Почетна / Интервју / МИЛОШ ЈОВАНОВИЋ -Данас је време за амбициозну националну политику

МИЛОШ ЈОВАНОВИЋ -Данас је време за амбициозну националну политику

Чак и независно од Косовског завета и питања достојанства и части једног народа, ми смо дужни да КиМ не предамо ако себи желимо да обезбедимо бољу будућност

Уочи берлинског састанка 29. априла коме ће у фокусу бити нов покушај Немачке и Француске да Србију наговоре да прихвати неприхватљиво решење када је реч о Косову и Метохији, и усред окупљања народа којима део опозиције и актуелна власт одмеравају снаге а у којима Демократска странка Србије не жели да учествује, повода за интервју са председником ове странке Милошем Јовановићем има напретек.
Разговор за „Печат“ започињемо од најважније теме, од Косова и Метохије.
Поново смо, као и у време преговора које је водио Марти Ахтисари, суочени са истим основним захтевом, да пристанемо на независност Косова и Метохије и да се сагласимо с његовим уласком у Уједињене нације. Да ли смо данас у јачој или слабијој позицији него што смо били тада, кад смо Ахтисаријев план одбили?
Парадоксално је наша позиција уједно и јача и слабија. Јача је утолико што су се међународне околности промениле, и настављају да се мењају. Свет 2019. године није исти као свет из 2008, а камоли онај из 1999. године.
С једне стране је дошло до већег уравнотежења међународног система и далеко смо данас од униполарног момента с краја ХХ века, када су САД представљале једину истински делујућу светску силу у међународним односима.
Постепено подизање Руске Федерације, чију најбољу илустрацију представља руска војна интервенција у Сирији, као и дефинитивни излазак НР Кине на међународну политичку позорницу, чине да се у том новом мултиполарном поретку осетно повећава маневарски простор за географски, демографски и војно мање државе, попут Србије.
С друге стране, Запад је изгубио компактност. Победа Доналда Трампа у САД, финансијска а затим и мигрантска криза у Европи, брегзит, као и предстојећи избори за Европски парламент показују да се тај део света суочава с довољно својих проблема и потешкоћа да би могао у пуном капацитету да се бави контролом или неком врстом хегемоније над остатком планете намећући свуда своје интересе.
Та новонастала ситуација у међународним односима по дефиницији јача позицију Србије.
Нажалост, наше елите поново касне барем тридесетак година у односу на историјска кретања, и зато је наша позиција уједно и слабија у односу на 2008. годину. Руковођене анахроном паролом према којој ЕУ нема алтернативу – као да су временски заглављене у осамдесетим годинама прошлог века када су европским заједницама приступале прво Грчка а потом и Шпанија и Португалија и када је деловало да тај пројекат има истинског смисла – све владе од 2008. године су се зарад такозваног „европског пута Србије“ постепено одрицале КиМ.
Реконфигурација Унмика и долазак Еулекса 2008. године, отпочињање „техничког дијалога“ 2011. уз потписивање одређеног броја споразума попут оних о матичним и катастарским књигама, дипломама или интегрисаном управљању границом и коначно потписивања Бриселског споразума о „нормализацији односа“ Београда и Приштине 2013. године, представљају главне етапе на путу предаје дела државне територије. Данашња ситуација, с обзиром на очигледно одсуство политичке воље да се КиМ брани, најгора је досада.
Да мало боље промишљају ситуацију у свету, наше политичке елите – елите само по формалним позицијама на којима се налазе – знале би да уназад 30 година није било погоднијег тренутка за афирмисање сопственог државног суверенитета и изградњу снажне Србије. Данас је време за амбициозну националну политику – од војске и геополитике преко српске културе која би морала бити апсолутно доминантна у региону. И овде су мање битни ресурси који нам тренутно стоје или не стоје на располагању од постојања политичке воље, од постојања политичке амбиције за Србију и српски народ, односно истинске визије, сагледавања и пројектовања ствари не на пет или десет већ на педесет и више година. А да би имао амбицију, један народ не сме да изгуби достојанство и мора да остане свестан своје историјске величине. То је први и нужан предуслов сваког правог колективног напретка, а не фискална консолидација чији значај, узгред, не спорим.
Актуелна власт никада није јавно саопштила шта тачно подразумева под компромисом с косметским Албанцима на који би била спремна да пристане. Шта вам то говори?
Мислим да је прилично јасно речено, и то у више наврата, шта је званична политика Београда – то је политика разграничења. У преводу, то значи да би актуелна власт била спремна да призна сецесију јужне српске покрајине уз услов да се мањи део покрајинске територије (претпостављам део северно од Ибра или део тог дела) реинтегрише у уставноправни поредак Републике Србије, уз можда још неке гаранције за Србе јужно од Ибра и за историјску и културну баштину – гаранције које би, и када би биле дате, нажалост сасвим сигурно остале само мртво слово на папиру.
Да је управо то политика актуелног председника у потпуности је јасно иако се не износи увек тако експлицитно, јер је противуставна и као таква подлеже не само политичкој већ и кривичној одговорности.
Наравно, волео бих да се варам овим поводом и да заправо садашња власт купује време играјући се са западним силама и пребацујући одговорност на Приштину због тренутног престанка такозваног дијалога, али ми се чини да би таква стратегија била, у најмању руку и да останем пристојан, веома наивна.
Било како било, сваким даном се све више ближимо потпуном разоткривању косовске политике ове владе и председника Републике. Једина дилема се тиче ситуације у којој Србији не би било понуђено апсолутно ништа као „компензација“ за прихватање и признање сецесије КиМ. Другим речима, остаје питање како ће се понети актуелна власт у случају да опција разграничења неповратно падне у воду. Ово питање се поставља не зато што је разграничење добра опција јер она то никако није већ зато што додатно понижавање Србије можда може, кажем можда јер не верујем много у то, да изазове супротан ефекат.
Противнике договора с Приштином у данашњим околностима који се залажу за „замрзнути конфликт“, власт оптужује да не нуде никакво решење. Какав је ваш одговор?
Да је само једно сигурно, а то је да издаја не представља нити икада може представљати решење, и да зато, као држава и као нација, немамо другог избора него да радимо оно што ДСС упорно говори. С Албанцима треба наставити преговоре, али искључиво у оквирима Устава Србије и Резолуције 1244 СБ УН. Ако Албанци не желе да у тим оквирима преговарају, не видим зашто бисмо ми из њих морали да изађемо.
Преговарали или не, потребно је истовремено радити на терену, како у међународној равни где је потребно наставити са активностима на повлачењу признања, тако и на унутрашњем плану кроз дефинисање и примену озбиљне стратегије помоћи и јачања српског корпуса на КиМ и уједно слабљења противничког.
Подразумева се изнад свега да држава у потпуности мора да гарантује безбедност свог народа у јужној покрајини, да мора да буде спремна да одговори на подизање тензија од стране Албанаца, а да на опасност уједињења наше јужне покрајине са Албанијом одговори питањем РС и Србије.
Коначно, две су чињенице које никако не би требало губити из вида. Прво, предати Косово и Метохију не значи крај проблема већ отварање низа других геополитичких проблема, од Рашке области и Војводине до дестабилизације читавог региона. Стога смо ми, чак независно од Косовског завета и питања достојанства и части једног народа, дужни да КиМ не предамо ако себи желимо да обезбедимо бољу будућност. Друго, не сме се губити из вида ни чињеница да нас проблем КиМ апсолутно не спречава да уређујемо остатак Србије, од чишћења медијске сцене до промене политичког система и коначног обрачуна са партитократском пошашћу. Другим речима, проблем КиМ нас не спречава да променимо изборни систем и коначно почнемо да гласамо за људе по имену и презимену, нити нас спречава да сузбијемо ријалити програме, дефинишемо озбиљну стратегију реиндустријализације земље, њене демографске обнове или ширења њене културе…
Због чега ДСС не учествује у протестима опозиције? И како гледате на састанке лидера протеста с представницима америчке амбасаде у „Хилтону“, на састанке које су у Вашингтону имали Драган Ђилас и Вук Јеремић…? Да ли нам је потребна оваква врста интернационализације наших унутрашњих проблема, све и ако су они очигледни?
Наравно да нам није потребна и такве ствари се напросто не раде јер се косе с елементарним васпитањем. Једноставно, прљав веш се из куће не износи. Шта год мислио о Александру Вучићу и овој власти, никада не бих ишао ван земље да кукам, нити да је критикујем. Не бих то радио ни на Истоку, а камоли на Западу. Не разумем како људи не схватају да се тиме само понижавамо као народ. Што се мене тиче – понављам, то је првенствено ствар кућног васпитања и самопоштовања – довољно смо одрасли да сами решавамо своје проблеме. И макар то радили на најгори и најбруталнији начин, то остају наша посла која се не тичу туђинаца. Свако ко мисли другачије има врло ниско мишљење о сопственој земљи и сопственом народу и суштински није достојан да га икада предводи.
Ето, ту вам је и део одговора зашто ДСС не учествује на протестима остатка опозиције иако у потпуности разумемо и делимо незадовољство режимом Александра Вучића. Не учествујемо директно на протестима јер је несумњиво и да се цео тај процес водио прилично неспретно. Превише је било шаролико у сваком погледу и без јасне стратегије. Делује неретко као да су промашени и тема и начин деловања и сам кастинг, а то није смело да се допусти, не само зато што је незадовољство овим режимом апсолутно оправдано већ и зато што је пут, којим се наведено незадовољство могло артикулисати, био веома узак. Људи често праве паралелу са октобром 2000, али је она погрешна. Политички, па ако хоћете и економски и демографски, ствари су неупоредиве и свака понаособ – а нарочито у збиру – чини да су шансе за успешну политичку акцију која би потекла са улице врло мале. Политички, зато што Србија није данас под санкцијама, није изолована и људи могу слободно да путују што је, макар и на психолошком плану, веома важно. У економском смислу Србија дише, како-тако, али дише сходно правилима тржишне и глобализоване економије. Коначно, Србија је, за разлику од рецимо Алжира где се одигравају озбиљни протести, демографски и биолошки стара земља у којој самим тим не може да се изнедри потребна енергија јер њу носе само млади људи, а они данас ужасно мањкају што може имати фаталне последице, не за ове протесте већ за физички опстанак нације. Због свега наведеног свака паралела са 5. октобром је, најблаже речено, непромишљена и интелектуално лења. И због свега тога се овим протестима морало прићи неупоредиво одговорније него што је урађено.
У контексту претходног питања – незадовољство влашћу је очигледно у делу становништва, али је очигледно истовремено и незадовољство делом опозиције који је био на власти, па је начином своје владавине и створио услове за долазак СНС-а на позицију коју чврсто држи, ево, већ седам година. Да ли је Србија осуђена на избор између ова два пута, или је могуће формулисати некакав трећи пут?
Много је тога могуће када постоји воља, али хајдемо редом. Што се тиче првог дела вашег питања, политичка рециклажа никада није текла лако и махом је бивала неуспешна. И то је један од разлога зашто протести које смо помињали суштински не успевају. Па никада није лако када део опозиције чине разни бивши – бивши председници, министри, шефови преговарачког тима или градоначелници. Ту је мање-више присутан цео естаблишмент Демократске странке из периода њихове владавине. И независно од неуједначеног квалитета тих људи, уверен сам да су Србији потребна нова лица и свеже идеје које нису рециклиране.
Уосталом, тешко да систем могу мењати људи који су га овако накриво саградили. Уз дужно поштовање према свима, ипак је некако веродостојније када о КиМ говори један Милош Ковић, председник Политичког савета ДСС-а, или било ко од нас, него када о томе говоре Вук Јеремић или Борко Стефановић. Кредибилнија је критика медија која дође из наших редова него, на пример, она која дође од Драгана Ђиласа. Када говоримо о култури, такође мислим да ту озбиљнији допринос могу да дају један Слободан Владушић, књижевник и члан Политичког савета ДСС-а, и један Миша Јовановић, првак Опере Народног позоришта и председник нашег Одбора за културу, него Сергеј Трифуновић. Можда грешим, али напросто верујем у то. У том погледу, ми смо једина странка која је извршила истинску смену генерација и која гради нов ДСС. Градимо га полако јер га градимо темељно и у тешким условима, али не одустајемо и нудимо Србији истинску алтернативу. Обилазимо терен и јачамо одборе. Радимо уједно и на постепеном окупљању. Након споразума са Државотворним покретом и Групом за просперитет Србије професора Јована Филиповића, потписаћемо ускоро споразум о сарадњи и са Тимом за живот Злате Ђерић, организацијом која се бави једним од два најважнија питања за нас као народ данас – а то је питање наше демографије и нашег физичког опстанка.
Наравно, на крају грађани бирају кога желе и ту нема љутње. На нама је да дамо све од себе и пружимо руку кроз нуђење истинске алтернативе постојећем стању. Да ли ће грађани то знати да препознају и да ли ће знати ту руку да прихвате, то већ зависи од њих самих.
Да ли ћете се одазвати позиву власти на разговор о изборним условима, ако тог позива заиста буде као што је то сугерисао Александар Вучић на митингу 19. априла? И који минимум услова треба да буде испуњен да бисте учествовали на предстојећим парламентарним изборима?
Није неважно ни питање да ли ће избори бити ванредни или редовни. У случају ових првих, мала је вероватноћа да ДСС на њих изађе, не само зато што за њих не постоји ваљани политички разлог и што би они представљали још једну злоупотребу демократских процедура већ и зато што би у том случају преостало мало времена да се на медијском плану ствари осетно побољшају. Ако пак избори буду одржани у редовном термину наредне године, бојкот би био мање вероватан. Наравно, о том – потом. У сваком случају је неопходно да политички плурализам продре у медије, нарочито на Јавни сервис, и да на њему буду присутна различита политичка мишљења барем неколико месеци пре отпочињања предизборне кампање.
После дужег времена анкете су почеле да региструју раст рејтинга ДСС-а. Ипак, и даље сте далеко од цензуса, а избора мора да буде у наредних годину дана. Уколико не буде бојкота, хоћете ли на њих изаћи самостално, или у коалицији? И сасвим директно питање: Александар Шапић такође не учествује у протестима иако им се и не противи, углавном, реч је о ставу који је прилично сличан вашем. Размишљате ли о сарадњи?
Рекао сам да градимо себе полако и темељно. Постојани смо јер знамо куда хоћемо да водимо и где хоћемо да видимо Србију у будућности, и мислим да нас та постојаност битно разликује од осталих на политичкој сцени. И она полако даје резултате. Они се додуше још увек не виде у пуној мери у јавности, али то се осећа на ситним примерима – на позивима све више озбиљних људи за састанак, у страначкој организацији која је стабилизована и која се шири, у младим људима, студентима који нам прилазе. И заокупљени тим послом поновне изградње нисмо досад, морам да признам, много размишљали о сарадњи с другим политичким актерима осим оних претходно поменутих.
С друге стране, нико у својој организацији нема довољан број квалитетних људи који је Србији неопходан како би одређене промене могле да се изврше, те се питање даљег укрупњавања – питање које апсолутно надилази ускостраначке калкулације – ипак поставља. Нажалост, мало је на српској политичкој сцени квалитетних људи и људи од речи. То је чињеница. Морам да признам да се с Александром Шапићем не познајем довољно добро, мада је сусрет с њим био на неки начин право освежење јер је био отворен и искрен. Био је другачији од оног на шта ме је српска политика навикла. Он вероватно има и врлина и мана, као и ја, и као уосталом сви ми, али нам политички програми нису супротстављени и оно што није мање важно, а што говори помало и о њему самом, окружио се неким врло квалитетним људима које познајем и ценим. А да ли ће бити сарадње и ако је буде, каква ће бити, то заиста не могу да вам кажем; не зато што не желим већ зато што у овом тренутку то нико не може да зна. Исувише је рано. А ни Александар Шапић, баш као ни ми, не делује као човек који се залеће. Понекада треба знати оставити времена времену, односно пустити га да учини своје.

4 коментара

  1. unutrašnji dijalog.r.j.

    Miloš Jovanović – Danas je vreme za ambicioznu nacionalnu politiku. … Mi smo dužni da KiM ne predamo ako sebi želimo da obezbedimo bolju budućnost.

    Sve je, Miloše, uglavnom tačno kako kažete, ali je u politici, na terenu, druga situacija, neću se držati redosleda da obrazložim.
    BRISELSKI SPORAZUM, objektivno gledano, je pred svešen čin – odredjen STATUS Kosova-KS: Kosovo teritorijalno albanska muslimanska država (dobilo sve atribute), samo je potrebno učlanjenje KS u UN preko potpisivanja pravno obavezujućeg sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji Vučića i Tačija. Za taj „obavezujući sporazum“ potrebna je SAGLASNOST-KOMPROMIS Srba i Albanaca (Vučića i Tačija), ali zbog nedovršenog BS pred svršen čin – traži se bilo kakva opcija-krajnje rešenje – na koje će zalepiti tiketu KOMPROMIS… o normalizaciji i potpisivanje obavezujućeg sporazuma.
    OPCIJE je bilo više: Briselski: Sporazum, Dijalog (samo dijalog će rešiti KS), Kosovo navodno nije formiralo ZSO (po zakonima i Ustavu Kosova kako je regulisano BS: A da je Tači rekao evo dajem ZSO – Vučić bi verovatno to proglasio za KOMPROMIS da potpiše normalizaciju i preda KiM, Tačijev zahtev za Demarkaciju granice, nadovezao se Vučićev zahtev za Razgraničenje (nedefinisano da dovede u zabludu srpski narod), Korekcija granice – srpsko za srpsko, Zamena teritorije, Dvostruki suverenitet (Albancima teritorijalni suverenitet-država, a Srbima suverenitet nad Srbima i crkvama)(!)? ZADNJA OPCIJA od meddjunarodnih predstavnika je Delimičan dvostruki suverenitet: Da se naseljena mesta uz pojas granice (integrisane administrativne linije 2013 god) – izostave iz korekcije granice(!)?

    Juče je Vučić izjavio povodom posete Kini i razgovoru sa Putinom, citiram: … Albanci nama, Srbiji, ne daju autonomiju, dvostruki suverenitet…(!)? Formirali vojsku, takse 100%, Platformu protiv dijaloga da prekinu dijalog(!), – nije tačno, oni vrše pritisak da Srbija potpiše obavezujući sporazum i prizna Kosovo (a ne da prekinu dijalog). Smatraju da su završeni briselski pregovori. Zbog toga je potrebno

    ZAMRZAVANJE Briselskog sporazuma (i da se dostavi Narodnoj skupštini Srbije na debatu i narodni referendum) – da se ne predaje KiM, dok se ne steknu uslovi za pravedno rešenje: Kiparski model dva entiteta – pola-pola u sastavu Srbije, Povratak 250.000 proteranih Srba, povratak celokupne srpske i crkvene imovine…???
    Nastavak sledi…




    4



    1
    • unutrašnji dijalog

      Nastavak:

      U članku su naznačene više suštinskih tema:
      — Demografska politika (nedovoljan priraštaj – bela kuga);
      — Vreme za ambicioznu nacionalnu politiku;
      — Izborni sistem…

      DEMOGRAFSKA POLITIKA Srbije je decenijama bila defanzivna-kontradiktorna BELOJ KUGI kod srpskog naroda. Uopšte nije uzimana verska kultura, tradcionalizam i ideologija. Decenijama je vladala osnovna forma – stimulacija nataliteta DEČJI DODATAK po kriterijumu: „Prosek plate-primanja po članu domaćinstva“ (drugim rečima „po broju dece“: Ko ima 3-4-5-7-8 dece dobija najveću stimulaciju, a Srbi i ostali sa 1-2… dece skoro nisu imali pravo na d.d. (jer je „prosek“ plate podeljen na mali broj dece izlazio veliki).
      Iz navedenih razloga prošle godine je vlada Srbije formirala SAVET za demografsku politiku protiv bele kuge (predsednik Saveta Aleksandar Vučić): Donete su mere za finansijsku stimulaciju nataliteta protiv bele kuge: … za treće dete 12,000,oo din svakog meseca naa 10 godina, a za četvrto dete 18.000,oo din svakog meseca na 10 godina(!). Takve mere su kontradiktorne beloj kugi koja najviše vlada kod srba koji će najmanje dobijati finansijsku stimulaciju, – a najveću stimulaciju će dobijati oni sa nadprosečnim-enormnim natalitetom (Albanci, Romi, Bošnjaci, muslimani…) – što predstavlja neramnopravnost, kontradiktornu (rekao bih i diskriminatorsku-autošovinističku) politiku prema Srbima: Primer Kosova i Metohije gde se stimulisao enormni natalitet Albanaca, a de-stimulisao natalitet Srba: Uzrok: Nakaradna demografska politika, dijametralno različita nacionalna, verska, tradicionaistička kultura (trebao je Vučić kao predsednik formiranog Saveta za demografiju sve to da uzme u obzir). Novoformirani Savet za demografiju se pozivao na pozitivna demografska rešenja Putina i Rusije (paušalno, bes statističkih podataka da u Rusiji živi ogroman broj muslimana sa nadprosečnim natalitetom – a kod Rusa vlada bela kuga. Takvo timačenje se pokazalo netačno, brzopleto i naivno, jer je pre mesec-dva Putin za moskovske medije izjavio da je natalitet u opadanju-nezadovoljavajući kod ruskog naroda?
      DEMOGRAFSKI PREDLOG – Pre formiranja Saveta za demografiju (predsednik Saveta Aleksandar Vučić) ja sam kroz više komentara uputio štampi PREDLOG za finansijski podsticaj – protiv bele kuge (skoro sve cenzurisano):
      SISTEMSKO REEŠENJE za celu Srbiju:
      — Finansijski podsticaj nataliteta, brotiv bele kuge, PO BRAČNOM PARU – to je ramnopravnost i jednakvost (a ne po broju dece) kroz osnovnu formu: Dečji dodatak limitiran na dvoje dece – za prirodno-redovno održavanje nataliteta: Za prvo dete, recimo 5.000.oo din, za drugo dete plus 5.000,oo din = 10.000,oo din = limit (bez obzira na dalje radjanje – broja dece), nezavisno od verske i naacionalne pripadnosti bračnih parova ( srpskih, romskih, albanskih, bošnjačkih…).
      — SRPSKI FOND za podsticaj radjanja protiv bele kuge: Da Srbi-srpski narod kod kog vlada bela kuga – da formira Srpski fond u saradnji sa Srpskom pravoslavnom crkvom, srpskom dijasporom i dobrovoljnim prilozima gradjana-Srba – za finansijski podsticaj radjanja, za svako dete srpskih bračnih parova – dok se ne uspostavi demografska ramnoteža – eliminiše bela kuga kod Srba.

