозан“ и да је требало да гласи, бенигно, „преглед штампе“, коментаришући, у том смислу, пасус по пасус ове новинске анализе. Гнев је изазвало, иначе, већ само подсећање на почетку текста, да су ратоборни коментатори испратили први одлазак „Немаца у рат после Хитлера“, у бомбардовање Југославије.

Преиспитивање НАТО агресије

Било је и у још неким немачким медијима, поводом 20. годишњице од бомбардовања Југославије, озбиљног преиспитивања одлуке о уласку Немачке у „први рат после Хитлера“. Сериозни минхенски дневник „Зидојче цајтунг“ је тако подсетио да је и после две деценије веома „спорно (тадашње) НАТО деловање“: у процени тога „сучељавају се право, политика и морал“. Правна ситуација за овај дневник потпуно је јасна: НАТО је кршио и прекршио међународно право и сопствени статут – није била нападнута ниједна чланица војне алијансе. То је, уосталом, закаснело признао и Шредер. Споран је и политички аспект: дошло је до заоштравања у међународним односима. А спорно је и позивање на моралност: међународно право не познаје, и не признаје, хуманитарне интервенције. Донекле „олакшавајуће околности“ за спорно деловање минхенски дневник, међутим, види у атмосфери која је настала после „етничког чишћења у Крајини, опсаде Сарајева и масакра у Сребреници“: пасивно и даље посматрати или интервенисати. Интервенција је за НАТО планере схваћена као „мање зло“, али не и за њене жртве…

Мировна иницијатива

Усред агресије немачка влада се нашла у невољама. Борила се за сопствени опстанак. У земљи је кључало. НАТО се суочио с неочекивано јаким српским отпором. Иако разарајућа, бомбардовања нису постигла циљ. Неки западни лидери (најпре и највише тадашњи британски ратоборни премијер Тони Блер) и генерали инсистирали су на копненој интервенцији, у шта, наводно, Шредерова влада није била спремна да се упусти.
У априлу је, због тога, покренута немачка мировна иницијатива („Фишеров план“) која је предвиђала повлачење свих српских војних и полицијских снага с Косова и Метохије, стационирање цивилних и војних међународних снага, успостављање прелазне власти, повратак расељених и прогнаних, почетак политичког процеса који би водио ка успостављању суштинске самоуправе на Косову уз уважавање суверенитета и територијалног интегритета Савезне Републике Југославије, демилитаризацију ОВК, стабилизацију и обнову Косова.

Немци диктирају темпо

Немачки званичници су се хвалили да је „Фишеров план“ послужио као основа за окончање рата и, уз „садејство с Русијом“, усвајање Резолуције 1244 у Савету безбедности. Од тог часа Немачка је, користећи разне форме, од контакт групе, преко Пакта за стабилност јужне Европе, до Мартија Ахтисарија (Финац је наводно био Шредеров избор), „диктирала темпо“, имала је свој (војни) сектор, више генерала и дипломата на челним функцијама, убрзавајући процес ка „независности“ отете покрајине, окрећући фамозни процес „стандарди пре статуса“ наглавачке. Ахтисаријев план, писан добрим делом немачком руком, пропао је 2007. у Савету безбедности. Руски вето.
Запад није одустао. Озваничено је оно „проблематично балканско чедо“, и једнострано проглашење независности Косова 2006, али се испоставило да је то био рачун без крчмара. Показало се да, и поред срчаног ортачког америчко-немачког ангажмана и упркос толиком упињању и притисцима на Србију, посао није довршен.

Приштинске „усијане главе“

А онда је дошао Трамп и настале су невоље и у Берлину и у Приштини. Немци су наставили тврдокорно и безусловно својим путем. Границе две суверене државе, Србије и Косова, фиксиране су. Државна функционалност Косова не сме бити нарушена, одбрусио је емисар Ангеле Меркел, посланик Бундестага Петер Бајер. Његов колега, социјалдемократа Јосип Јуратовић (пореклом Хрват) упозорава: не дирајте границе, кренуће лавина, настаће четрдесет нових држава, хаос и нови сукоби. Посланица Левице Севим Дагделен (курдског порекла) контрира: Пандорину кутију на Балкану отворили су Кол и Геншер а немачка канцеларка је последња особа која би требало да говори о границама.
Берлин и Вашингтон су се нашли у раскораку. Ново приштинско руководство с Куртијем у озбиљном процепу. Бивши амерички дипломата Џејмс Хупер опомиње и констатује: Сједињене Америчке Државе нису оно што су биле 1998, 1999 и 2000, то треба да схвате „усијане главе“ с „националистичком агендом“, које су од САД „створиле непријатеља“, губећи „провинцијским начином размишљања стратешку вредност“.
Шта то померање „стратешког тежишта“ може уопште донети Србији? Једно је сигурно и извесно: наставља се неизвесност око коначног исхода тренутног ривалства између Вашингтона и Берлина које корона додатно драматизује…

Један коментар

  1. srpski komunisti su Kosovo I metohiju nazivali rak-ranom,sta danas da ocekujemo od nashi neprijatelja od razni
    richarda I zapada…???

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *