Генерали поручују: Србија да спрема Војску

фото: Војска Југославије

Да ли се уколико сецесионисти на КиМ буду наставили да потпуно игноришу међународно и домаће право, може априори искључити војна димензија овог питања?

Косово и Метохија нису 1999. војнички изгубљени захваљујући добро осмишљеној одбрани земље и јуначкој борби наших војника и старешина, који су тиме фактички издејствовали Кумановски споразум и Резолуцију 1244 СБ УН. Вољом некадашњих НАТО агресора, у улози потоњих „мировњака“, споразум и резолуција никада нису до краја спроведени. То се првенствено односи на оне тачке које одговарају српском народу и потврђују суверенитет Србије. Уместо да на томе одлучно инсистирају, наши званичници то и не помињу у преговорима и предлозима за тзв. компромис, и разграничење, сложили су се српски генерали, учесници четвртог округлог стола из циклуса „Реинтеграција или разграничење – разговори о будућности Косова и Метохије“. О војној димензији овог питања говорили су генерали у пензији: Бранко Крга, Радован Радиновић, Синиша Боровић и Божидар Делић.

[restrict]

НЕПОСТОЈАЊЕ СТРАТЕГИЈЕ У уводној напомени генерал Бранко Крга истакао је да је косовско-метохијска криза веома озбиљна, вишедимензионална и крајње неизвесна у погледу њеног разрешења. Иако је прошло 20 година од агресије и 11 од проглашења независности, ништа није решено, што, сматра, представља проблем, али и својеврстан изазов.
„Важна је детаљна почетна процена геополитичког кода Србије, као и одговорна анализа са становишта одговора на питање за кога ради време. О овом питању постоје опречна мишљења. С једне стране чујемо да је положај наших сународника на Косову све тежи и да проблем треба убрзано решавати. С друге стране постоје оцене да промене на глобалном плану у односима великих сила иду у прилог Србији. У политичком дискурсу указује се на двојаку реалност на Косову, што треба уважити, али и имати у виду да реалност није непроменљива категорија.“
Генерал Крга предлаже заузимање јасног става о неким питањима као што су историјско и етичко право на простор Космета, положај Албанаца кроз време, карактер рата 1999. „То је важно јер се Албанци позивају на ова питања и у њима проналазе оправдање за своју политику. У Хагу сам изнео да није постојао никакв план етничког чишћења Албанаца, јер да је постојао, ваљда би се најпре чистили из Суботице, Новог Сада, Крагујевца.“
Реч је вишедимензионалном проблему, закључује Крга, који захтева да се сви капацитети државе укључе у његово решавање. У коначном резултату, сматра, требало би размислити о међународној конференцији.
Да јасна стратегија на тему враћања суверенитета Републике Србије над својом јужном покрајином не постоји, указао је генерал Синиша Боровић. Посебно не она која би се доследно спроводила. Разлог томе, чини се, требало би потражити у томе што је наше руководство или погрешно поставило или прихватило циљ да се проблем КиМ коначно решава тако да ће њим бити задовољни косовски Шиптари, САД и ЕУ, али не и Срби који би добили тек нешто заузврат.
„Свака странка на власти спроводи своју страначку стратегију као државну. Руководства која су после 2000. долазила уз помоћ САД на власт, како би оправдала агресију на СР Југославију и њено разбијање, показивала су и показују непринципијелност, стратегијску несигурност и стално подстицање сумње у сопствене снаге и евентуалну помоћ пријатеља и савезника у очувању српских интереса на КиМ. Лидери ДОС-а нису имали националну стратегију. Немамо је ни данас.“
Поједини активисти и прозападни медији, те НВО намећу, упозорава генерал Боровић, нашој држави и јавности вашингтонско-бриселску визију српске нове реалности, и снажно мотивисани својим геополитичким и геоекономским интересима покушавају да наметну једнострана решења питања КиМ – јер по њима Србија је својом кривицом, заслужено изгубила право да управља својом јужном покрајином. Као што је некада сарадња с Хашким трибуналом била услов напредовања Србије ка ЕУ, сада је то правно обавезујући документ о заокруживању косовске државности. Када би Србија тај услов одмах испунила, њој би, наводи генерал, били постављени нови услови све док САД и НАТО у потпуности на Балкану не остваре своје стратегијске интересе.

ОД НИША ДО ПРИШТИНЕ Приликом презентације генерал Боровић је показао карту која је пред агресију 1998. разматрана у Генералштабу.
„Ми смо знали да су у Минхену 1977. ЦИА и БНД донели одлуку о насилном разбијању Југославије и да су западне земље добиле задатак да у тим подручјима помажу сепаратизам, финансирају га и наоружавају до коначног слома државе. На карти се види да Америка не пушта Немачку даље од Пељешца и одатле преко Босне, Рашке, Пчињске области и Санџака. Све доле је под непосредном командом, контролом САД. На карти нема Републике Српске. Нова реалност. Дунав као пловни пут је важан комуникациони правац према Црном мору. Други правац је моравско-вардарски. Ту се испречује Грделичка клисура која може спречити снабдевање снага јужно до тог дела. Даље, Кина је закупила луке Пиреј и Солун на 90 година, Америка форсира развој Луке Драч за потребе НАТО-а и од Драча до Приштине је просекла ауто-пут правом линијом. А нама су објаснили да је за нас врло важно да ми направимо пут од Ниша до Приштине и да ћемо тако имати излаз на море. Уз ту трасу већ сада масовно насељавају Шиптаре и сценарио је следећи – да када се све заврши, нека НАТО колона ће се ту зауставити, побунити Шиптаре у Пчињском округу, те да не би било већег крвопролића, раздвојити нас а тај део припојити Албанији.“
О геополитичким и безбедносним последицама могућег уступања КиМ садржајно излагање је имао генерал Радован Радиновић. Инсталирање друге албанске државе на том делу наше територије, упозорава, угрожава панонско-егејски стратегијски правац наше земље који, у том случају, сводимо на 50 метара по дубини по оси исток- запад.
„То је мање од дубине једне корпусне операције армијског корпуса. То озбиљно компромитује одбрану државе на том тзв. балканском стратегијском правцу – Црно море – јужни Јадран. Разграничење даље подразумева да бисмо морали чинити уступке албанском народу на југу Србије а то значи да би нам Албанци пресекли Коридор 10 и озбиљно угрозили одбрамбене могућности наше земље.“
Осврнувши се на изјаве политичара да Србија више неће ратовати, генерал каже да неће својом вољом, али да не искључује могућност да Србија буде нападнута и да се њој може наметнути рат. Наметање тезе да је Србија изгубила рат и да је време да прихватимо реалност најављује корак који није нимало оптимистичан.
„То је својеврсни дефетизам. Уважити реалност? Шта је реалност? Да нам је отет део државне територије агресијом противној свим међународним принципима и стандардима. Ми то примамо к знању, али то не прихватимо. Значи, када се стекну услови, КиМ треба вратити у државно-правни статус Србије. Насиљем или милом, како већ будемо могли. У међувремену, уверен сам да ће доћи до оружаног насиља на северу КиМ, да ће доћи до оружаног насиља према Републици Српској. Не кажем да ће доћи за мог или вашег века, али држава се посматра у другим временским јединицама. Ми имамо одлично опремљену војску сада и слажем се да је ситуација данас боља него пре 10 или 20 година. То јесте довољно да одбрани земљу од суседа, али не и да одбрани земљу од коалиционих снага западних великих сила. То треба размотрити са земљама и партнерима спремним да буду наши савезници. Мислим да се наша држава понаша као да јој је Косово тег о врату, као да чекамо да нам га неко скине да одахнемо.“

СПРЕМНИ НА БЉЕСАК? Како се Косово не може реинтегрисати у државно-правни статус Србије јер се томе противе силе Запада, а како разграничење не може бити концепт који доноси добитак, генерал Радиновић закључује да је стратешки интерес Србије замрзавање конфликта.
Генерал Божидар Делић је у свом излагању подсетио на ратно искутво на КиМ, те чињеницу да никада јача сила није ударила на једну војску и један народ: 26 земаља је учествовало у агресији, а не 19.
„Ми војници смо говорили о односу снага – у авионима толико, у артиљерији толико, у људству толико. Међутим, усвојио сам оно што је генерал Радиновић једном приликом рекао – однос снага је био један према бесконачно. Наша земља је имала оно са чиме је ушла у рат. Сваким даном су се наши ресурси смањивали без могућности надокнаде, а њихови ресурси су били бесконачни. Међутим, мир је био неопходан, јер сваки рат се завршава миром. Резолуција и Кумановски споразум су резултат расправе као расправе равноправних партнера, с обзиром на то да је био толико неравноправан однос снага. Ни о каквој капитулацији ту нема говора! Много тога што је писало у Кумановском споразуму је промењено: избачен је НАТО из текстова, а уведене су међународне снаге и УНМИК. Од тих великих и моћних сам доживео поштовање као војник, јер оно што су рачунали да ће урадити за седам дана нису ни за 78 дана и дошли су у проблем. Дошао је мир, а онда су се десили многи проблеми.“
Између разграничења и реинтеграције, резолутно је за другу као једино прихватљиву опцију.
„Да ли време ради за нас? Сматрам да ради за нас. У важним резолуцијама које су донесене после Другог светског рата о државним границама зна се где су границе Србије. У нашем уставу се зна где су границе Србије. Такође, Резолуција 1244 је резолуција изузетне снаге, без обзира колико неко покушава да то оспорава, али зашто ми ту резолуцију све мање и мање помињемо? Увек нам од једне пријатељске земље дође упозорење: држите се Резолуције 1244!“
Иако је реч о питању од највећег националног значаја, КиМ, као тема расправе у Скупштини, каже генерал Делић, ниједном није отворена. А, додаје, завршава се мандат 11. сазива у коме сам и ја…
Надовезујући се на констатацију генерала Радиновић да ћемо се са Шиптарима опет сигурно „срести“, генерал Делић поставља питање да ли смо ми на то спремни.
„Да ли смо спремни на ’Бљесак’, па на шиптарски ’Бљесак’ да одговоримо ’Олујом’ или ћемо доживети и ’Бљесак’ и ’Олују’? Једино у чему се не слажем са колегом Радиновићем је да смо данас спремнији него 1999. Да имамо војску коју смо имали 1999, мирно бих спавао.“
Закључак овог научног скупа је да се уколико сецесионисти буду наставили да потпуно игноришу међународно и домаће право, не може априори искључити (ни) војна димензија.

Оштрити мачеве и сушити барут

Процењујући штетност изостанка националне сагласности у погледу оптималног решења за будућностКосова и Метохије генерал Синиша Боровић је навео да је на Факултету за дипломатију и безбедност спроведено истраживање које је дало задивљујуће добре резултате. Након другог круга спровођења Делфи методе за стратешко предвиђање једногласно се искристалисало да се мора сачувати српски народ на Косову, да се мора сачувати културно-историјско благо, верски објекти, те целовитост КиМ у оквиру РС.
„Моје је мишљење да Србија мора да задржи суверенитет и контролу границе према Албанији, Црној Гори и Македонији, а Албанци да задрже аутономију и све оно што ми тражимо за Србе – Заједницу општина. Следећа је алтернатива да Србија попушта пред западним уценама и испуњава наметнута решења, али без потписивања обавезујућих докумената. Као сви генерали, предвиђам да Србија мора да припреми војску за ослобађање КиМ у датим историјским условима, а простор КиМ требало би да третира као привремено запоседнуту територију која је део државе Републике Србије под окупацијом. Након ослобађања следио би организован повратак Срба на КиМ. Најбоља је доследна борба за спровођење Резолуције 1244. И треће: Треба припремати Војску. Србија мора оштрити мачеве и сушити барут, како је говорио министар Милован Миловановић.“
Генерал Боровић је указао на могућност изградње заједничке базе Војске РС и РФ за обуку летачког кадра, оклопних моторизованих артиљеријско ракетних јединица на одабраној локацији у Србији.

Не 999 већ 1999

Присећајући се преговора с командантима КФОР-а којима је као пратилац генерала Крге присуствовао, генерал Божидар Делић истиче да би приликом разматрања задатих тема у оквиру Кумановског споразума генерал Крга сваки пут поменуо повратак наших снага.
„А не ради се о 999 него 1999 војника! Увек би исти одговор био: ја немам мандат да са вама разговарам о томе јер је то политичко питање. О свему другом што је такође ’политичко питање’ – он разговара, али оно што иде у нашу корист, о томе разговора нема.“

Један војник на КиМ – симбол суверенитета

Анализирајући тренутну позицију Србије која се налази пред изазовом да прихвати реалност и потпише правно обавезујући споразум с Приштином, или пак да покуша да КиМ реинтегрише у састав Републике Србије, генерал Радован Радиновић наводи да је једина реалност Резолуција 1244.
„Слушамо разна тумачење да је реч о документу привремене снаге. Зашто ниједна власт до данас није поставила питање поштовања Резолуције 1244 и инсистирала на повратку одређеног броја војника и полицајаца на КиМ јер је само један војник симбол суверенитета државе. Реалност је да косовски Албанци немају ефективну власт на северу КиМ. Инсистирање на другој реалности која разоружава нашу спремност да се боримо за КиМ је ширење дефетизма.“

[/restrict]

Један коментар

  1. Мр Радомир Шћепановић

    Ja se dobrovoljno javljam da nosim srpsku zastavu i da nikog ne kostam!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *