Почетна / Уводник / НЕУТРАЛНОСТ

НЕУТРАЛНОСТ

Политичка независност и војна неутралност најновији су (заправо стари!) званично прокламовани циљеви српског државног врха. Најављено је: Срби ће бити независни, дакле – своји и слободни, и неутрални, то јест удаљени од чланства у некој од војно безбедносних алијанси. Ко је посумњао у искреност, или остваривост поштене намере да се никако не „ускочи у дрес“ НАТО-а или ОДКБ-а, моћи ће да звоца још само кратко време, до Сретења 2020. године. Тада ће, како је зацртано, управо о великом националном празнику – у ваљаном симболичном тренутку, земља званично армирати своју неутралност. На дан када је донет први Устав модерне српске државе (15. фебруар) посебна декларација о политичкој независности и војној неутралности наћи ће се пред посланицима Народне скупштине, у „сету докумената“ у којима ће, уз остало, бити предочена и стратегија одбране и националне безбедности.
Декларација о војној неутралности заправо је иницијатива председника Александра Вучића коју је потом, с нескривеним ентузијазмом, прихватио државни врх, пре свега чланови Владе и премијерка, чију су озареност овом идејом урокљиви духови протумачили на посебан начин. Уочено је, наиме, да премијерка Брнабић у овој најави правног дефинисања политичке воље, препознаје могућност да се отклони сумња да је баш она парафирала верност једном блоку када је недавно потписала Споразум о слободној трговини између Србије и Евроазијске економске уније, и тако оверила сврставање земље – западни медији су тада затрубили: „Србија је приступила Путиновој унији“!
Вокабулар министра Ненада Поповића нашао је одушка у препознавању декларације као историјског чина: „Сада када се врше огромни притисци на нас да се одрекнемо Косова, Устава и Резолуције 1244, који потврђују наш територијални интегритет на Косову, као и да постанемо члан НАТО-а, како бисмо безбедносно служили туђим интересима, а не српским, јединство у народу о питању наше независности и неутралности постаје императив који мора добити своју политичку и правну форму.“
Вратимо се изворном тренутку када је вољом и гласом председника земље на репрезентативно место српске политичке сцене постављена идеја о неутралности. Он је објаснио – зашто декларација. „Верујем да би једна врста потврде унутрашње и спољне политике за коју мислим да је изазвала поштовање целог света, да би то могли да урадимо због будућих генерација. (…) Мени је белгијска премијерка рекла, ви сте постали познати по независној политици, ја сам на то поносан.“
Председникову поруку о поштовању које Запад има за независне, те поносу који независни осећају пред Западом, поједини добро обавештени медијски тумачи готово су тривијализовали, саопштавајући јавности: „Идеја о декларацији најважнија је политичка последица велике шпијунске афере, која је учврстила државно руководство у намери да по сваку цену одбрани независност Србије.“
Тако је, верује се, контроверзна афера руски шпијун размрсила евентуалне државничке недоумице и тактичка лутања, водећи до својеврсног, драматично важног епилога у стратешким опредељењима српске високе политике. Док су с више страна изрицане сумње да је у предмету војна неутралност реч о „димној завеси“, или „куповини времена“, којом се прикривају другачије политичке и стратешке намере од јавно речених, запажена је на другој страни важна неусаглашена чињеница: политичка воља званичне Србије и већинско расположење њених грађана поводом идеје о неутралности не иду сасвим подруку! Према најновијем истраживању расположења нације (објавила га је невладина организација ЦеСИД), испоставило се да на питање – да ли Србија треба да буде војно неутрална, и како треба да се заштити од будућих безбедносних изазова, највећи број испитаника одговора – ближом сарадњом с Кином и Русијом (њих 37%). На другом месту налази се одговор да Србија треба да буде војно и политички неутрална (31%), затим да је потребна ближа сарадња с ЕУ, САД и НАТО (17%), док 9% испитаника сматра да Србија треба да буде војно неутрална.
Да ли су ово заиста меродавни показатељи већинског расположења Србије? Јер за већину њених грађана никада нису – у психолошком и идентитетском смислу – биле спорне идеје о независности и апсолутној привржености слободи! Да ли је у поменутом опредељењу „за сарадњу с Кином и Русијом“ реч о нечему што, према виђењу већине, не угрожава озбиљније идеју независности и што се не може доводити у непосредну везу са и даље убедљиво већинским расположењем нације да се о питању суверенитета и државног интегритета не може преговарати? Коначно, да ли је стварно необично што у свету који их окружује, на питање о изазовима у безбедносном смислу, највише грађана Србије радије и спремније помишља на „ближу сарадњу“ с Кином и Русијом, а не, рецимо, на хитање у загрљај НАТО-у, премда је овај савез увек рад да се Србима одазове, па је вероватно и с таквом „услужном и податном“ нарави инсталиран на свим странама у непосредном српском комшилуку?
Премда овдашњи ауторитети често истичу како „имамо потврду да чланице НАТО-а не оспоравају војну неутралност Србије“, истовремено трају притисци који откривају сву неискреност наводне толеранције Алијансе према овом ставу наше земље. Најновију потврду ове врсте, безочном отвореношћу, пред гледаоцима Бугарске националне телевизије, протекле недеље исказао је бугарски европосланик Александар Јорданов: „Србија не може да се придружи ЕУ без чланства у НАТО-у“, каже он, уз допуну да „само чланство у НАТО-у може гарантовати безбедност у нашем региону“. О каквим је смутњама и нескривеној агресији реч, може се наслутити из тобожње забринутости овог европосланика, чије парадигматичне речи заслужују пажњу: „Политика Русије јасно је усмерена против тога да НАТО-у приступе нове чланице из овог региона, као и против чланства у Европској унији (ЕУ) земаља из овог региона. Од овог тренутка и наредних година бићемо сведоци широког спектра операција – и обавештајних служби и политичара – чији ће циљ бити стварање сукоба између наших земаља, па чак и међу грађанима наших земаља.“
С оваквим, својственим им мисаоним и стратешким матрицама, колико дуго и колико искрено ће НАТО јастребови, опаснији и моћнији од певца Јорданова, уважавати опредељење Србије за војну неутралност?
Говорећи о стварном домашају најављене српске Декларације о војној неутралности, професор Уставног права др Владан Кутлешић за „Спутњик“ упозорава: „У нашој јавности је недовољно познато да неутралност није домаћа правна категорија и да нити обавезује нити производи било какве спољне правне последице, у смислу да вас неће неко војно узнемиравати, провоцирати, нападати… након што сте рекли да сте војно неутрални.“ Да би била стварно респектабилна, иза одлуке о неутралности, како објашњава овај експерт, „мора да стоји међународни правни акт који би морао да обухвати међународноправно релевантне субјекте“. На питање – ко су актери чији је параф на српску одлуку о неутралности меродаван, уследио је експертски одговор: или ЕУ, или НАТО, или група држава које су очигледно релевантне за такву врсту односа.
Препознајемо ли у нескривеној политичкој вољи набројаних релевантних субјеката спремност за подршку озакоњењу српске одлуке о неутралности? Или – пре – слутимо намеру да се све учини да императив – Своји ил’ ничији, уколико већ не може ненасилно бити промењен, спонтано прерасте у хаотични факат – Ни своји ни ичији!

2 коментара

  1. unutrašnji dijalog:

    Odličan, objektivan i vrlo jasan članak poštovane LJ. Bogranović.
    Proklamovana vojna neutralnost, kako se uopšte vidi, i po prvim anketama, i po Nato delovanju na Kosovu i političkoj vezi sa Srbijom – nije u skladu sa medjunarodnim pravnim aktom o vojnoj neuralnosti i političkoj nezavisnosti. Neutralnost mora da ima legimitet pravnim aktom UN, ili podršku nekog Saveza država (Rusija-Kina, EU…) Bez toga nema garancija da neke sile neće napasti-poremetiti srpsku neutralnost? Da ne bude: ni svoji – ni ničiji? Političko delovanje Srbije po tom pitanju takodje mora da je u skladu sa narodnom voljom iskazanom na referendum, a ne da se nameće kao dimna bomba da narod ne vidi šta se radi. Kao što je to uradjeno-dokazano Briselskim sporazumom o Kosovu koji nije dostavljen Narosnoj skupštini na debatu – nego je prihvaćen i legalizovan na osnovu Vučićevog tumačenja – a ne na osnovu Odredbi akta kroz skupštinsku proceduru, Ustava Srbije i referenduma (znači perfidnom politikom).

    Takodje ŠPIJUNSKA AFERA spada u perfidnu politiku jer je očigledno režirana sa dva cilja: Prvi, Srbija da se okrene protiv Rusije; Drugi, Srbija (Vučić) da dokaže privrženost-dodvoravanje SAD-EU zbog češčih kritika na račun vojnopolitičke saradnje Srbije sa Rusijom)?
    Režirana špijunska afera se jasno vidi na video snimku: „Ide čovek-špijun ulicom i gleda gore malo levo malo desno kao da gleda gde su kamere, vide mu se ledja, odjednom se okreće da se vidi da u rukama drži torbicu sa parama, prilazi mu čovek-drugi špijun da primi pare…“? Vrlo naivno i providno, na javnom mestu! Kao da su dileri na uluci? …




    1



    0
  2. Veoma dobar tekst. Nema nezavisnosti i vojne neutralnosti u situaciji kada vam je strateški cilj zemlje ulazak u EU. Politička nezavisnost zemalja-članica EU ne postoji, a vojna neutralnost ne podrazumeva samo NATO. Šta ako EU u skoroj budućnosti, recimo, formira vlastite vojne snage. Ako ugradite vojnu neutralnost u Ustav šta time dobijate? Danas je jedna zemlja interesantna za velike onoliko koliko veliki vide u njoj svoj interes. Ako ne vide pustiće je niz vodu, ili je „dozvati pameti“. A ako se misli da je moguće živeti bez saveza sa nekim velikim, mislim da se teško vara. Da li je daleko od istine: „Njena (srpska) geostrateška pozicija zahteva da se ona ili pridruži Rusiji ili NATO i da prestane da prihvata beskrajno flertovanje s jednima ili drugima“ („Delo“, 3.12 2019.).




    1



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *