Донбас између отопљавања и замрзавања

Ако нове власти у Кијеву на ставе да се противе компромису, како су то доскора чинили Порошенко и његов тим, онда ће доживети да „независни Донбас“ буде све ближи Русији, а све мање Украјини

Нови украјински премијер Алексеј Гончарук нагласио је да Кијев жели да буде „веома прагматичан у односима с Москвом“. Како уверава, најбољи одговор његове земље Русији јесте да покаже да је „Украјина успешна држава у многим секторима“. „Русија је наш сусед, и то највећи. Морамо да схватимо како с том земљом да коегзистирамо“, нагласио је Гончарук, али није пропустио да истакне да се погледи Кијева на односе с Русијом нису променили од времена Мајдана. И Гончаруков шеф дипломатије Вадим Пристајко говорио је о „отопљавању“ између Кијева и Москве и нагласио да председник Украјине Владимир Зеленски покушава да искористи све доступне могућности да би донео мир на украјинску земљу. „Предстоји нам још већи рад на овом правцу. Неопходно је трагати за мноштвом компромиса, а такође заједно израдити план регулисања конфликта у Донбасу“, објаснио је Пристајко своје виђење „мапе пута“ у односима с Москвом.

„ЧЕСТИТКЕ“ ВАШИНГТОНА Ове изјаве уследиле су као последица неколико догађаја који уносе колико-толико позитивне промене у веома лоше односе Москве и Кијева. Пре свега, то су три телефонска разговора Зеленског с руским председником Владимиром Путином. Последњи је одржан након успешне размене заробљеника између Украјине и Русије, 7. септембра, по формули „35 за 35“. Двојица председника сложили су се да је размена затвореника велики корак у правцу „оздрављења и нормализације“ билатералних односа. Том приликом руски и украјински лидер размотрили су и детаље регулисања сукоба на истоку Украјине. Како је потом најављено, ове размене могу да буду настављене, а све то би водило успостављању бар минималног поверења две стране. Проблем, међутим, настаје јер поједини гласови у Москви упозоравају да је Кремљ, пристанком на размену, сврстао себе у „сукобљене стране“, иако је руска позиција већ годинама – да је Москва само посредник између Кијева с једне, и Доњецка и Луганска с друге стране, и да Русија директно не може бити одговорна за то да ли се, или не, спроводе споразуми из Минска, постигнути пре више од четири године.
Противници таквог ангажовања Русије указују и на то да „честитке“ Москви и Кијеву стижу и с друге стране океана, тачније из Вашингтона – који од почетка учествује у овом сукобу, али се званично нигде не појављује. Специјални представник САД за Украјину Курт Волкер поручио је да је за постизање мира на истоку Украјине неопходно испунити све тачке Минских споразума, укључујући и ону о специјалном статусу Донбаса. То је била од почетка обавеза Кијева, али ју је власт бившег украјинског председника Петра Порошенка испунила „мање него делимично“. Уместо промене Устава и дефинисања специјалног статуса, Врховна рада донела је само закон, али се ни он не примењује. Да би се статус Донбаса дефинисао, сматра Волкер, неопходно је претходно осигурати безбедност у региону. И тако се поново улази у зачарани круг: трајног мира у Донбасу неће бити без постизања решења о статусу, али се то решење тешко може постићи без мира и безбедности. Јасно је, наравно, да Кијев не жели да озваничи специјални статус за Донбас, јер је Украјина од стицања независности дефинисана као унитарна држава у оквиру које чак ни некадашња Аутономна Република Крим није могла да буде позиционирана као федерална јединица.

СВИ ТРПЕ, ВАШИНГТОН ПРОФИТИРА Ако је Крим, можда баш највише због такве „уставне тврдоглавости“, за Кијев сада дефинитивно изгубљен – за Донбас још постоје неке шансе да буде „враћен“. Али само демократским, а не војним путем. Главно питање је сада: да ли је та свест у Кијеву већ сазрела? Судећи по исходу недавних председничких и парламентарних избора у овој земљи, на којима су класичне „мајданске снаге“ оличене у Порошенку и његовим савезницима до ногу потучене, изгледа да су Украјинци одређене поуке извукли. А пре свега да се „европски пут“ не може јести, нити се зими може ложити у пећима. Решење егзистенцијалних проблема крије се у обнављању добрих односа с Москвом.

Курт Волкер

„То што се у региону не поштује режим прекида ватре и раздвајања сукобљених страна, омета реално регулисање конфликта. Према ’Штајнмајеровој формули’, у Донбасу треба да буду одржани слободни избори. Али у овом тренутку је то немогуће“, истакао је Курт Волкер. Представник Стејт департмента набројао је предности реализације Минских споразума: обнова уставног поретка Украјине, заштита становништва, спровођење поштених и слободних избора, амнестија за све учеснике конфликта, као и „специјални статус територија“ у Украјини. Због овог последњег, у Украјини су бројни противници Минских споразума које је потписао бивши председник Порошенко, али четири године није имао ни снаге ни воље да их спроведе. Очито, подршку за такво понашање није добијао само од екстремних националистичких кругова у својој земљи већ и од појединих западних, којима је одговарало да неизвршење ових уговора приписују Москви, оправдавајући тако опстанак санкција против Русије, а које погађају и европске државе. Посматрано из овог угла, може се рећи да од замрзавања сукоба у Украјини трпе сви, а профитира само Вашингтон.
Занимљиво је и да се Волкер позива на „Штајнмајерову формулу“, названу по актуелном немачком председнику Франку Валтеру Штајнмајеру, још у време док је био шеф дипломатије и ова питања решавао у тандему с тадашњим руским колегом Сергејом Лавровом. Овај модел предвиђа да се, након прекида ватре и раздвајања сукобљених страна, спроведе предизборна кампања у Донбасу и изаберу органи власти које би признао и Кијев. Уз то морају бити очуване политичка аутономија и позиције Луганске и Доњецке Народне Републике, што је већ веома велики изазов за сваку украјинску власт. Јер тај процес подразумева и проглашење тоталне амнестије на земљи коју Кијев годинама назива „окупираном од стране терориста“, па би већ то само по себи значило да су устаници Донбаса били у праву, а да је грешила централна власт која је слала на њих казнене експедиције и убијала их. Такву моралну победу „побуњеника“ мало ко је у Кијеву спреман да допусти.

Позитивне промене у веома лоше односе Москве и Кијева уносе телефонски разговори Владимира Зеленског с руским председником Владимиром Путином. Последњи је одржан након успешне размене заробљеника између Украјине и Русије, 7. септембра, по формули „35 за 35“

КОМПРОМИС – ЗА МОСКВУ НАЈБОЉЕ РЕШЕЊЕ Ни у Москви нису сви одушевљени идејом да „специјални статус“ за Донбас обухвати само прерогативе локалне, а не и „државне“ власти, чиме би, како верују, ова побуњена територија била предата на тацни Кијеву. С друге стране, и та права односила би се само на оне делове територије Доњецке и Луганске области коју устаници данас контролишу, а не на украјинским Уставом дефинисани простор ових области. Све то изазива раздражење у појединим (про)руским круговима, па је јасно да и власт у Москви трага за најповољнијим решењем и свакако неће трчати пред руду. Питање Донбаса је ствар компромиса – уколико неко не мисли да Русија треба војно да интервенише на територији суседне државе, што би јој моментално донело статус агресора чак и међу државама које одолевају западним притисцима и гаје добре односе с Москвом. Уколико из Кијева не крене поново тешка офанзива на Донбас, с многобројним жртвама и јасно видљивом кривицом на украјинској страни, покретање ратних дејстава с руске стране делује као мало вероватна опција.
Али то неће бити ни потребно. За Москву је смиривање украјинског питања на принципима споразума из Минска добитна комбинација, уколико би то довело до потпуне нормализације односа Русије с европским партнерима. Очигледно је да Кремљ вага целу ситуацију управо из овог угла. Макар и прећутно признање Запада да је Крим уставни део Руске Федерације за Москву би била огромна победа од дугорочног стратешког значаја. Готово да нема питања у савременом свету за које је Русија више заинтересована. Донбас пак за Москву нема стратешки значај као Крим, поготово у опцији када би ова територија на истоку Украјине могла да буде легална полуга руског утицаја у кијевском уставно-правном систему. Идеја аутономне територије с тенденцијом прерастања у федералну јединицу била би за Русију у садашњим околностима најбоље решење. За становнике Донбаса то, међутим, значи да од жељеног уједињења с Русијом у овом тренутку нема ништа. И то је чињеница која фрустрира радикалније опредељене политичке кругове, како у Донбасу, тако и у Русији.
У случају да украјинске власти ипак наставе да терају инат и противе се сваком компромису, како су то доскора чинили Порошенко и његов тим, онда ће доживети не само замрзавање сукоба већ и да „независни Донбас“ буде све ближи Русији, а све мање Украјини. Путем Крима и Донбаса, у том случају, могли би да крену још неки региони Украјине и Кијев то не би могао да спречи. То није сценарио који Москва прижељкује, али је свакако бољи од претварања читаве Украјине у санитарни кордон Запада – на самим руским границама. Русија има читав низ инструмената и механизама да то спречи.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *