Учитавање могућег смисла – Недомашаји и шупљине демократије

Нема идеалних решења и савршених поредака; таква је и демократија, пуна шупљина и празнина. И опет, она је светла тачка у кршу отпадака, трулежи и муља; нацрт добре мере, правде и истине, а не њихово отелотворење. Правична мера и пуна истина је збир бројних супротстављених полазишта и искустава, жеља и увида

Симон Вејл (1909–1943), света душа међу филозофима 20. века, до грла у водама хришћанског мистицизма, страсна заговорница социјалне правде, у једном огледу објављеном уочи Другог светског рата, доводи у сумњу ваљаност уобичајеног изјашњавања на тзв. слободним изборима. Давање гласа за или против при бирању народних представника и њихових програма искључује широко поље ако не једнако вредних, оно занимљивих решења, обуставља плодоносну и продубљену расправу о текућим приликама, упрошћава постављено питање. Замршену мрежу путева и странпутица, разлога и противразлога гласач једним потезом пера пресеца не разрешавајући њену унутрашњу сложеност, пребија тешкоћу надвоје-натроје, одустаје од даљег размишљања о предмету. Дато нам је да изаберемо једну од предвиђених могућности, да прихватимо оно што нам се у датом тренутку чини изводљиво. Принуђени на такав избор, изневеравамо своје најдубље осећање да су све људске тежње равноправне и оправдане, те можемо бити и за и против онога што нам је предочено, то јест унеколико се слагати са оним што смо одбацили. Опредељивање да или не је, у овој области живота, по сили ствари збрзано и површно.
Излаз би био у синтези разнородних тежњи и искустава, синтези коју политика не тражи, јер не би знала шта са њом да започне. Политичка акција не може деловати у више праваца истовремено. Мора се знати где је већина, где мањина. Па кад би, барем, та већина била неоспорна, него се често показује произвољна и неубедљива. Победа са 52% гласова оставља покрај пута такорећи половину бирачког тела; ако тој маси прикључимо и оне који су се уздржали, из протеста или из нехата, испада да једна четвртина савесних и исправномислећих грађана стоји изнад три четвртине незадовољних или равнодушних посматрача игре. Таква је процедура, и ту се ништа не може; то је најбоље што су градитељи демократије, у последњих триста година, пронашли.
Изјашњавање за или против је, међутим, предуслов кретања, погодба започињања свакога посла. Нема свако времена, воље ни способности за медитације и за сецкање длаке начетворо; човек је између осталог и прагматичан створ, тражи да му се каже шта, како, с ким, и у ком правцу. Акција прекида рефлексију, или, да се послужимо филозофским жаргоном, егзистенција претходи есенцији. Сваки корак, који у току дана начинимо, заснован је на једносмерном избору, на пренебрегавању низа друкчијих могућности. Ваља прекинути Зеноново оклевање, и ризиковати; чисто умовање је само себи циљ, себе изграђује и разграђује. Исход не зависи од онога што смо мислили, већ од учињеног.
Отуд-одуд, ево нас опет у политици. Прихватамо мањкаву, несавршену технику повременог изјашњавања. Нема свемоћних предводитеља, кадрих да од разноликости људских жеља и потреба створе делатни програм, чије ће испуњење задовољити све и свакога. А захтеви чистог ума, оспоравајући текућу праксу гласања, са својим оправданим примедбама, нехотице иду наруку заговорницима диктаторских и аутократских поредака: они имају одговоре на сва питања и о њиховим одговорима се не воде спорови.
Нема идеалних решења и савршених поредака; таква је и демократија, пуна шупљина и празнина. И опет, она је светла тачка у кршу отпадака, трулежи и муља; нацрт добре мере, правде и истине, а не њихово отелотворење. Правична мера и пуна истина је збир бројних супротстављених полазишта и искустава, жеља и увида. То једино Свевишњи може обухватити, сагледати и понети, и то је разлог што се у наше свакодневне невоље нерадо упушта: оставља нас да сами распетљамо оно што смо запетљали. Коначни закључци долазе кад све прође, и тада нам се често тврда уверења покажу као јадне заблуде, а смисленост се раствара у бесмислу. Нико није посисао сву памет света, нити има унапред спремљене одговоре на питања ужурбане свакидашњице. У праву сам онолико колико сам изворан и истинит, колико поштујем виђења и искуства ближњих, а свој став никоме не натурам.
Логика страначког надгорњавања искључује смерност, уздржаност и интелектуално поштење. Гесло ми или они, борбена тактика ко-ће-кога убијају основе непристрасног мишљења. Борац је слободан да уништава противника, не и да размишља о ономе што чини. Сурови обрачуни, клевете, примитивна нетрпељивост јесу слика ниске духовне културе, неразвијености и поцепаности која нас је у грађанским ратовима прошлог века скупо стајала, а сада се та авет, као опака могућност, поново јавља. Озбиљно мишљење би нас морало водити разумевању других и друкчијих, а не мржњи против оних чија нам схватања нису по вољи.
Страначка раслојеност, у нас, није израз укорењености у дату друштвену стварност, није у функцији повезаности са интересима одређених слојева, класа, професија, вероисповести, мањинских заједница, нити различитих визија националне историјске судбине. На политичкој сцени нема ни покушаја конструктивне сарадње између власти и опозиције, нема прожимања и међусобног ослушкивања. Критике су углавном злонамерне, мада се истина, понекад, објављује и са лошим намерама. Опозиција не настоји да помогне у подухватима од општег значаја, неслагање се изражава као отровно непријатељство, или злурадо ликовање над промашајима противника. Свако сваком пориче легитимитет, што ће рећи, право на постојање. Противници власти се не изјашњавају о конкретним питањима с којима се управљачи носе, нити предлажу своја, друкчија и успешнија решења. Они би да се домогну положаја, а после ћемо видети шта ће и како ће, ако уопште нешто буду могли.
Политика је начин вођења јавних послова у датим историјским условима, визија колективне будућности и кодекс идејних уверења на који се управљачи ослањају. Она је превазишла усамљеничко умовање племените Симоне Вејл. И, надасве, тешка, не сасвим чиста работа. Маса, којом изабраници управљају, поред већине спремне да следи утврђени ток и поштује законе, садржи и одређену мањину насилника, мутивода и варалица; та мањина је довољно јака да нам свакодневно загорчава живот и отежава рад управљачима, замрачује им видно поље, развија у њима неповерљивост, чије последице трпе и недужни. И кад су пуни добре воље, политичари некога морају закинути, оставити га на цедилу. Ваља задовољити толике супротстављене тежње и непомирљива становишта. У питању су безбројне људске судбине, а оне нису рационално устројене, оне су мука и терет и њиховим носиоцима. У тај простор, у подручје личне среће и несреће, управљачи не провирују. Они би морали имати на уму опште добро, под претпоставком да оно надахњује њихово ангажовање. Што није извесно.
Један високи партијски активиста, који је на неком од „њихових“ пленума зглајзао, да остатак века проведе у скрајнутом научном институту, својевремено ми је поверио малу, болну тајну многих активних судеоника политичког деловања. Оно што сам тада од њега чуо у последње време ми често долази на ум: „Млади човече, ви не знате шта је политика, и биће добро да то никад не сазнате. Њен врховни циљ је освајање власти, а онај ко једном окуси власт, постаје њен зависник. Власт је дрога. Ја бих се и сада, под старе дане, ухватио у коло, кад би ме позвали…“
А то је, управо, преовлађујући утисак који се стиче кад гледамо и слушамо учеснике данашњег политичког вашара таштине. Како разлучити оне који се на боксерском рингу туку једино да би се дочепали власти, од оних, ретких, који наступају у име уверења, програма и способности да утичу на добробит народне заједнице? Требало би измислити психолошки тест за проверу побуда, тест који би амбициозне властољупце и оболеле зависнике одстранио из игре. Ко ће именовати испитну комисију у чију ћемо стручност и објективност веровати?

Један коментар

  1. Odlican tekst, Hvala gospodine Danojlicu!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *