Почетна / Интервју / Владика Лукијан Пантелић – Све ме ране мога рода боле

Владика Лукијан Пантелић – Све ме ране мога рода боле

Кад нисмо сви у истој држави и када нема симфоније између власти и Цркве, ту је Христос да нас уједини, нас расуте Србе од Косова до Црне Горе

Наш народ је крстоносан и ако погледамо уназад, видимо да нема генерације која на својим плећима није понела крст. Али зато нема ни народа са два завета, оним Лазаревим и оним Светог Саве, који нас окрећу ка вечности, а не ка времену. Ми живимо у времену и сналазимо се у њему како можемо, али смо увек окренути ка вечности. То је дар – каже у разговору за „Печат“ владика будимски и темишварски Лукијан Пантелић.
На шта нас Васкрс опомиње, те можемо ли направити преглед историјског пута од старозаветног греха до страдања и васкрса?
У Старом завету ропство изабраног народа у Египту трајало је више од четиристо година. Мојсије их је превео преко Црвеног мора из ропства у слободу и тај празник се назива Пасха или Песах. Поређење с тим старозаветним празником говори да је наша пасха исто то, прелазак из ропства, смрти, вечне смрти која је владала још од Адама па све до Христовог времена, у светло васкрсења. Христос је као Богочовек узео наше тело, и човечјим телом је пострадао. Ако је због старог Адама људски род постао смртан, онда су због новог, васкрслог Исуса Христа многи осетили вечни живот. То није на силу већ како стоји у Јеванђељу: Ко хоће да иде за мном, нека узме крст свој. Срби су га понели, носили га и дан-данас га носе. Васкрсење је отуда за нас један заиста велики догађај у којем учествујемо само ми који смо крштени и који се трудимо да живимо у православљу. А у ове дане пред Пасху идем ја тако по селима Баната и Мађарске и гледам како људи наши крече и спремају куће, очекујући празник над празницима. И не само да се природа буди и васкрсава оно што је наизглед било мртво него се и ми обнављамо кроз пасху и пре празника кроз пост који је и телесни и духовни, кроз исповест и причешће. И не само паства наша. И ми свештеници смо пре неколико дана ишли на исповест и причест како бисмо овај празник дочекали чисти. Човек је грешан, шта да радимо. Зато нам је Бог и установио све ове тајне, сједињење са Исусом Христом кроз свето причешће за које је мој владика Данило, мој претходник у будимској епархији говорио: Дође Господ у наше тело и нађе се под непцем. То је као да је тело небо у нама и ми се охристовљујемо. Јер и тело се, не само душа, освештава. То је најбитнија ствар у нашем евхаристијском животу и мене као попа и вас као верника.
Ове године обележавамо највећи национални јубилеј – осам векова стицања аутокефалности СПЦ. Да ли је то повод за националну смотру, и проверу где је сада национална свест Срба?
Ово је веома важан догађај и благодарим Богу да сам, ево, у овоме веку и овоме роду када се, захваљујући великом сину нашег народа Светом Сави, обележава 800 година од стицања аутокефалности наше помесне цркве. А ми и сада и увек морамо тако да се понашамо као да смо пред нашим небоземним царем, увек на смотри, и увек спремни. Посебно у овоме веку. Сада када бисмо подвукли црту и покушали да сагледамо шта се све догађало с нашим народом и нашом помесном црквом за ових 800 година, видели бисмо како нас је у свим тим падовима и поновним устајањима светлост васкрсења обасјавала и народ и нашу цркву и да су дух Светог Саве и Лазарев, косовски дух, били, јесу и биће у нама. И ја се осећам увек као војник. Морам бити спреман. Нисам потписао уговор с Богом колико ћу бити на овом свету. Можда ми је ово последње што разговарам а можда има још посла за мене. Сетите се само нашег почившег патријарха Павла који је говорио да радимо као да ћемо живети ко зна колико, а да се молимо Богу као да нам је ово последњи дан живота. Замислите каква је молитва човека који живи свој последњи дан живота. Из перспективе моје будимске и темишварске епархије сагледавам духовне вредности и мој народ и моје пастире који их воде, и благодарим Богу. Нас нема много и многи кажу да смо последњи на табели, али то су бројке за овај свет, па није важно. Када би ми патријарх сада казао: „Лукијане, ево ти милион мојих“, не бих се мењао. Мени су моји најбољи. И попови, и народ. И могу да кажем нисам то ни чим заслужио. Бог ми је то дао.
Колико је тешко у западној цивилизацији проповедати православље, те како с духовне позиције тумачите творевину каква је ЕУ а чије су чланице и земље у којима обављате епископску дужност?
ЕУ је конгломерат у коме живе и православни и инославни. Мађарска је за разлику од других чланица ЕУ дубоко хришћанска земља која је примила хришћанство пре поделе између Рима и Цариграда. Иако је народ кроз векове некад био ближи, некад даљи вери, хришћанство на овим просторима никада није било потрвено и вера није нестала. У сваком режиму, па и бившем, било је људи који су имали свест о томе које су хришћанске вредности и како их треба неговати. Као епископ мојега народа морам рећи да је овај режим од свих вера које су признате као законите, њих око 17, издвојио четири историјске, а међу њима је и наша епархија која има право на школе и болнице. Друго, седам министара у мађарској влади је завршило теологију и када разговарам с њима, не могу да се отмем утиску да разговарам са свештеницима. У њиховим канцеларијама у Будимпешти стоји молитвеник. И морам рећи да размирице између источног православног хришћанства и западног овде нису толико уочљиве, иако смо свесни да се једним потезом не може избрисати разлог за разлаз стар хиљаду година.
Колико је савременом човеку на Западу теже да поверује у Бога?
Некада сам живео у Немачкој, учио школе и видео оно што је владика Николај Велимировић видео кроз тамнички прозор, а и касније приликом његовог боравка у Америци. Увек и свугде има христоносних људи, оних који живе и доживљавају рано хришћанство. Погледајте Свету Гору. Колико је тамо људи који су дошли из Западне Европе и ЕУ. Код мене је био отац Пантелејмон из Хиландара, Немац. Он је рецимо веома дубоко примио православље и мисионарио је тако да је, иако му Бог није дао дуг живот, оставио иза себе велика дела. Пре свега духовну децу.
Преосвећени, поменули сте Лазарев завет. Да ли се ишта у косовском поимању и опредељењу Срба о том питању променило од оне видовданске поставке – завет, подвиг, издаја?
Носимо гене својих предака. Не морам да будем у сваком тренутку онакав у какве ме неке прилике доведу. Трудим се да у таквим ситуацијама, у каквој је данас наш мученички народ на Косову, имам у виду да је на овом свету све пролазно и да ће све отићи, а на мени је да увек будем човек и никад нечовек. У свакој прилици. Људи које познајем у мађарској власти одлазе на Косово. Они кажу Косово више није у Европи. Ми одлазимо на Косово колико можемо и увек са собом водимо и наше пријатеље одавде да виде тај народ који је опстао, да виде ту децу, монаштво. Па замислите када мени у Девичу кажу: Дођите да и ови око нас виде да и ми неког имамо.
Мајски сабор је издао саопштење о Косову из главе цијела народа. Уколико Влада не послуша препоруке СПЦ, да ли улазимо у време несагласја које може имати тешке и дубоке последице?
Моји баба и деда су рођени у једној држави, моји родитељи су били у другој, а ја живим у трећој, а да никада нисам изашао из своје авлије. Ове силе које данас дејствују су негативне силе, отпале од Бога, и нису немоћне. Оне су увек преобучене, увек под плаштом хуманитарних идеја и демократских начела, па делају како стоји у Библији: Поклони ми се, па ћу ти дати сва царства овог света, рече ђаво Христу, а камоли неће овим нашим земаљским људима. Моје је, и твоје, и сваког од нас да чувамо веру, било шта да се догоди. То је камен на којем ће Христос сазидати цркву. Видим и жао ми је и све ме ране мога рода боле. Ако не може доћи до симфоније, оно бар Црква, односно Христос нас мора ујединити, нас расуте Србе од Косова до Црне Горе. Слушам излагање посланика Страхиње Булајића овде, на конференцији Фонда јединства православних народа из Москве, и размишљам, Боже наш, колике су димензије нашег, српског страдања.
Какве последице по светско православље може имати разлаз између Москве и Цариграда?
Ни сто година после 1054. савременици великог разлаза нису били свесни раскола мислећи да је само у питању спор два Рима. Битно је знати. Власт је изазов. Владика будимски Данило је говорио да постоје људи који носе власт као терет, али и људи који се опијају влашћу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *