ГАЈДАШИ

Ових дана пратимо како Америка на тлу наше земље, уз зидове Пећке патријаршије, Дечана и Грачанице, ствара нову америчку државу ван америчког континента. Уочавамо, такође, да ова сила над силама, мимо закона у које се заклиње, не консултује стварног домаћина куће чији је део рентирала, али да се усрдно „договара“ са очајницима настањеним у отетом простору, и спремним да понављају како је „њихова спољна политика америчка спољна политика, те да Американце воле више него што Американци сами себе воле“. Нећемо нагађати колико је објекат безмерне љубави косметских Албанаца свестан малих нелогичности ове ситуације. Разум међутим налаже да Срби, као историјски субјекти с подразумевајућим правима, и стварни поседници ресурса и територије на којој је у току америчко преигравање без преседана, преиспитају колико су и сами, у минулим деценијама, гајили љубав према Америци. И како су се нашли у ситуацији да светска „сила на заласку“ комада и прождире управо њихове животне просторе. Недавно је хегемон, поводом годишњице српско-америчких односа, уложио вољу и средства, па нам се обратио спотом „Ви сте свет“ (узгред, свет смо били много векова пре него што је Америка постала део планетарне цивилизације!). Било је то обраћање одмерено, али отаљано, па је нешто (искреност?) болно недостајало; у нагађању – шта, неко рече „у споту ниједном нису изговорили: Србија“! О пи-ар докторима америчке стране нећемо сада просуђивати, али хоћемо о умећу и квалификацијама појединих домаћих мајстора пропаганде, власних да овде тумаче америчке вредности, или да, у име Србије, обликују односе са САД. У друштву чија владајућа номенклатура, са ретким изузецима, не оклева да и сама изрази оданост америчким вредностима, не мањка живописних момената за оваква разматрања. Пажњу нам је привукао у поменутом смислу парадигматичан пример: новинарско сећање на ФЕСТ, објављено протекле недеље у оквиру медијског пројекта Грађење мостова: Западна култура и Модернизам у Србији. Аутор листа Данас је одговорио на задату тему, а сходно свом духовном и социјалном хабитусу појаснио је како је у Србији заживео модернизам и како су настајали мостови према западној, у овој интерпретацији – америчкој култури. Све је ту једноставно, црно-бело, па је у призивању успомена на поменути фестивал, писац директан: Две-три сезоне пре него ће екипа, којој ће аутор ових редова формално бити на челу, преузети Фест, на његовим су програмима доминирали Руси. Не зато што их је било највише него што су имали специјалан третман. Боли су очи. Амблематичан је у томе смислу био вишесатни епик „Битка за Москву“ Јурија Озерова: нигде није победио а добио је карту да отвори наш фестивал фестивала. Језик совјетске пропаганде који је заправо био једини његов језик одавно већ у Београду није био у моди.
Појаснимо: аутор наведених редова – Радивој Цветићанин, публициста, некаријерни дипломата и сувласник дневника Данас, овде говори о осамдесетим годинама (тачније о 1986). На стакленим су ногама, међутим, многе овде изречене тврдње, посебно – кључна, о духу ФЕСТ-а, али не мање и друге, попут рецимо оне да је „као антимилошевићевац био тада углавном на улици“ (па тако, „са улице“, дошао на челно место комисије значајне државне манифестације!?). Реч је о неистинама, запањујуће грубим. Од самих почетака, наиме, фестивал је био место на којем су наглашено доминирали управо Американци, никако Руси, док је манифестација словила за „узбудљиву тачку на путу Запада ка Истоку, пре свега за филм и то онај који стиже из холивудских студија, али и за популарну културу уопште“.
Дихотомија Руси–Американци, у тексту заоштрена до бруталне и простачке једноставности, као и подразумевајућа дихотомија модерно–ретроградно, са јасно маркираним протагонистима супротстављених светова, чини осврт на филмски Београд осамдесетих не само опсенарским и тенденциозним већ и вишеструко занимљивим. Најпре, подсећа нас на оновремену снагу америчке пропаганде, посебно (камуфлирано) неговане и доминирајуће у култури, и на вредности које су, у антагонизму према Русима, односно свему што није american way of life, бивале чврсто уграђиване истрајним трудом армије културних посленика и уметника. Гесло Америка изнад свега неуморно је сервирано у планетарном рату хегемона за душе људи! И управо смо на овом месту на тематском „терену“ фасцинантног промишљања Френсис Стонор Саундерс, британског писца и ауторке студије Ко је платио гајдаша – Хладни рат у култури: ЦИА и свет уметности и књижевности.
Саундерсова говори о специјалној операцији ЦИА, фантастичној по својим размерама, којом је у дугом периоду наметан и наметнут систем вредности који су САД желеле. Ова књига описује модус операнди те операције. Откривају се велики износи тајних фондова, имена државних службеника и културних посленика који су у овој операцији служили, а да многи, нарочито из реда ових других, нису ни знали у чему учествују, напомиње писац предговора њеном српском издању.
На европском западу ово је потпуно упалило, али је занимљивије како се то догађало у земљама социјализма. Трагом запажања изнетих у овој књизи, Мило Ломпар у свом критичком разматрању промена светоназора некадашње српске комунистичке, а потом неолибералне елите пише: „Свест о кризи комунистичког поимања света створила је сасвим одређен правац размишљања, јер је обезбедила пренос комунистичких у западна (америчка) уверења: ’Ови поново рођени интелектуалци’ – каже Франсис Стонор Саундерс – ’у својој потрази за нечим чиме ће заменити историјске апсолуте који су их тако апсолутно издали, пронашли су одговор у Америци, или, површније, у американизму.’ Али само питање има и свој објективни моменат: да ли постоји неки сплет спољашњих и организованих активности које обезбеђују услове за овај прелазак некадашњих комесара на другу обалу идеолошке и вредносне реке и њихово претварање у секуларне свештенике западних (америчких) интереса?“
За некадашњег комесара чије сећање на ФЕСТ данас подржава амбасада САД у Београду, услови су, видимо, постојали. И за те услове није било небитно што је непосредно пре свог „фестовања“ он био извршни секретар ЦК СК Србије!
Посебно занимљиву пикантерију у склопу овакве реминисценције прошлости, сада једнако као и пре више деценија склоне америчком становишту (супротстављеном руском, колико и српском дискурсу), чини напомена која читаоца обавештава да је овде реч о донацији: Подржала Амбасада САД у Београду.
Закључимо – ако је Америка, улажући у свирку гајдаша, већ била постигла епохални резултат, вероватно не види разлог да одустане од овог модела!
Наслов Цветићаниновог времеплова – Доста је било Руса – оставља мало простора за недоумице. Неупитно је у овом тексту и настојање да се вредносна становишта наново оснаже. Да би трајала. Стасавају нове генерације, њиховим ушима намењена је стара песма сирена – хоћемо Америку, нећемо Русе. Авај, превиђа ли се да нешто у овој страсти сада недостаје. Зар нас нису још антички мудраци упозоравали да се прошлост не враћа! Да ли баш неосновано Ричард Хас, у овом тренутку и званично најутицајнији амерички аналитичар, тврди: „На умору је светски поредак заснован на америчкој хегемонији“? Да ли се ова тврдња брижљиво сакрива, премда би требало да се понавља и упамти?

Један коментар

  1. unutrašnji dijalog.r.j.

    Vrlo poučni članci. Moj komentar odnosi se konkretno na političku problematiku. Zašto je i da li je Amerika okupirala Srbiju i prisilila je da preda deo svoje teritorije, KiM, albanskim-šiptarskim muslimanima. Da se odmah razjasni (što nije u zvaničnoj politici): Izraz “Šiptari” nije apsolutno uvredljiv naziv: ŠIPTARI su 95% oduvek bili manjinska pripadnost na Kosovu, i u Zapadnoj Makedoniji, Jugu Srbije, nego su se nakon 2.000-te god proglasili Albancima iz političkih razloga – jer kao Manjinska šiptarska pripadnost nisu mogli po medjunarodnom pravu od KiM da naprave šiptarsku državu Kosovo. Primer: Ja sam odrastao sa Albancima, i stotine puta su mene i druge, kada traže nekog, pitali: “A pudi šip” (govoriš li šiptarski)? Ja odgovaram: “Jo, une spudi šip” (ne ja ne govorim šiptarski).
    Amerika jeste okupirala i predala (pred svršen čin) Kosmet Albancima – za svoje strateške ciljeve: Da sve Balkanske i Baltičke države vojno neutrališe i uvuče u Nato kao američke saveznike za pravac na Ruske granice (da se opkoljava Rusija za buduću potencijalnu vojnu agresiju i drugih metoda za pritisak). Treba naglasiti da Amerika PROIZVODI i KORISTI krizna žarišta u svetu za svoje strateške ciljeve. Amerika apsolutno nije proizvela krizno žarište na Kosmetu – nego ga iskoristila (za vojnu bazu, prirodne resurse, Albance kao vojsku protiv Srba i Rusa). Naravno da Amerika-EU svoje ciljeve postižu u savezu i pristanak sa unutrašnjim faktorom Srbije (zavedenim političarima, petom kolonom itd). Takve logične konstatacije se nameću koje su na terenu sprovedene: Amerika 90-tih god za vreme sukoba na Kosmetu OVK je tretirala kao terorističku, ali je brzo ustanovila i iskoristila priliku za svoje celjeve, uz strahovitu antisrpsku propagandu i lidera Vuka Draškovića koji je digao pola Beograda i Srbiju da sruši aktuelni režim Slobodana Miloševića, u koaliciji sa Dosovcima. I krenulo je: bombardovanje, progon 250.000 Srba sa Kosmeta (zabranjen im je povratak da bi Albanci napravili državu). onemogućen povratak proteranih Srba na Kosmet, Srbija prihvatila REALNOST na KiM (da bi Albanci napravili državu), (realnost proizvedena višedecenijskim etničkim čišćenjem Srba i delovanjem separatističkog fašizma), Srbija od 2000-20008 god nije htela da čuje za Kiparski model… za rešenje statusa Kosova – nego je odmah prihvatila i potpisala 2013 god Briselski veleizdajnički sporazum (potpisali i sprovelu Vučić-Dačić), uz ogromnu političku diktaturu i medijsku cenzuru – da celo Kosovo preda Albanskim muslimanima (realizovano pred svršen ćin).
    STOP BRISELSKOM SPORAZUMU (veleizdajničkom)!!! … Da ne dužim, nemam vremena…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *