MILOŠ JOVANOVIĆ -Danas je vreme za ambicioznu nacionalnu politiku

Čak i nezavisno od Kosovskog zaveta i pitanja dostojanstva i časti jednog naroda, mi smo dužni da KiM ne predamo ako sebi želimo da obezbedimo bolju budućnost

Uoči berlinskog sastanka 29. aprila kome će u fokusu biti nov pokušaj Nemačke i Francuske da Srbiju nagovore da prihvati neprihvatljivo rešenje kada je reč o Kosovu i Metohiji, i usred okupljanja naroda kojima deo opozicije i aktuelna vlast odmeravaju snage a u kojima Demokratska stranka Srbije ne želi da učestvuje, povoda za intervju sa predsednikom ove stranke Milošem Jovanovićem ima napretek.
Razgovor za „Pečat“ započinjemo od najvažnije teme, od Kosova i Metohije.
Ponovo smo, kao i u vreme pregovora koje je vodio Marti Ahtisari, suočeni sa istim osnovnim zahtevom, da pristanemo na nezavisnost Kosova i Metohije i da se saglasimo s njegovim ulaskom u Ujedinjene nacije. Da li smo danas u jačoj ili slabijoj poziciji nego što smo bili tada, kad smo Ahtisarijev plan odbili?
Paradoksalno je naša pozicija ujedno i jača i slabija. Jača je utoliko što su se međunarodne okolnosti promenile, i nastavljaju da se menjaju. Svet 2019. godine nije isti kao svet iz 2008, a kamoli onaj iz 1999. godine.
S jedne strane je došlo do većeg uravnoteženja međunarodnog sistema i daleko smo danas od unipolarnog momenta s kraja HH veka, kada su SAD predstavljale jedinu istinski delujuću svetsku silu u međunarodnim odnosima.
Postepeno podizanje Ruske Federacije, čiju najbolju ilustraciju predstavlja ruska vojna intervencija u Siriji, kao i definitivni izlazak NR Kine na međunarodnu političku pozornicu, čine da se u tom novom multipolarnom poretku osetno povećava manevarski prostor za geografski, demografski i vojno manje države, poput Srbije.
S druge strane, Zapad je izgubio kompaktnost. Pobeda Donalda Trampa u SAD, finansijska a zatim i migrantska kriza u Evropi, bregzit, kao i predstojeći izbori za Evropski parlament pokazuju da se taj deo sveta suočava s dovoljno svojih problema i poteškoća da bi mogao u punom kapacitetu da se bavi kontrolom ili nekom vrstom hegemonije nad ostatkom planete namećući svuda svoje interese.
Ta novonastala situacija u međunarodnim odnosima po definiciji jača poziciju Srbije.
Nažalost, naše elite ponovo kasne barem tridesetak godina u odnosu na istorijska kretanja, i zato je naša pozicija ujedno i slabija u odnosu na 2008. godinu. Rukovođene anahronom parolom prema kojoj EU nema alternativu – kao da su vremenski zaglavljene u osamdesetim godinama prošlog veka kada su evropskim zajednicama pristupale prvo Grčka a potom i Španija i Portugalija i kada je delovalo da taj projekat ima istinskog smisla – sve vlade od 2008. godine su se zarad takozvanog „evropskog puta Srbije“ postepeno odricale KiM.
Rekonfiguracija Unmika i dolazak Euleksa 2008. godine, otpočinjanje „tehničkog dijaloga“ 2011. uz potpisivanje određenog broja sporazuma poput onih o matičnim i katastarskim knjigama, diplomama ili integrisanom upravljanju granicom i konačno potpisivanja Briselskog sporazuma o „normalizaciji odnosa“ Beograda i Prištine 2013. godine, predstavljaju glavne etape na putu predaje dela državne teritorije. Današnja situacija, s obzirom na očigledno odsustvo političke volje da se KiM brani, najgora je dosada.
Da malo bolje promišljaju situaciju u svetu, naše političke elite – elite samo po formalnim pozicijama na kojima se nalaze – znale bi da unazad 30 godina nije bilo pogodnijeg trenutka za afirmisanje sopstvenog državnog suvereniteta i izgradnju snažne Srbije. Danas je vreme za ambicioznu nacionalnu politiku – od vojske i geopolitike preko srpske kulture koja bi morala biti apsolutno dominantna u regionu. I ovde su manje bitni resursi koji nam trenutno stoje ili ne stoje na raspolaganju od postojanja političke volje, od postojanja političke ambicije za Srbiju i srpski narod, odnosno istinske vizije, sagledavanja i projektovanja stvari ne na pet ili deset već na pedeset i više godina. A da bi imao ambiciju, jedan narod ne sme da izgubi dostojanstvo i mora da ostane svestan svoje istorijske veličine. To je prvi i nužan preduslov svakog pravog kolektivnog napretka, a ne fiskalna konsolidacija čiji značaj, uzgred, ne sporim.
Aktuelna vlast nikada nije javno saopštila šta tačno podrazumeva pod kompromisom s kosmetskim Albancima na koji bi bila spremna da pristane. Šta vam to govori?
Mislim da je prilično jasno rečeno, i to u više navrata, šta je zvanična politika Beograda – to je politika razgraničenja. U prevodu, to znači da bi aktuelna vlast bila spremna da prizna secesiju južne srpske pokrajine uz uslov da se manji deo pokrajinske teritorije (pretpostavljam deo severno od Ibra ili deo tog dela) reintegriše u ustavnopravni poredak Republike Srbije, uz možda još neke garancije za Srbe južno od Ibra i za istorijsku i kulturnu baštinu – garancije koje bi, i kada bi bile date, nažalost sasvim sigurno ostale samo mrtvo slovo na papiru.
Da je upravo to politika aktuelnog predsednika u potpunosti je jasno iako se ne iznosi uvek tako eksplicitno, jer je protivustavna i kao takva podleže ne samo političkoj već i krivičnoj odgovornosti.
Naravno, voleo bih da se varam ovim povodom i da zapravo sadašnja vlast kupuje vreme igrajući se sa zapadnim silama i prebacujući odgovornost na Prištinu zbog trenutnog prestanka takozvanog dijaloga, ali mi se čini da bi takva strategija bila, u najmanju ruku i da ostanem pristojan, veoma naivna.
Bilo kako bilo, svakim danom se sve više bližimo potpunom razotkrivanju kosovske politike ove vlade i predsednika Republike. Jedina dilema se tiče situacije u kojoj Srbiji ne bi bilo ponuđeno apsolutno ništa kao „kompenzacija“ za prihvatanje i priznanje secesije KiM. Drugim rečima, ostaje pitanje kako će se poneti aktuelna vlast u slučaju da opcija razgraničenja nepovratno padne u vodu. Ovo pitanje se postavlja ne zato što je razgraničenje dobra opcija jer ona to nikako nije već zato što dodatno ponižavanje Srbije možda može, kažem možda jer ne verujem mnogo u to, da izazove suprotan efekat.
Protivnike dogovora s Prištinom u današnjim okolnostima koji se zalažu za „zamrznuti konflikt“, vlast optužuje da ne nude nikakvo rešenje. Kakav je vaš odgovor?
Da je samo jedno sigurno, a to je da izdaja ne predstavlja niti ikada može predstavljati rešenje, i da zato, kao država i kao nacija, nemamo drugog izbora nego da radimo ono što DSS uporno govori. S Albancima treba nastaviti pregovore, ali isključivo u okvirima Ustava Srbije i Rezolucije 1244 SB UN. Ako Albanci ne žele da u tim okvirima pregovaraju, ne vidim zašto bismo mi iz njih morali da izađemo.
Pregovarali ili ne, potrebno je istovremeno raditi na terenu, kako u međunarodnoj ravni gde je potrebno nastaviti sa aktivnostima na povlačenju priznanja, tako i na unutrašnjem planu kroz definisanje i primenu ozbiljne strategije pomoći i jačanja srpskog korpusa na KiM i ujedno slabljenja protivničkog.
Podrazumeva se iznad svega da država u potpunosti mora da garantuje bezbednost svog naroda u južnoj pokrajini, da mora da bude spremna da odgovori na podizanje tenzija od strane Albanaca, a da na opasnost ujedinjenja naše južne pokrajine sa Albanijom odgovori pitanjem RS i Srbije.
Konačno, dve su činjenice koje nikako ne bi trebalo gubiti iz vida. Prvo, predati Kosovo i Metohiju ne znači kraj problema već otvaranje niza drugih geopolitičkih problema, od Raške oblasti i Vojvodine do destabilizacije čitavog regiona. Stoga smo mi, čak nezavisno od Kosovskog zaveta i pitanja dostojanstva i časti jednog naroda, dužni da KiM ne predamo ako sebi želimo da obezbedimo bolju budućnost. Drugo, ne sme se gubiti iz vida ni činjenica da nas problem KiM apsolutno ne sprečava da uređujemo ostatak Srbije, od čišćenja medijske scene do promene političkog sistema i konačnog obračuna sa partitokratskom pošašću. Drugim rečima, problem KiM nas ne sprečava da promenimo izborni sistem i konačno počnemo da glasamo za ljude po imenu i prezimenu, niti nas sprečava da suzbijemo rijaliti programe, definišemo ozbiljnu strategiju reindustrijalizacije zemlje, njene demografske obnove ili širenja njene kulture…
Zbog čega DSS ne učestvuje u protestima opozicije? I kako gledate na sastanke lidera protesta s predstavnicima američke ambasade u „Hiltonu“, na sastanke koje su u Vašingtonu imali Dragan Đilas i Vuk Jeremić…? Da li nam je potrebna ovakva vrsta internacionalizacije naših unutrašnjih problema, sve i ako su oni očigledni?
Naravno da nam nije potrebna i takve stvari se naprosto ne rade jer se kose s elementarnim vaspitanjem. Jednostavno, prljav veš se iz kuće ne iznosi. Šta god mislio o Aleksandru Vučiću i ovoj vlasti, nikada ne bih išao van zemlje da kukam, niti da je kritikujem. Ne bih to radio ni na Istoku, a kamoli na Zapadu. Ne razumem kako ljudi ne shvataju da se time samo ponižavamo kao narod. Što se mene tiče – ponavljam, to je prvenstveno stvar kućnog vaspitanja i samopoštovanja – dovoljno smo odrasli da sami rešavamo svoje probleme. I makar to radili na najgori i najbrutalniji način, to ostaju naša posla koja se ne tiču tuđinaca. Svako ko misli drugačije ima vrlo nisko mišljenje o sopstvenoj zemlji i sopstvenom narodu i suštinski nije dostojan da ga ikada predvodi.
Eto, tu vam je i deo odgovora zašto DSS ne učestvuje na protestima ostatka opozicije iako u potpunosti razumemo i delimo nezadovoljstvo režimom Aleksandra Vučića. Ne učestvujemo direktno na protestima jer je nesumnjivo i da se ceo taj proces vodio prilično nespretno. Previše je bilo šaroliko u svakom pogledu i bez jasne strategije. Deluje neretko kao da su promašeni i tema i način delovanja i sam kasting, a to nije smelo da se dopusti, ne samo zato što je nezadovoljstvo ovim režimom apsolutno opravdano već i zato što je put, kojim se navedeno nezadovoljstvo moglo artikulisati, bio veoma uzak. Ljudi često prave paralelu sa oktobrom 2000, ali je ona pogrešna. Politički, pa ako hoćete i ekonomski i demografski, stvari su neuporedive i svaka ponaosob – a naročito u zbiru – čini da su šanse za uspešnu političku akciju koja bi potekla sa ulice vrlo male. Politički, zato što Srbija nije danas pod sankcijama, nije izolovana i ljudi mogu slobodno da putuju što je, makar i na psihološkom planu, veoma važno. U ekonomskom smislu Srbija diše, kako-tako, ali diše shodno pravilima tržišne i globalizovane ekonomije. Konačno, Srbija je, za razliku od recimo Alžira gde se odigravaju ozbiljni protesti, demografski i biološki stara zemlja u kojoj samim tim ne može da se iznedri potrebna energija jer nju nose samo mladi ljudi, a oni danas užasno manjkaju što može imati fatalne posledice, ne za ove proteste već za fizički opstanak nacije. Zbog svega navedenog svaka paralela sa 5. oktobrom je, najblaže rečeno, nepromišljena i intelektualno lenja. I zbog svega toga se ovim protestima moralo prići neuporedivo odgovornije nego što je urađeno.
U kontekstu prethodnog pitanja – nezadovoljstvo vlašću je očigledno u delu stanovništva, ali je očigledno istovremeno i nezadovoljstvo delom opozicije koji je bio na vlasti, pa je načinom svoje vladavine i stvorio uslove za dolazak SNS-a na poziciju koju čvrsto drži, evo, već sedam godina. Da li je Srbija osuđena na izbor između ova dva puta, ili je moguće formulisati nekakav treći put?
Mnogo je toga moguće kada postoji volja, ali hajdemo redom. Što se tiče prvog dela vašeg pitanja, politička reciklaža nikada nije tekla lako i mahom je bivala neuspešna. I to je jedan od razloga zašto protesti koje smo pominjali suštinski ne uspevaju. Pa nikada nije lako kada deo opozicije čine razni bivši – bivši predsednici, ministri, šefovi pregovaračkog tima ili gradonačelnici. Tu je manje-više prisutan ceo establišment Demokratske stranke iz perioda njihove vladavine. I nezavisno od neujednačenog kvaliteta tih ljudi, uveren sam da su Srbiji potrebna nova lica i sveže ideje koje nisu reciklirane.
Uostalom, teško da sistem mogu menjati ljudi koji su ga ovako nakrivo sagradili. Uz dužno poštovanje prema svima, ipak je nekako verodostojnije kada o KiM govori jedan Miloš Ković, predsednik Političkog saveta DSS-a, ili bilo ko od nas, nego kada o tome govore Vuk Jeremić ili Borko Stefanović. Kredibilnija je kritika medija koja dođe iz naših redova nego, na primer, ona koja dođe od Dragana Đilasa. Kada govorimo o kulturi, takođe mislim da tu ozbiljniji doprinos mogu da daju jedan Slobodan Vladušić, književnik i član Političkog saveta DSS-a, i jedan Miša Jovanović, prvak Opere Narodnog pozorišta i predsednik našeg Odbora za kulturu, nego Sergej Trifunović. Možda grešim, ali naprosto verujem u to. U tom pogledu, mi smo jedina stranka koja je izvršila istinsku smenu generacija i koja gradi nov DSS. Gradimo ga polako jer ga gradimo temeljno i u teškim uslovima, ali ne odustajemo i nudimo Srbiji istinsku alternativu. Obilazimo teren i jačamo odbore. Radimo ujedno i na postepenom okupljanju. Nakon sporazuma sa Državotvornim pokretom i Grupom za prosperitet Srbije profesora Jovana Filipovića, potpisaćemo uskoro sporazum o saradnji i sa Timom za život Zlate Đerić, organizacijom koja se bavi jednim od dva najvažnija pitanja za nas kao narod danas – a to je pitanje naše demografije i našeg fizičkog opstanka.
Naravno, na kraju građani biraju koga žele i tu nema ljutnje. Na nama je da damo sve od sebe i pružimo ruku kroz nuđenje istinske alternative postojećem stanju. Da li će građani to znati da prepoznaju i da li će znati tu ruku da prihvate, to već zavisi od njih samih.
Da li ćete se odazvati pozivu vlasti na razgovor o izbornim uslovima, ako tog poziva zaista bude kao što je to sugerisao Aleksandar Vučić na mitingu 19. aprila? I koji minimum uslova treba da bude ispunjen da biste učestvovali na predstojećim parlamentarnim izborima?
Nije nevažno ni pitanje da li će izbori biti vanredni ili redovni. U slučaju ovih prvih, mala je verovatnoća da DSS na njih izađe, ne samo zato što za njih ne postoji valjani politički razlog i što bi oni predstavljali još jednu zloupotrebu demokratskih procedura već i zato što bi u tom slučaju preostalo malo vremena da se na medijskom planu stvari osetno poboljšaju. Ako pak izbori budu održani u redovnom terminu naredne godine, bojkot bi bio manje verovatan. Naravno, o tom – potom. U svakom slučaju je neophodno da politički pluralizam prodre u medije, naročito na Javni servis, i da na njemu budu prisutna različita politička mišljenja barem nekoliko meseci pre otpočinjanja predizborne kampanje.
Posle dužeg vremena ankete su počele da registruju rast rejtinga DSS-a. Ipak, i dalje ste daleko od cenzusa, a izbora mora da bude u narednih godinu dana. Ukoliko ne bude bojkota, hoćete li na njih izaći samostalno, ili u koaliciji? I sasvim direktno pitanje: Aleksandar Šapić takođe ne učestvuje u protestima iako im se i ne protivi, uglavnom, reč je o stavu koji je prilično sličan vašem. Razmišljate li o saradnji?
Rekao sam da gradimo sebe polako i temeljno. Postojani smo jer znamo kuda hoćemo da vodimo i gde hoćemo da vidimo Srbiju u budućnosti, i mislim da nas ta postojanost bitno razlikuje od ostalih na političkoj sceni. I ona polako daje rezultate. Oni se doduše još uvek ne vide u punoj meri u javnosti, ali to se oseća na sitnim primerima – na pozivima sve više ozbiljnih ljudi za sastanak, u stranačkoj organizaciji koja je stabilizovana i koja se širi, u mladim ljudima, studentima koji nam prilaze. I zaokupljeni tim poslom ponovne izgradnje nismo dosad, moram da priznam, mnogo razmišljali o saradnji s drugim političkim akterima osim onih prethodno pomenutih.
S druge strane, niko u svojoj organizaciji nema dovoljan broj kvalitetnih ljudi koji je Srbiji neophodan kako bi određene promene mogle da se izvrše, te se pitanje daljeg ukrupnjavanja – pitanje koje apsolutno nadilazi uskostranačke kalkulacije – ipak postavlja. Nažalost, malo je na srpskoj političkoj sceni kvalitetnih ljudi i ljudi od reči. To je činjenica. Moram da priznam da se s Aleksandrom Šapićem ne poznajem dovoljno dobro, mada je susret s njim bio na neki način pravo osveženje jer je bio otvoren i iskren. Bio je drugačiji od onog na šta me je srpska politika navikla. On verovatno ima i vrlina i mana, kao i ja, i kao uostalom svi mi, ali nam politički programi nisu suprotstavljeni i ono što nije manje važno, a što govori pomalo i o njemu samom, okružio se nekim vrlo kvalitetnim ljudima koje poznajem i cenim. A da li će biti saradnje i ako je bude, kakva će biti, to zaista ne mogu da vam kažem; ne zato što ne želim već zato što u ovom trenutku to niko ne može da zna. Isuviše je rano. A ni Aleksandar Šapić, baš kao ni mi, ne deluje kao čovek koji se zaleće. Ponekada treba znati ostaviti vremena vremenu, odnosno pustiti ga da učini svoje.