      IZBORNI SISTEM, AMBICIOZNA NACIONALNA POLITIKA – u nastavku…




      2



      0
      • unutrašnji dijalog

        Nastavak 3

        IZBORNI SISTEM (za parlamentarne, lokalne izbore)
        — Da se na glasačkim listićima naznači nacionalna-verska pripadnost glasača (podatak iz lične karte koji treba da postoji a nije upisan);
        — Ramnopravan tretman učesnika u predizbornoj kampanji, zastupljenost u medijima;
        — Da se onemogući zloupotreba visokih državnih funkcija u predizborne svehe;
        — …
        OBRAZLOŽENJE Potrebno je da se zaustavi-onemogući zloupotreba izbornog sistema za pridobijanje glasača. Navodim dva primera: Prvi, kada je za izbor predsednika Srbije Muamer Zukorlić iz Raške-Sandžaka izjavio na televiziji, citiram: „Ako Vučić ispuni obećanja koja je meni dao – pozvaću sve Bošnjake Sandžaka da glasaju za Vučića“ (šta je to Vučić obećao Zukorliću?); Drugi primer: Makedonski predsednik Zajev je došao na vlast glasovima Albanaca – udruživanjem svoje stranke sa dve najveće albanske stranke (!).
        Iz navedenih razloga, možemo da pretpostavimo da je Vučić na izborima za predsednika dobio veliki broj glasova od Albanaca iz Srbije, Beograda, Juga… (Briselskim sporazumom koji je potpisao i pregovrao Vučić – Kosovo je teritorijalno dobilo sve atribute albanske muslimanske dežave), glasovi Bošnjaka… / Od ukupnog broja gradjana sa pravom glasa kažu polovina nije izašlo na glasanje. Od dva miliona glasača koje je dobio Vučić možda jedna trećina nisu Srbi – što znaći da ne treba Vučić da se hvali kako ubedljivo pobedjuje… a rastu tenzije da se Srbiji ugrožava teritorijalni integritet.
        AMBICIOZNA NACIONALNA POLITIKA je posebna tema o kojoj treba da se govori. Videću da li da nešto napišem… da ne dosadim ili opterećujem uredništvo.




        0



        0
  2. REVIZIJA NACIONALNE POLITIKE / Pored zacrtanih principa nacionalne politike – potrebno je re-definisati neadekvatne principe. To je potrebno iz razloga nejedinstva srpskog naroda na svim poljima: političkom, nacionalnom, verskom? Za takav cilj je potrebno ustanoviti moralno-političku podobnost i odgovornost političkih elita. Jedan od načelnih principa je princim PARITETA I RECIPROCITETA u medjunacionalnim-medjuetničkim-medjudržavnim odnosima. Srbija i Makedonija se toga nisu pridržavale, što je dovelo do totalne albanizacije KiM i otimanja teritorije, a u priličnoj meri i u Zapadnoj Makedoniji, kao i stvaranje novih separatističkih tenzija na štetu integriteta Srbije. Da navedem sledeće primere: Disparitet na verskom.nacionalnom planu: Srpske crkve možda imaju verski-pravoslavni uticaj na srpski narod 30.40% (ranije 20-30%) . nedovoljno jedinstvo (razjedinjeni), a albanske džamije i hodže imaju verski-ideološki-islamski uticaj 95-100% na albanski narod što znači apsolutni jedinstvo naroda. U MEŠOVITIM BRAKOVIMA možda je za 5o god 10 hiljada srpkinja udato za albance, mnoge srpkinje se zabavljaju sa albancima (nije bitna vera), ima dosta i belog roblja na Kosovu i Zapadnoj Makedoniji, – dok na drugoj strani nije poznato da se prava albanska devojka ili žena-muslimanka sa Kosova udala za Srbina. Ako se na to dodaju i razni zulumi prema srbima – jasno je to ima ogroman uticaj na iseljavanje mladih Srba. Isto je i sa trgovinskim radnjama (pekare, poslasričarnice – puno je albanskih radnji po Srbiji – a za 50 god nije poznato ja je jedan srbin iz Srbije ptvorio trgovinsku radnju u Šiptariju na Kosovu(!)? Gde su tu recipročne mere, Ako Albanci nedaju albankama da mešaju brak sa srbima zbog islamske vere – zašto mi Srbi dopuštamo da se srpkinje mešaju sa Albancima? U svim društveno-političkim i kulturnim odnosima mora da ima ramnoteže-simetrije – kao u Vojvodini, A gde nema ramnoteže (paritet i reciprocitet), kao na Kosovu, stvoriće se nestabilnost i sukobi u budućnosti (Kosovo). … (ovo je kompleksna i široka tema za drugi put). …




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *