НЕМА ПРЕДАЈЕ

Величанствене литије за одбрану светиња у Црној Гори добиле су о празнику Сретење господње ове године и своју химну. Објављујући нову ангажовану песму и спот „Свиће рујна зора“, хип-хоп састав Београдски синдикат потврдио је свој познати истанчани осећај за портретисање духа времена. Њихово најновије музичко живописање знакова модерног српско-црногорског „цајтгајста“ надахнуле су нарочите побуде: „У знак захвалности нашој браћи и сестрама из Црне Горе, што су нам показали како се љубављу и слогом бране вера, наслеђе и људско достојанство.“
Како препознавање духа времена не значи само појавама дати име, већ и расклопити њихове тајне, у споту Београдског синдиката читко се тумачи наслов. „Напољу је тама, ноћи, глуво доба, све(т) тоне у сан, а нас тек чека борба, неизвесног исхода, нема другог избора, у одбрану светиња, милом силом приморан.“ Химне славе живот, а „несаломиви момци са Дорћола“ шаљу јасне поруке: „Увек је најцрње пред зору, а ми ко у строју / Снага нам у ходу. Сабрани у Богу! / Преци нас зову да вратимо слободу…“
Рујна зора Београдског синдиката намах је пригрљена, данас се пева у Србији и Црној Гори, а чини се и да је нова песма следствујушчи наставак њихове патриотске и жестоке, замало забрањене „Догодине у Призрену“. Стихови насловљени овим легендарним српским поздравом који предсказује будућност, поручили су тада, крајем 2018, и ово: „Јер у нама и даље живи предсказање – / Косовски завет који трајаће занавек. / Зато учимо децу да знају праву истину. / И нек нам поздрав буде: ’Догодине у Призрену!’“
На овдашње проеуропско мргођење поводом борбеног духа песме „Догодине у Призрену“, Синдикат је поручио – Одавно смо рекли, и безброј пута поновили, да у борби за оно у шта човек верује нема повлачења, нити предаје.
Очигледно, порука „нема предаје“ стварни је и понављајући рефрен песама ове групе.
Забележено је, међутим, да је управо ова мисао, „нема предаје“, као нова-стара опсесивна идеја српске колективне свести, протеклих дана јавно понављана у исказима многих говорника, посебно у приликама када је Србија обележавала свој празник – Дан државности, а Црна Гора, поводом својих мука, разговарала сама са собом. Тако је митрополит Амфилохије, бираним речима, исказао побуде за своју резолутно казану мисао – нема предаје: „Садашња власт јесте за дијалог, али тако да ми будемо изршиоци њихове замисли о обнови идентитета Црне Горе. Заправо, Митрополију виде као некакву њихову секту, која би се уклопила у новоцрногорски идентитет.“
Потом је 15. фебруара, на свечаности доделе сретењских одликовања, председник Србије Александар Вучић нагласио да слоган нема предаје драматично обавезује и њега као државника. „Морамо да будемо постојани и снажни и да кажемо да рат за нас није опција, већ да су наши избори само мир и сарадња. Али, такође, и да за нас капитулација није могућност.“
Дакле, капитулација није могућност! Када је речена овако званично и на највишем нивоу, ова би порука дефинитивно требало да значи како се забрана (капитулације!) усваја као трајни налог националног програма. Максима „нема предаје“ не би могла јасније да се каже од начина који је за свој јавни наратив управо одабрао српски председник! За свеприсутну „глад перцепције“ домаће јавности, за њену повишену будност, страхове и оправдане бриге изазване замором услед дуготрајног „гушења“ и „бомбардовања“ противречним порукама, међу којима су и оне чије значење може глатко да се преведе као „пакет лепо и камуфлажно упаковане капитулације“, председникова порука може бити својеврсни мелем и седатив. Појачању дејства поменутог седатива без сумње се свесно намењује и најновије Вучићево огорчено обраћање домаћим неверним Томама: Већ осам година слушам „како су Вучића довели на власт да изда Косово“!
Понављање да издаја, односно предаја или капитулација за Србе и српску државу нису и не могу бити опција, судбински је важно. И на знаковит начин обавезујуће у актуелним околностима, када се над српским корпусом надвијају огромне опасности (Увек је најцрње пред зору, подсећа БГД синдикат). Те опасности званично детектује и набраја и сам председник као персонификовани врх српске власти: Наше су институције широм региона угрожене, прети се опстанку СПЦ на територији Црне Горе, прети се опстанку српског идентитета на територији БиХ, неретко и неким земљама ЕУ… У овом набрајању, из недокучивог разлога, изостављено је да без сумње највећа опасност прети делу територије српске државе – Косову и Метохији. И да је поменута идентитетска и институционална угроженост српског корпуса у региону и Европи добрим делом у функцији бескрупулозног отимања управо овог, за Србе непроцењиво значајног дела њихове државе, историје и идентитета. Управо тако, фазно и комплексно, тактички дуготрајно и на широком простору постављен, води се деценијски процес који еминентни савремени филозоф Дијего Фузаро назива „Четврти светски рат против Србије“. (Под наведеним насловом, који вредним аналитичким садржајем сведочи о истрајном и комплексном удару на Србију – обележавајући дванаест година од оснивања недељника Печат – штампали смо књигу. Уз овај број наших новина поклањамо је читаоцима. У књизи су сабране Фузарове колумне у Печату објављиване током минулих пет година, и посвећиване истрајном и луцидном разоткривању мотива и метода сламања српског идентитета, духа и државе од стране Запада.)
У прилог поменутим тезама, рецимо да данас, надгорњавајући се с тврдоглавошћу Приштине, и њеним кандидовањем некаквог „реципроцитета“ (појам конфузног садржаја) уместо потпуног укидања такси Србији, Трампов специјалац Ричард Гренел уме да поручи како Вашингтон наводно не инсистира и не дефинише коначна решења већ само жели да креира одговарајући делотворни амбијент за разговор Београда и Приштине. Премда је овакав наговештај одступање од тврдо прокламованог става да „суверенитет и независност Косова остају кључни за безбедност и стабилност Западног Балкана“ (Мајк Помпео), као значајно и ново појављује се указивање на важност креирања одговарајућег амбијента, односно постојања фер претпоставки за све стране, па и српску у даљем току догађања. Апеловање за успостављање подношљивог, а не силеџијског оквира за преговоре, подсећа нас не само да – како песма каже – „нас тек чека борба, неизвесног исхода, нема другог избора, у одбрану светиња, милом силом приморан“ већ и да су се на ширем геополитичком простору догодиле значајне промене. И да се промене тичу – амбијента, односно контекста у којем ће се одвијати даља борба на свим овдашњим и регионалним „фронтовима“. О промени светског контекста и „амбијента“ који Србима – где год да су! – условљава или онемогућава почетак у којем ће и за њих почети да „Свиће рујна зора“, данас довољно зна и просечан конзумент медијских садржаја. Када је пак реч о променама и садржају овдашњег друштвеног, социјалног и психолошког амбијента, за грађане Србије, за потврђивање афирмације њихове политичке воље и самосвести, можда најважнија бива парадигма која се данас, чини се с новом снагом и фокусираним значењем, понавља: нема предаје.
У колективној свести, максима капитулација није опција снажно је призвана и освешћена упркос чињеници да су је чудовишно моћне енергије и неупоредиво рафинирана вештина моћног света предуго сатирале. У Србији данас дефинитивно важи – неће бити предаје. Познаваоци прилика у Црној Гори то исто кажу другим речима: нема повратка назад!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *