ПУТ КА САМОПОУЗДАЊУ

Поводом нове Стратегије одбране РС и Стратегије националне безбедности

Већ и само представљање нових стратешких докумената разложно утемељује убеђење да је заштита националних интереса Републике Србије сасвим могућа

На Десетој седници Другог редовног заседања Народне скупштине Републике Србије министар одбране Александар Вулин представио је два најважнија стратешка документа који дефинишу не само стратегију одбране него и стратегију политике наше земље. У питању су Стратегија одбране Републике Србије и Стратегија националне безбедности. Дуго смо чекали да ова документа од највеће важности за државу и нацију буду прилагођена новом геостратешком положају Србије и да напокон неко разбије све дилеме и расправе око тога које наше највише вредности и стратешке националне интересе треба бранити.
Постављене стратешке вредности и циљеви увелико олакшавају посао политичком и војном врху земље код доношења тешких одлука које се тичу одбране и безбедности. Исто тако омогућавају штабовима Војске Србије да на време припреме планове операција и одговарајуће варијанте употребе снага по врсти и начину угрожавања. Тако сваки официр и сваки војник унапред зна шта треба да ради у различитим кризним и ванредним ситуацијама, али то могу увежбавати и кроз редовне активности. Скраћује се процедура и тако штеди време потребно за доношење одлука. Познато је, посебно официрима, колико на коначни успех одбране утиче време и колика је „релаксација“ за све војне активности на терену ако времена има довољно.
Нашем народу импонује, а учинило је нервозним оне који нам не мисле добро, решеност и одлучност с којом су представљена стратешка документа. Чини се да је свима јасно да је за креирање и коначно дефинисање јасних ставова у овим документима била потребна и лична храброст, као што ће бити потребна колективна храброст за њихово спровођење у пракси. Ова документа јесу драгоцена под условом да се коректно и што је брже могуће спроведу у пракси и прихвате као нешто око чега више неће бити расправа нити дилема. Документа су прошла „сито и решето“ пре него што су представљена у Скупштини Србије са становишта правне и војне струке, али и са становишта шире јавности где су сви дуже време били у прилици да критикују и предлажу пре него што је сачињена коначна верзија.

[restrict]

КВАЛИТЕТ НОВЕ СТРАТЕГИЈЕ НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ: НЕМА ТАБУ ТЕМА Приликом представљања Стратегије националне безбедности министар Александар Вулин је рекао једну непријатну истину: први пут је држава Србија смогла снаге и храбрости да изађе пред читав свет и каже шта је наш национални интерес. Ако размислимо зашто је то било толико тешко и зашто је за једну сасвим нормалну ствар била потребна храброст, схватићемо у којој мери је овај ресор у неким претходним периодима у нашој земљи био потчињен страним интересима. Српски интереси били су табу тема и проглашавани за великосрпски шовинизам, великосрпске територијалне претензије, неразумну, опасну и ратнохушкачку политику, не само од стране српских противника у окружењу и водећих западних сила него и од стране наших политичких гарнитура које су водиле земљу. Тако су српски интереси постали врућ кромпир и табу тема коју је неко морао да разбије.
Истицање националних интереса у новој стратегији јесте била храброст коју је пратила изражена одлучност да се ствари мењају и коначно поставе на своје место. Иза нове стратегије је стао комплетан државни врх, али није непознато да су главни креатори и реализатори новог пројекта били председник Србије и српски министар одбране. Управо зато најпре ће они бити на удару противника јачања Србије, а први напади су увелико почели. Стратегија одређује седам националних интереса: очување суверенитета и независности и територијалне целовитости Републике Србије, очување унутрашње стабилности и безбедности Републике Србије и њених грађана, очување постојања и заштите српског народа где год он да живи.

Међутим, важно је истаћи оно што до сада нико није ставио на папир. Никада досад, ни у једном документу, српска држава није рекла да је њен национални интерес „очување живота Срба ма где они живели“. Из тога произлазе и неки други чврсти ставови који досад никада нису озваничени стратешким документом – „да је Република Српска и њено очување приоритет спољне политике Србије“, као и очување и унапређење живота Срба у другим државама, Хрватској, Црној Гори и свугде у свету. Више нема места деценијским констатацијама да ми Срби не знамо шта хоћемо нити оправдања да се стратешки интереси подреде страначким препуцавањима. И сви други у нашем региону и те како имају своје унутрашње сукобе и свађе, али када је у питању њихов национални интерес, увек су сложни. Сада и ми имамо чврст ослонац око чега би требало да будемо јединствени. Биће оних који ће и даље, по инерцији, потирати сопствене националне вредности и инсистирати на туђим, како би се допали некоме у иностранству, али је очекивано да их буде минорно мало.
У новом стратешком документу посебно се истиче да „за Републику Србију није прихватљиво противправно и једнострано проглашење независности територије која административно обухвата Аутономну Покрајину Косово и Метохија“. И још се јасно каже да то сматрамо угрожавањем националне вредности и интереса наше земље. Наравно да ће то тешко прихватити албански корпус и велике западне силе јер су српске вредности потпуно потчинили својим интересима у нади да је то коначно и дефинитивно. Неке важне околности су се промениле и сада им је јасно стављено до знања да се ради о српском интересу који се мора бранити по сваку цену.

НОВА СТРАТЕШКА ДОКУМЕНТА СТВАРАЈУ НЕРВОЗУ У ОКРУЖЕЊУ

Допунски квалитет нових стратегија јесте у томе што су њихови креатори успели да унапред предвиде сва злонамерна питања и провокације и да на њих одговоре већ у тексту стратешких документа. Тако се број дежурних критичара и провокатора који нападају баш све што је добро за Србију знатно смањио (многи се још нису огласили). Они који су се јавили, боље да нису, јер само показују незнање – док траже одговоре на питања на која им је садржај докумената већ одговорио.
Прве, веома нервозне, реакције стигле су из Сарајева, од бошњачких политичара и странака и њихове „стручне“ елите, које су наравно одмах подржали неки овдашњи кругови. Закачили су се за чињеницу да први пут Србија као приоритет наглашава очување Републике Српске у оквиру бриге о Србима где год да живе. То, међутим, није могуће нападати зато што је Србија један од гаранта Дејтонског споразума и зато што о својим сународницима брину све државе света, поготово оне најјаче. Дипломатија САД је схватила, бар за сада, да се улога Србије у Дејтонском споразуму не може игнорисати и да је брига за своје сународнике широм света више него логична ствар. Али бошњачко руководство, због својих агресивних планова према Републици Српској, то не прихвата без обзира што за своје нападе немају баш никакве аргументе.
Лажне разлоге за нападе на Србију трасирао је професор међународног права у Сарајеву Јасмин Хасић. Он намерно изврће чињенице када каже: „Занимљиво је да једна војно неутрална Србија има војноодбрамбене циљеве у некој другој држави иако су то покушали лепо упаковати да очување Републике Српске увек иде уз територијални суверенитет и интегритет БиХ.“ Практично је већ постављајући питање одговорио сам себи. Међутим он иде даље и директно напада и преиспитује сам Дејтонски споразум и намерно га погрешно тумачи, а то је већ далеко опасније по стабилност и мир у региону. Отворено каже: „Морамо преиспитати цео концепт гаранта.“ Улази у надриправне расправе и лажно тврди да је Србија само сведок, а не гарант Дејтонског споразума. Што је још опасније, њему је био циљ да као „стручњак“ отвори простор за нападе најважнијих бошњачких политичара. На Хасићеве закључке одмах се надовезао члан Председништва БиХ Шефик Џаферовић, рекавши да је Стратегија одбране и националне безбедности Републике Србије груба повреда суверенитета и територијалног интегритета БиХ. Јавио се и хрватски члан председништва БиХ Жељко Комшић, за кога се зна да заступа бошњачке, а не хрватске интересе. Он тврди да би усвајање Стратегије значило нарушавање регионалног мира и стабилности и представљало увод у нове тензије на простору Западног Балкана. А бошњачки „стручњаци“ и политичари намерно заборављају необориву чињеницу – да није било Србије као гаранта, Дејтонског споразума не би ни било.

КОНЦЕПТ „ТОТАЛНЕ ОДБРАНЕ“ СРБИЈЕ Из нове стратегије одбране, као кровног документа, као и до сада, произаћи ће документа која усмеравају развој нормативних и организационих делова система одбране, планирање и финансирање одбране и ангажовање ресурса одбране Републике Србије. Међутим, треба запазити да је начин спровођења Стратегије нешто што представља највећу промену набоље. Нова стратегија доноси нову доктрину која треба да вишеструко унапреди целокупан систем одбране Србије. То не подразумева додатно скупо наоружавање, него другачију организацију, обуку и начин употребе оружаних формација. На промени система се увелико ради – поново су основане елитне јединице као што су 63. падобранска и 72. специјална бригада а најављује се формирање прослављених српских формација, Дринске и Дунавске дивизије. Ипак, најважнија ствар је пронаћи најбољи начин да се дугорочно обезбеди јак, добро обучен, увежбан и мотивисан резервни састав, као главна снага одбране земље. Тежи се стратегијском концепту који се заснива на моделу „тоталне одбране“, јер до сада још нико није осмислио бољи начин одбране малих држава.
Ми смо као држава некада имали такав концепт, он је све време постојао на папиру, али је намерно потпуно уништен у пракси. За велике западне силе постоји само један систем одбране као нерешива енигма – то је оно што смо некада звали концепт „наоружаног народа“. Наравно да није у питању никакав наоружани народ него добро обучен и организован резервни састав војске у коме не морају сви да носе оружје, али у коме ће сви наћи своје место и бити корисни у складу са својим способностима и могућностима. Велике западне силе упорно инсистирају, а где то могу и ултимативно захтевају, да мале државе имају мале професионалне војске. Рачунају да им је много лакше, ако затреба да се силом дисциплинује нека држава, поразити малу војску него „наоружани народ“. Ту су једноставно немоћни, јер и када мисле да су победили и добили рат, на крају схвате да су непрекидно у рату и да им се то једноставно не исплати. Наравно да је такав концепт јак фактор одвраћања од агресије и он треба да обезбеди мир и сигурност нашим грађанима.
Поменути концепт мора поново да заживи и то нам најављује нова стратегија одбране. Дакле, мора да се исправи намерно слабљење одбрамбеног система Србије. Систем је уништаван под паролом да „нама треба мала професионална војска, добро обучена, добро наоружана, добро опремљена и ефикасна“. То је била добро смишљена лаж јер је и та мала професионална војска у великој мери разоружана, а резервни састав буквално није ни постојао. Зато је министар Александар Вулин у праву када каже да је и по старој стратегији мала професионална војска замишљена тако да прихвати први удар агресора, и поставља питање: „Онда ће доћи ко“? Нема ко да дође јер обучен резервни састав такорећи не постоји. Државни врх је одлучан да се то мора променити, а како то урадити, ствар је будуће одлуке, да ли ће се резервни састав обучавати кроз редовно служење војног рока или на неки други начин.

ШТА МУЧИ СОЊУ БИСЕРКО

Неке невладине организације у Србији и даље не прихватају да и Србија има своје стратешке интересе и упорно бране само туђе. Тако Соњу Бисерко, председницу Хелсиншког одбора за људска права, брину исте оне одреднице због којих су се узнемирили бошњачки лидери – поводом одбране српског народа и очувања Републике Српске. Да би привукла пажњу и подстакла сумњу да иза свега стоји скривена агресивна намера Србије, она тврди да Србија и нема стратегију спољне политике, сем у том сегменту, и да то угрожава сва настојања да БиХ постане функционална држава. У ствари тачно је само то да нова стратегија не одговара Соњи Бисерко јер неће дозволити да БиХ постане онаква какву она прижељкује, а где за Србе не би било места.

Нова стратегија одбране снажно инсистира и на политици војне неутралности. Јасно је речено да нема уласка у НАТО нити неки други војни савез. Избалансирана политика, када је у питању сарадња са источним и западним војскама и војним савезима, увелико се води, али је први пут у нашој земљи то верификовано и оснажено стратешким документом. Док је сарадња са НАТО-ом кроз „Партнерство за мир“ више личила на припрему Србије за улазак у ту војну алијансу, од 2004. до 2012. године, сарадња са Руском Федерацијом и ОДКБ-ом (Организација уговора о колективној безбедности) није уопште постојала. Број заједничких активности са Русијом и ОДКБ-ом био је нула, а сада их има 96 и по броју су добро избалансиране у односу на сарадњу са НАТО-ом. Чињенице показују да је за јачање нашег система одбране у протеклом периоду била најкориснија војна сарадња с Русијом. Од војне сарадње са НАТО-ом није било велике користи што се тиче јачања одбране, али ни ту сарадњу не треба потцењивати. Наш интерес у сарадњи са НАТО-ом је више политички – да нам цео свет призна војну неутралност.

[/restrict]

Један коментар

  1. Unutrašnji dijalog

    Objektivan-konstruktivan kritički osvrt

    PUT KA SAMOPOUZDANJU (ili optimizam u LER)

    NARAVNO da Vojska Srbije sa novim strateškim dokumentima modernizuje vojne potencijale, i definiše strategiju odbrane Srbije i strategiju politike, tj. nacionalne bezbednosti, kako na unutrašnjem planu, tako i na spoljnom planu i geopolitičkom položaju Srbije. To bi trebalo da predstavlja veliko državno samopouzdanje i optimizam kod naroda?
    ALI da bi se to postiglo, treba razjasniti i definisati da li vojska Srbije ima i POLITIČKI STATUS za odbranu zemlje, a ne samo VOJNI status? Što znači da u sadašnje vreme treba razjasniti POZICIJU I REZULTATE Vojske Srbije na Unutrašnjem planu u predhodnom sedmodecenijskom vremenu – do sukoba na Kosovu.
    REZULTATI u to vreme na unutrašnjem planu u odbrani Nacionalnih interesa skoro na NULI? I manje od toga ako uzmemo u obzir da je Vojska Srbije pomagala-dejstvovala u izgradnji infrastrukture najviše na Kosovu i Mrtohiji, Raškoj-Sandžaki, a nije imala, očigleno na terenu, nikakav uticaj da se zaustavi višedecenijsko iseljavanje Srba, Crnogoraca, nealbanaca sa KIM (naravno pod pritiskom albanskog separatizma za etnički čisto Kosovo da bi ga dana oteli od Srbije)?
    IZ GORENAVEDENOG PRILOGA zaključak je da u prethodnom sedmodecenijskom periodu Vojska Srbije nije imala POLITIČKO PRAVO da zajedno sa državnim organima brani nacionalne interese Srbije na unutrašnjem planu, nego je vojne, tj. bezbednost države od spoljneg uticaja(neprijatelja)?
    TAKODJE SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA u istom kontekstu nije imala pravo da deluje POLITIČKI u odbrani nacionalnih interesa Srbije – što je velika greška, to je dovelo do razbijanja JEDINSTVA I SLOGE SRBA (a zvanićna politika na KiM nije imala nikakvu ogradu prema islamskoj religiji i dćamijama koje su imale najmanje 95% ako ne i 100% uticaja na “JEDINSTVO” šiptara-Albanaca). Hoće li Srbija jednom da preokrene izbledelu floskulu, i da naloži da su svi Srbi, teisti-ateisti, dužni d brane nacionalne interese Srbije – da podstiču JEDINSTVO SRPSKOG NARODA!?

    DANAŠNJA REFORMA VOJSKE – modernistička vojska, šiti optimizam, – treba da ima i POLITIČKU NADLEŽNOST na Unutrašnjem planu (kao i SPC), a ne samo vojnom. Ali, postavlja se pitanje kakav je sadašnji status vojske po pitanju očuvanja teritorujalnog suvereniteta i integriteta zemlje? Da li Vojska Srbije (na političkom planu) prihvata STATUS-KVO – svršen čin – Briselskog sporazuma, kojim je Kosovo dobilo sve atribute Albanske države (radi se na pronalaženju “kompromisa” o normalizaciji da Kosovo postane član UN, Unesko, Interpol…?), i kako brani, kako će da odbrani teritorijalni suveenitet Srbije ako se Briselsski sporazum konačno-istorijski finalizuje i Kosovo za na vek postane Šiptarska-Albanska država? ILI JE MOŽDA reformisana modernistička vojska Srbije “projektovana” samo za budućnost (ne za sadašnjost) da brani, naravno, “trenutni” suverenitet Srbije, ali i da brani i popularizuje aktuelnu vlast na čelu sa Vučićem?)? Hvala Pečatu na ustupljenom prostoru, da se čuje glas naroda? …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *