PUT KA SAMOPOUZDANJU

Povodom nove Strategije odbrane RS i Strategije nacionalne bezbednosti

Već i samo predstavljanje novih strateških dokumenata razložno utemeljuje ubeđenje da je zaštita nacionalnih interesa Republike Srbije sasvim moguća

Na Desetoj sednici Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije ministar odbrane Aleksandar Vulin predstavio je dva najvažnija strateška dokumenta koji definišu ne samo strategiju odbrane nego i strategiju politike naše zemlje. U pitanju su Strategija odbrane Republike Srbije i Strategija nacionalne bezbednosti. Dugo smo čekali da ova dokumenta od najveće važnosti za državu i naciju budu prilagođena novom geostrateškom položaju Srbije i da napokon neko razbije sve dileme i rasprave oko toga koje naše najviše vrednosti i strateške nacionalne interese treba braniti.
Postavljene strateške vrednosti i ciljevi uveliko olakšavaju posao političkom i vojnom vrhu zemlje kod donošenja teških odluka koje se tiču odbrane i bezbednosti. Isto tako omogućavaju štabovima Vojske Srbije da na vreme pripreme planove operacija i odgovarajuće varijante upotrebe snaga po vrsti i načinu ugrožavanja. Tako svaki oficir i svaki vojnik unapred zna šta treba da radi u različitim kriznim i vanrednim situacijama, ali to mogu uvežbavati i kroz redovne aktivnosti. Skraćuje se procedura i tako štedi vreme potrebno za donošenje odluka. Poznato je, posebno oficirima, koliko na konačni uspeh odbrane utiče vreme i kolika je „relaksacija“ za sve vojne aktivnosti na terenu ako vremena ima dovoljno.
Našem narodu imponuje, a učinilo je nervoznim one koji nam ne misle dobro, rešenost i odlučnost s kojom su predstavljena strateška dokumenta. Čini se da je svima jasno da je za kreiranje i konačno definisanje jasnih stavova u ovim dokumentima bila potrebna i lična hrabrost, kao što će biti potrebna kolektivna hrabrost za njihovo sprovođenje u praksi. Ova dokumenta jesu dragocena pod uslovom da se korektno i što je brže moguće sprovedu u praksi i prihvate kao nešto oko čega više neće biti rasprava niti dilema. Dokumenta su prošla „sito i rešeto“ pre nego što su predstavljena u Skupštini Srbije sa stanovišta pravne i vojne struke, ali i sa stanovišta šire javnosti gde su svi duže vreme bili u prilici da kritikuju i predlažu pre nego što je sačinjena konačna verzija.

[restrict]

KVALITET NOVE STRATEGIJE NACIONALNE BEZBEDNOSTI: NEMA TABU TEMA Prilikom predstavljanja Strategije nacionalne bezbednosti ministar Aleksandar Vulin je rekao jednu neprijatnu istinu: prvi put je država Srbija smogla snage i hrabrosti da izađe pred čitav svet i kaže šta je naš nacionalni interes. Ako razmislimo zašto je to bilo toliko teško i zašto je za jednu sasvim normalnu stvar bila potrebna hrabrost, shvatićemo u kojoj meri je ovaj resor u nekim prethodnim periodima u našoj zemlji bio potčinjen stranim interesima. Srpski interesi bili su tabu tema i proglašavani za velikosrpski šovinizam, velikosrpske teritorijalne pretenzije, nerazumnu, opasnu i ratnohuškačku politiku, ne samo od strane srpskih protivnika u okruženju i vodećih zapadnih sila nego i od strane naših političkih garnitura koje su vodile zemlju. Tako su srpski interesi postali vruć krompir i tabu tema koju je neko morao da razbije.
Isticanje nacionalnih interesa u novoj strategiji jeste bila hrabrost koju je pratila izražena odlučnost da se stvari menjaju i konačno postave na svoje mesto. Iza nove strategije je stao kompletan državni vrh, ali nije nepoznato da su glavni kreatori i realizatori novog projekta bili predsednik Srbije i srpski ministar odbrane. Upravo zato najpre će oni biti na udaru protivnika jačanja Srbije, a prvi napadi su uveliko počeli. Strategija određuje sedam nacionalnih interesa: očuvanje suvereniteta i nezavisnosti i teritorijalne celovitosti Republike Srbije, očuvanje unutrašnje stabilnosti i bezbednosti Republike Srbije i njenih građana, očuvanje postojanja i zaštite srpskog naroda gde god on da živi.

Međutim, važno je istaći ono što do sada niko nije stavio na papir. Nikada dosad, ni u jednom dokumentu, srpska država nije rekla da je njen nacionalni interes „očuvanje života Srba ma gde oni živeli“. Iz toga proizlaze i neki drugi čvrsti stavovi koji dosad nikada nisu ozvaničeni strateškim dokumentom – „da je Republika Srpska i njeno očuvanje prioritet spoljne politike Srbije“, kao i očuvanje i unapređenje života Srba u drugim državama, Hrvatskoj, Crnoj Gori i svugde u svetu. Više nema mesta decenijskim konstatacijama da mi Srbi ne znamo šta hoćemo niti opravdanja da se strateški interesi podrede stranačkim prepucavanjima. I svi drugi u našem regionu i te kako imaju svoje unutrašnje sukobe i svađe, ali kada je u pitanju njihov nacionalni interes, uvek su složni. Sada i mi imamo čvrst oslonac oko čega bi trebalo da budemo jedinstveni. Biće onih koji će i dalje, po inerciji, potirati sopstvene nacionalne vrednosti i insistirati na tuđim, kako bi se dopali nekome u inostranstvu, ali je očekivano da ih bude minorno malo.
U novom strateškom dokumentu posebno se ističe da „za Republiku Srbiju nije prihvatljivo protivpravno i jednostrano proglašenje nezavisnosti teritorije koja administrativno obuhvata Autonomnu Pokrajinu Kosovo i Metohija“. I još se jasno kaže da to smatramo ugrožavanjem nacionalne vrednosti i interesa naše zemlje. Naravno da će to teško prihvatiti albanski korpus i velike zapadne sile jer su srpske vrednosti potpuno potčinili svojim interesima u nadi da je to konačno i definitivno. Neke važne okolnosti su se promenile i sada im je jasno stavljeno do znanja da se radi o srpskom interesu koji se mora braniti po svaku cenu.

NOVA STRATEŠKA DOKUMENTA STVARAJU NERVOZU U OKRUŽENJU Dopunski kvalitet novih strategija jeste u tome što su njihovi kreatori uspeli da unapred predvide sva zlonamerna pitanja i provokacije i da na njih odgovore već u tekstu strateških dokumenta. Tako se broj dežurnih kritičara i provokatora koji napadaju baš sve što je dobro za Srbiju znatno smanjio (mnogi se još nisu oglasili). Oni koji su se javili, bolje da nisu, jer samo pokazuju neznanje – dok traže odgovore na pitanja na koja im je sadržaj dokumenata već odgovorio. Prve, veoma nervozne, reakcije stigle su iz Sarajeva, od bošnjačkih političara i stranaka i njihove „stručne“ elite, koje su naravno odmah podržali neki ovdašnji krugovi. Zakačili su se za činjenicu da prvi put Srbija kao prioritet naglašava očuvanje Republike Srpske u okviru brige o Srbima gde god da žive. To, međutim, nije moguće napadati zato što je Srbija jedan od garanta Dejtonskog sporazuma i zato što o svojim sunarodnicima brinu sve države sveta, pogotovo one najjače. Diplomatija SAD je shvatila, bar za sada, da se uloga Srbije u Dejtonskom sporazumu ne može ignorisati i da je briga za svoje sunarodnike širom sveta više nego logična stvar. Ali bošnjačko rukovodstvo, zbog svojih agresivnih planova prema Republici Srpskoj, to ne prihvata bez obzira što za svoje napade nemaju baš nikakve argumente. Lažne razloge za napade na Srbiju trasirao je profesor međunarodnog prava u Sarajevu Jasmin Hasić. On namerno izvrće činjenice kada kaže: „Zanimljivo je da jedna vojno neutralna Srbija ima vojnoodbrambene ciljeve u nekoj drugoj državi iako su to pokušali lepo upakovati da očuvanje Republike Srpske uvek ide uz teritorijalni suverenitet i integritet BiH.“ Praktično je već postavljajući pitanje odgovorio sam sebi. Međutim on ide dalje i direktno napada i preispituje sam Dejtonski sporazum i namerno ga pogrešno tumači, a to je već daleko opasnije po stabilnost i mir u regionu. Otvoreno kaže: „Moramo preispitati ceo koncept garanta.“ Ulazi u nadripravne rasprave i lažno tvrdi da je Srbija samo svedok, a ne garant Dejtonskog sporazuma. Što je još opasnije, njemu je bio cilj da kao „stručnjak“ otvori prostor za napade najvažnijih bošnjačkih političara. Na Hasićeve zaključke odmah se nadovezao član Predsedništva BiH Šefik Džaferović, rekavši da je Strategija odbrane i nacionalne bezbednosti Republike Srbije gruba povreda suvereniteta i teritorijalnog integriteta BiH. Javio se i hrvatski član predsedništva BiH Željko Komšić, za koga se zna da zastupa bošnjačke, a ne hrvatske interese. On tvrdi da bi usvajanje Strategije značilo narušavanje regionalnog mira i stabilnosti i predstavljalo uvod u nove tenzije na prostoru Zapadnog Balkana. A bošnjački „stručnjaci“ i političari namerno zaboravljaju neoborivu činjenicu – da nije bilo Srbije kao garanta, Dejtonskog sporazuma ne bi ni bilo.

KONCEPT „TOTALNE ODBRANE“ SRBIJE Iz nove strategije odbrane, kao krovnog dokumenta, kao i do sada, proizaći će dokumenta koja usmeravaju razvoj normativnih i organizacionih delova sistema odbrane, planiranje i finansiranje odbrane i angažovanje resursa odbrane Republike Srbije. Međutim, treba zapaziti da je način sprovođenja Strategije nešto što predstavlja najveću promenu nabolje. Nova strategija donosi novu doktrinu koja treba da višestruko unapredi celokupan sistem odbrane Srbije. To ne podrazumeva dodatno skupo naoružavanje, nego drugačiju organizaciju, obuku i način upotrebe oružanih formacija. Na promeni sistema se uveliko radi – ponovo su osnovane elitne jedinice kao što su 63. padobranska i 72. specijalna brigada a najavljuje se formiranje proslavljenih srpskih formacija, Drinske i Dunavske divizije. Ipak, najvažnija stvar je pronaći najbolji način da se dugoročno obezbedi jak, dobro obučen, uvežban i motivisan rezervni sastav, kao glavna snaga odbrane zemlje. Teži se strategijskom konceptu koji se zasniva na modelu „totalne odbrane“, jer do sada još niko nije osmislio bolji način odbrane malih država.
Mi smo kao država nekada imali takav koncept, on je sve vreme postojao na papiru, ali je namerno potpuno uništen u praksi. Za velike zapadne sile postoji samo jedan sistem odbrane kao nerešiva enigma – to je ono što smo nekada zvali koncept „naoružanog naroda“. Naravno da nije u pitanju nikakav naoružani narod nego dobro obučen i organizovan rezervni sastav vojske u kome ne moraju svi da nose oružje, ali u kome će svi naći svoje mesto i biti korisni u skladu sa svojim sposobnostima i mogućnostima. Velike zapadne sile uporno insistiraju, a gde to mogu i ultimativno zahtevaju, da male države imaju male profesionalne vojske. Računaju da im je mnogo lakše, ako zatreba da se silom disciplinuje neka država, poraziti malu vojsku nego „naoružani narod“. Tu su jednostavno nemoćni, jer i kada misle da su pobedili i dobili rat, na kraju shvate da su neprekidno u ratu i da im se to jednostavno ne isplati. Naravno da je takav koncept jak faktor odvraćanja od agresije i on treba da obezbedi mir i sigurnost našim građanima.
Pomenuti koncept mora ponovo da zaživi i to nam najavljuje nova strategija odbrane. Dakle, mora da se ispravi namerno slabljenje odbrambenog sistema Srbije. Sistem je uništavan pod parolom da „nama treba mala profesionalna vojska, dobro obučena, dobro naoružana, dobro opremljena i efikasna“. To je bila dobro smišljena laž jer je i ta mala profesionalna vojska u velikoj meri razoružana, a rezervni sastav bukvalno nije ni postojao. Zato je ministar Aleksandar Vulin u pravu kada kaže da je i po staroj strategiji mala profesionalna vojska zamišljena tako da prihvati prvi udar agresora, i postavlja pitanje: „Onda će doći ko“? Nema ko da dođe jer obučen rezervni sastav takoreći ne postoji. Državni vrh je odlučan da se to mora promeniti, a kako to uraditi, stvar je buduće odluke, da li će se rezervni sastav obučavati kroz redovno služenje vojnog roka ili na neki drugi način.

ŠTA MUČI SONJU BISERKO Neke nevladine organizacije u Srbiji i dalje ne prihvataju da i Srbija ima svoje strateške interese i uporno brane samo tuđe. Tako Sonju Biserko, predsednicu Helsinškog odbora za ljudska prava, brinu iste one odrednice zbog kojih su se uznemirili bošnjački lideri – povodom odbrane srpskog naroda i očuvanja Republike Srpske. Da bi privukla pažnju i podstakla sumnju da iza svega stoji skrivena agresivna namera Srbije, ona tvrdi da Srbija i nema strategiju spoljne politike, sem u tom segmentu, i da to ugrožava sva nastojanja da BiH postane funkcionalna država. U stvari tačno je samo to da nova strategija ne odgovara Sonji Biserko jer neće dozvoliti da BiH postane onakva kakvu ona priželjkuje, a gde za Srbe ne bi bilo mesta.

Nova strategija odbrane snažno insistira i na politici vojne neutralnosti. Jasno je rečeno da nema ulaska u NATO niti neki drugi vojni savez. Izbalansirana politika, kada je u pitanju saradnja sa istočnim i zapadnim vojskama i vojnim savezima, uveliko se vodi, ali je prvi put u našoj zemlji to verifikovano i osnaženo strateškim dokumentom. Dok je saradnja sa NATO-om kroz „Partnerstvo za mir“ više ličila na pripremu Srbije za ulazak u tu vojnu alijansu, od 2004. do 2012. godine, saradnja sa Ruskom Federacijom i ODKB-om (Organizacija ugovora o kolektivnoj bezbednosti) nije uopšte postojala. Broj zajedničkih aktivnosti sa Rusijom i ODKB-om bio je nula, a sada ih ima 96 i po broju su dobro izbalansirane u odnosu na saradnju sa NATO-om. Činjenice pokazuju da je za jačanje našeg sistema odbrane u proteklom periodu bila najkorisnija vojna saradnja s Rusijom. Od vojne saradnje sa NATO-om nije bilo velike koristi što se tiče jačanja odbrane, ali ni tu saradnju ne treba potcenjivati. Naš interes u saradnji sa NATO-om je više politički – da nam ceo svet prizna vojnu neutralnost.

[/restrict]